Бранко Жујовић: Шта Срби треба да знају уочи Путинове посете?

Када сам пре неколико недеља пред једним пријатељем поменуо податак да Данци годишње украду бензин на својим пумпама у вредности од 3,6 милиона долара, а да су Руси бесповратно уложили 45 милиона евра у једну државу, он је као робот аутоматски исправио мој „очигледан лапсус“

Податак се никада неће наћи у квизу „Здраво Европо“, у ком су српска деца показала орвеловско познавање Лисабонског споразума, асоцијације, стабилизације, апликације, првобитне Заједнице челика и угља, реадмисијe, Споразума у Мастрихту и чега све не из застрашујућег бирократског арсенала евронима. Истовремено, на питање ко је скривени европски уметник неко од њих је одговорио: Елвис Присли. Најпознатији грчки плес, погађате, била је салата „цацики“...

Филм који нећете гледати

Елем, током прошле године број крађа таблица са аутомобила у Данској повећан је за чак 20%. Довитљиви Данци, у маниру за који би човек колико јуче рекао да је типично балкански, краду туђе таблице, стављају их на своје аутомобиле, на пумпама точе гориво и не плаћају га. После побегну, одбаце крадене таблице и на аутомобиле врате своје.

Иза данских мангупа остају само бескорисни снимци безбедносних камера. Знате они, са смешним уласцима и изласцима у један једини, сиви бесконачни кадар. Немо сведочанство нечега, што се никада не приказује у шареним промотивним спотовима о Европској Унији.

Овај податак изнео је пре неколико месеци Дрејер Флеминг, главни инспектор полиције данског Северног Селанда. Представник компаније „Шел“ у Копенхагену потврдио је постојање проблема, напоменом да су Данци само током 2009. године на овај начин украли бензин у вредности од чак 3,6 милиона долара.

Некако у исто време објављено је, а у Србији темељно прећутано, да је Република Абхазија прошле године добила 1,8 милијарди рубаља бесповратне помоћи од Русије. Новац је уложен у путеве, изградњу станова, комуналну инфраструктуру, образовање, културу, здравство и аграр.

Када сам ове податке пре неколико дана случајно поменуо пред једним пријатељем, аутоматски ме је као робот упозорио да сам начинио „очигледан“ лапсус. „Па, Данци ваљда финансирају пројекте“, рекао је.

Да ствар буде занимљивија, ради се о човеку који према идеји евроатлантске будућности Србије гаји знатно више од опрезне резерве. Рекао сам му да у глави има бланко оставку на стварност и да ме то не чуди, зато што и себе хватам у сличним ситуацијама.

Нећу вам открити шта ми је одговорио.

Хипотетика од милијарду и по евра

Зашто је овај податак важан за Србију уочи посете руског премијера Владимира Владимировича Путина Београду, у чијој сенци су остали многи важни политички догађаји и јубилеји?

Важан је због тога што показује да евроатлантске интеграције итекако имају алтернативу у свакој области, па и оној која се тиче фондова из којих би требало да се финансира развој државе. Философија српског евроентузијазма, наиме, може да се сведе на парафразу старе пословице: не липши државо до све даљих претприступних фондова ЕУ!

Република Абхазија, која је прогласила независност од Грузије и коју је до сада признало неколико држава, има 35 пута мање становника него Србија. Бесповратна помоћ коју је ова нова држава добила од Руске Федерације, када се прерачуна, износи око 45 милиона евра. Скоро 210 евра по глави становника. Иако је то незахвална рачуница од које ће се многима (оправдано) подићи коса на глави, покушајмо ту руску финансијску помоћ Абхазији да пресликамо на Србију. Макар на тренутак.

Када би Србија, која има око 7,5 милиона становника без Албанаца на Косову и Метохији, добила 210 евра по глави становника од било кога, то значи да би у збиру та хипотетичка инвестиција износила незамисливих милијарду пет стотина седамдесетпет милиона евра. Ако као полазну основу узмемо величину територије, а знамо да је Република Абхазија десетак пута мања од Србије, долазимо до суме од око 450 милиона евра, што такође није мало.

У оба случаја, суме су знатно веће (када се прерачунају по глави становника) од симболичног износа који ће грађани у Србији понаособ, на рате добити од просте распродаје својих најважнијих предузећа.

За разлику од Абхазије, Србији нико не нуди бесповратну помоћ за развој инфраструктуре, пољопривреду и индустрију. Али ни Србија није у позицији да за њу конкурише као Абхазија.

Србија теоретски има у изгледу фондове ЕУ, из којих ће можда моћи да повлачи озбиљнији новац за своју модернизацију. Али, реална цена тога биће коначно одрицање од Косова и Метохије и још много тешких политичких уступака. Биће то чист економски крах Србије и њена коначна етичка деградација.

Наша јужна покрајина, наиме, тржишно неупоредиво више вреди него све европске донације икада исплаћене. Све и да је на пијаци у Бриселу прикажемо као пуку катастарску ледину, без државотворних, духовних и историјских  вредности, објеката и рудних резерви! А и тада, ако се одрекнемо Косова, Метохије и можда још неких области, новац добијен из фондова ЕУ биће у некој помрчини уредно књижен као ново потраживање од Београда, а пракса нам до сада сведочи да ће исти тај европски новац пре бити једнократно трошен него рационално улаган.

Разумевање модерне Русије

Зашто је овај податак важан за Русију? Достојевски је писао да се мали словенски народи Русији окрећу инстиктивно, само онда када се нађу у опасности. Русија би зато, на Балкану нарочито, требало коначно да се представи као модерна светска сила која је одавно са себе отресла деценијске стереотипе.

Русија можда треба активније и са мање стида да прикаже своје нове пруге са удобним возовима, који за српске прилике незамисливо брзо јуре све до Хелсинкија и великих градова по унутрашњости, своје нове цивилне авионе савременог дизајна, сателитски систем „Глонас“, пословни центар „Москва сити“, индустрију слаткиша која је по много чему боља од оне у ЕУ, нове савремене путеве, врхунску војну индустрију, пројекте као што су „Сколково“, „Титанијумска долина“ или нови космодром „Восточни“, Олимпијске игре у Сочију, пројекте енергетске уштеде, индустрију аутомобила која је знатно више од „Ладе“ какву Срби познају, Светско првенство у фудбалу 2018. године, амбициозне социјалне програме и још пуно тога што је сврстава међу најважније силе на планети.

Тако представљена, Русија XXI века више не би била тек крајња адреса за случај европске безбедносне нужде, него препознатљива политичка и економска дестинација пријемчива очекивањима младих људи у Србији. Они не желе само историјски да осећају, него и да разумеју савремену Русију. Да спознају своју компатибилност са њом.

То је корак који се у Србији дуго очекује. То је и корак неопходан да се мој пријатељ с почетка приче ослободи стечене бланко оставке на здрав разум и никада не почне да краде таблице са комшијских аутомобила да би се домогао све скупљег бензина.

(Глас Русије)