Branko Žujović: Šta Srbi treba da znaju uoči Putinove posete?

Kada sam pre nekoliko nedelja pred jednim prijateljem pomenuo podatak da Danci godišnje ukradu benzin na svojim pumpama u vrednosti od 3,6 miliona dolara, a da su Rusi bespovratno uložili 45 miliona evra u jednu državu, on je kao robot automatski ispravio moj „očigledan lapsus“

Podatak se nikada neće naći u kvizu „Zdravo Evropo“, u kom su srpska deca pokazala orvelovsko poznavanje Lisabonskog sporazuma, asocijacije, stabilizacije, aplikacije, prvobitne Zajednice čelika i uglja, readmisije, Sporazuma u Mastrihtu i čega sve ne iz zastrašujućeg birokratskog arsenala evronima. Istovremeno, na pitanje ko je skriveni evropski umetnik neko od njih je odgovorio: Elvis Prisli. Najpoznatiji grčki ples, pogađate, bila je salata „caciki“...

Film koji nećete gledati

Elem, tokom prošle godine broj krađa tablica sa automobila u Danskoj povećan je za čak 20%. Dovitljivi Danci, u maniru za koji bi čovek koliko juče rekao da je tipično balkanski, kradu tuđe tablice, stavljaju ih na svoje automobile, na pumpama toče gorivo i ne plaćaju ga. Posle pobegnu, odbace kradene tablice i na automobile vrate svoje.

Iza danskih mangupa ostaju samo beskorisni snimci bezbednosnih kamera. Znate oni, sa smešnim ulascima i izlascima u jedan jedini, sivi beskonačni kadar. Nemo svedočanstvo nečega, što se nikada ne prikazuje u šarenim promotivnim spotovima o Evropskoj Uniji.

Ovaj podatak izneo je pre nekoliko meseci Drejer Fleming, glavni inspektor policije danskog Severnog Selanda. Predstavnik kompanije „Šel“ u Kopenhagenu potvrdio je postojanje problema, napomenom da su Danci samo tokom 2009. godine na ovaj način ukrali benzin u vrednosti od čak 3,6 miliona dolara.

Nekako u isto vreme objavljeno je, a u Srbiji temeljno prećutano, da je Republika Abhazija prošle godine dobila 1,8 milijardi rubalja bespovratne pomoći od Rusije. Novac je uložen u puteve, izgradnju stanova, komunalnu infrastrukturu, obrazovanje, kulturu, zdravstvo i agrar.

Kada sam ove podatke pre nekoliko dana slučajno pomenuo pred jednim prijateljem, automatski me je kao robot upozorio da sam načinio „očigledan“ lapsus. „Pa, Danci valjda finansiraju projekte“, rekao je.

Da stvar bude zanimljivija, radi se o čoveku koji prema ideji evroatlantske budućnosti Srbije gaji znatno više od oprezne rezerve. Rekao sam mu da u glavi ima blanko ostavku na stvarnost i da me to ne čudi, zato što i sebe hvatam u sličnim situacijama.

Neću vam otkriti šta mi je odgovorio.

Hipotetika od milijardu i po evra

Zašto je ovaj podatak važan za Srbiju uoči posete ruskog premijera Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu, u čijoj senci su ostali mnogi važni politički događaji i jubileji?

Važan je zbog toga što pokazuje da evroatlantske integracije itekako imaju alternativu u svakoj oblasti, pa i onoj koja se tiče fondova iz kojih bi trebalo da se finansira razvoj države. Filosofija srpskog evroentuzijazma, naime, može da se svede na parafrazu stare poslovice: ne lipši državo do sve daljih pretpristupnih fondova EU!

Republika Abhazija, koja je proglasila nezavisnost od Gruzije i koju je do sada priznalo nekoliko država, ima 35 puta manje stanovnika nego Srbija. Bespovratna pomoć koju je ova nova država dobila od Ruske Federacije, kada se preračuna, iznosi oko 45 miliona evra. Skoro 210 evra po glavi stanovnika. Iako je to nezahvalna računica od koje će se mnogima (opravdano) podići kosa na glavi, pokušajmo tu rusku finansijsku pomoć Abhaziji da preslikamo na Srbiju. Makar na trenutak.

Kada bi Srbija, koja ima oko 7,5 miliona stanovnika bez Albanaca na Kosovu i Metohiji, dobila 210 evra po glavi stanovnika od bilo koga, to znači da bi u zbiru ta hipotetička investicija iznosila nezamislivih milijardu pet stotina sedamdesetpet miliona evra. Ako kao polaznu osnovu uzmemo veličinu teritorije, a znamo da je Republika Abhazija desetak puta manja od Srbije, dolazimo do sume od oko 450 miliona evra, što takođe nije malo.

U oba slučaja, sume su znatno veće (kada se preračunaju po glavi stanovnika) od simboličnog iznosa koji će građani u Srbiji ponaosob, na rate dobiti od proste rasprodaje svojih najvažnijih preduzeća.

Za razliku od Abhazije, Srbiji niko ne nudi bespovratnu pomoć za razvoj infrastrukture, poljoprivredu i industriju. Ali ni Srbija nije u poziciji da za nju konkuriše kao Abhazija.

Srbija teoretski ima u izgledu fondove EU, iz kojih će možda moći da povlači ozbiljniji novac za svoju modernizaciju. Ali, realna cena toga biće konačno odricanje od Kosova i Metohije i još mnogo teških političkih ustupaka. Biće to čist ekonomski krah Srbije i njena konačna etička degradacija.

Naša južna pokrajina, naime, tržišno neuporedivo više vredi nego sve evropske donacije ikada isplaćene. Sve i da je na pijaci u Briselu prikažemo kao puku katastarsku ledinu, bez državotvornih, duhovnih i istorijskih  vrednosti, objekata i rudnih rezervi! A i tada, ako se odreknemo Kosova, Metohije i možda još nekih oblasti, novac dobijen iz fondova EU biće u nekoj pomrčini uredno knjižen kao novo potraživanje od Beograda, a praksa nam do sada svedoči da će isti taj evropski novac pre biti jednokratno trošen nego racionalno ulagan.

Razumevanje moderne Rusije

Zašto je ovaj podatak važan za Rusiju? Dostojevski je pisao da se mali slovenski narodi Rusiji okreću instiktivno, samo onda kada se nađu u opasnosti. Rusija bi zato, na Balkanu naročito, trebalo konačno da se predstavi kao moderna svetska sila koja je odavno sa sebe otresla decenijske stereotipe.

Rusija možda treba aktivnije i sa manje stida da prikaže svoje nove pruge sa udobnim vozovima, koji za srpske prilike nezamislivo brzo jure sve do Helsinkija i velikih gradova po unutrašnjosti, svoje nove civilne avione savremenog dizajna, satelitski sistem „Glonas“, poslovni centar „Moskva siti“, industriju slatkiša koja je po mnogo čemu bolja od one u EU, nove savremene puteve, vrhunsku vojnu industriju, projekte kao što su „Skolkovo“, „Titanijumska dolina“ ili novi kosmodrom „Vostočni“, Olimpijske igre u Sočiju, projekte energetske uštede, industriju automobila koja je znatno više od „Lade“ kakvu Srbi poznaju, Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. godine, ambiciozne socijalne programe i još puno toga što je svrstava među najvažnije sile na planeti.

Tako predstavljena, Rusija XXI veka više ne bi bila tek krajnja adresa za slučaj evropske bezbednosne nužde, nego prepoznatljiva politička i ekonomska destinacija prijemčiva očekivanjima mladih ljudi u Srbiji. Oni ne žele samo istorijski da osećaju, nego i da razumeju savremenu Rusiju. Da spoznaju svoju kompatibilnost sa njom.

To je korak koji se u Srbiji dugo očekuje. To je i korak neophodan da se moj prijatelj s početka priče oslobodi stečene blanko ostavke na zdrav razum i nikada ne počne da krade tablice sa komšijskih automobila da bi se domogao sve skupljeg benzina.

(Glas Rusije)