Početna strana > Hronika > Branko Žujović: Južnim tokom doticaće i stabilnost u Vojvodinu
Hronika

Branko Žujović: Južnim tokom doticaće i stabilnost u Vojvodinu

PDF Štampa El. pošta
četvrtak, 17. februar 2011.

„Južni tok“ je jedini ozbiljan projekat koji Srbiji u skoro vreme može da donese tri važna geopolitička oslonca: značajnu finansijsku dobit, ulogu aktera energetske bezbednosti Evrope i političku stabilnost njene severne provincije. Projekat Evropske Unije „Nabuko“ u širokom luku zaobilazi Srbiju, baš kao i prihodovnu stranu njenog budžeta

Pretpostavljam da bi mi dama odnegovanog ukusa i autentično evropskog senzibiliteta s pravom zamerila kada bih je rogobatno nazvao stručnjakinjom, a pristalice Srpske napredne stranke (SNS) kada bih napisao da su, možda, jednom prilikom iz neznanja aplaudirali pogrešnom ambasadoru.

Dakle, izjava energetskog stručnjaka iz redova Predsedništva SNS, dr Zorane Mihailović-Milanović, da je Srbija sa Rusijom 2008. godine potpisala nepovoljan energetski sporazum, u samoj Srbiji dočekana je u najmanju ruku sa iznenađenjem, a u javnosti Rusije sa neodobravanjem (Ana Filimonova: „U Srbiji se priprema udar na Južni tok“, Fond strateške kulture, 11.02.2011).

Retko ko je u Beogradu mogao očekivati da će takva rečenica doći iz Predsedništva SNS, stranke koju vode ljudi koji su do juče rukovodili Srpskom radikalnom strankom i čiji su članovi dobrim delom upravo bivši radikali, tradicionalno naklonjeni Rusiji. Ali, da li je baš tako i da li je manjinsko učešće Srbije od 49% u srpskom delu „Južnog toka“ sve što se iz usta dr Zorane Mihailović-Milanović upućuje na rusku adresu?

ISAC – trust mozgova u funkciji NATO

Politička biografija dr Zorane Mihailović-Milanović proteže se od kabineta zaboravljenog dr Miroljuba Labusa i zavidne aktivnosti u „nevladinom“ sektoru, do Predsedništva SNS.

Obavljala je važne poslove u JAT-u, EPS-u, a jedno vreme savetovala je i premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Gospođa Mihailović-Milanović je važan član Evropskog pokreta u Srbiji (tog „inkubatora NVO sektora“) i još nekih srodnih, pristojno finansiranih i uticajnih prozapadnih organizacija, a osnivač je projekta zanimljivog naziva – „Ženska vlada“.

Reč je o projektu realizovanom uz podršku OEBS-a, dnevnih novina „Blic“ i Evropskog pokreta u Srbiji, u cilju formiranja baze podataka o 1500 uspešnih žena. U okviru istog projekta birana je i neformalna ženska vlada Srbije, sa posebnom rubrikom u dnevnim novinama „Blic“ gde su plasirane ideje ove neobične vlade.

Zorana Mihailović-Milanović bila je i glavni urednik časopisa „EU market“, saradnik na brojnim projektima, te autor desetina članaka i stručnih radova. Među ovim brojnim aktivnostima, posebno je zanimljiv rad dr Mihailović-Milanović u okviru ISAC fondacije, u kojem je žrvnju svoje osobene kritike podvrgla doslovno sve aranžmane koje u Srbiji imaju ruska energetska preduzeća.

Pre toga, vredi se obavestiti šta je u stvari ISAC fond. U impresumu ove organizacije, koja već godinama u Beogradu temeljno prati i analizira razvoj srpsko-ruskih odnosa, doslovno piše:

„Centar za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond) je nezavisan, neprofitan i nevladin trust mozgova, registrovan kao fond, sa sedištem u Beogradu. ISAC fond je posvećen unapređivanju integracije Srbije u Evropsku Uniju i evroatlantske integracije, osmišljavanju nove srpske spoljne politike, unapređivanju regionalne saradnje u Jugoistočnoj Evropi i proučavanju širokog spektra pitanja iz oblasti spoljne i bezbednosne politike. ISAC fond nastavlja, proširuje i unapređuje rad Centra za proučavanje odbrane i bezbednosti, osnovanog u avgustu 2002. u okviru G17 instituta, iz kojeg se razvio u januaru 2006.“ Među ciljevima ISAC fonda naveden je „doprinos transformaciji srpskog društva na njegovom putu ka integraciji u EU i NATO“.

Krajem prošle godine, ISAC fond je objavio jednu u seriji studija o srpsko-ruskim odnosima. Zapažen deo ovog opširnog dokumenta čini rad „Srpski energetski sektor – stanje i rusko-srpski odnosi“ upravo dr Zorane Mihailović-Milanović. U njemu, ona kritikuje „netransparentnu rasprodaju energetskog sektora Srbije“ ruskim kompanijama i kaže:

„...Odgovornost srpske strane leži u svesnom obmanjivanju javnosti, od strane političkog establišmenta, koji putem pretnji i ucena i stvaranjem straha u javnosti od ugrožene energetske stabilnosti, odnosno zastoja u energetsoj ponudi, opravdava svoje postupke netransparentne rasprodaje energetskog sektora Srbije...“.

U istom tekstu, dr Mihailović-Milanović ne štedi ni ruske energetske investicije u Srbiji. Ruske kompanije optužuje za otezanje u realizaciji poslova, naročito onog vrednog 100,7 miliona dolara na obnovi Hidro elektrane „Đerdap 1“, zaključenog još 2002. godine.

Na meti njene kritike je i kompanija „LUK oil“, zbog navodnog neizvršenja investicija u Srbiji, pa „Jugorosgas“ zbog promene vlasničke strukture sa kojom dr Mihailović-Milanović povezuje i političare, ali i sporazum Srbije i Rusije o saradnji u oblasti energetike, potpisan septembra 2008. godine u Moskvi. Na kraju, oštricu njenog nezadovoljstva osetio je i sam „Južni tok“.

Prema njenom mišljenju, pomenuti sporazum srpske i ruske vlade iz 2008. godine potpuno je nezakonit, a nije u skladu ni sa propisima EU. Ove propise Srbija, iako to još uvek ne mora da radi, jednog dana će ipak morati da primenjuje, kaže dr Mihailović-Milanović, a tu su još i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa Ugovor o energetskoj zajednici zemalja Jugoistočne Evrope, potpisan pod patronatom EU, kojima sporazum Moskve i Beograda po njoj svakako smeta.

Strategija i druge priče

Iako je nemoguće naći rusko energetsko preduzeće o čijem nastupu u Srbiji dr Zorana Mihailović-Milanović ima afirmativno mišljenje, mora joj se priznati da se dosledno zalaže za dobru staru transparentnost, tu političku poštapalicu bez koje je nemoguće zamisliti srpski politički rečnik s početka prošle decenije.

Ipak, njen rad prati dosta hronološki ravnomerno raspoređenih nedoslednosti. Recimo, odnos prema srpskoj energetskoj strategiji. To je lako uočiti, ako prelistate izdanje „NIS – izazovi privatizacije“, u izdanju Ekonomist medija grupe iz oktobra 2005. godine.

U to vreme, dr Mihailović Milanović bila je savetnik za energetiku potpredsednika vlade Miroljuba Labusa. Kao savesni član kabineta u tadašnjoj vladi Srbije, ovako je govorila o srpskoj energetskoj strategiji:

„Vlada je mnogo uradila za godinu dana i izdvaja se nekoliko važnih stvari. Prvo, ustanovila je zakonodavni okvir u ovoj oblasti. Tu pre svega mislim na sistemski Zakon o energetici, na ustanovljenje dve veoma važne agencije, Regulatorne agencije za energiju i Agencije za energetsku efikasnost. Mislim takođe na strategiju razvoja energetike Srbije“.

Kao opozicionar, avgusta 2010. godine u intervjuu nedeljniku Pečat, o srpskoj energetskoj strategiji, koju je pet godina ranije uvrstila među velika dostignuća, izjavila je:

„Generalni problem u energetskom sektoru Srbije je taj što nije postojala energetska strategija, a razlog tome je što se u poslednjih deset godina promenilo sedam ministara. Nije se znalo šta se želi sa energetskim sektorom...“

Treba li javnost Srbije podsećati na reči šefa ruske misije pri NATO Dimitrija Rogozina, koji je svojevremeno izjavio da je sukob sa Gruzijom podstaknut upravo težnjom SAD da destabilizuje taj region i Rusiju, kako bi se za Rusiju stvorili neprihvatljivi uslovi za redovne isporuke energenata partnerima u EU.

Pitanje je koliko je za srpsku stranu prihvatljivo da se na bilo koji način, a pogotovo onaj neekonomski, meša u okolnosti realizacije „Južnog toka“. To je, uz „Severni tok“, trenutno najevropskiji energetski projekat. Podržavaju ga zemlje poput Nemačke, Italije ili Francuske, uz Grčku, Bugarsku, Austriju i druge zemlje.

Ono što je za srpsku javnost zaista važno, jeste činjenica da je „Južni tok“ pritom jedini ozbiljan projekat, koji poljuljanoj Srbiji u skoro vreme može da donese tri važna geopolitička oslonca: značajnu finansijsku dobit, ulogu aktera energetske bezbednosti Evrope i političku stabilnost njene severne provincije. Projekat Evropske Unije „Nabuko“ u širokom luku zaobilazi Srbiju i prihodovnu stranu njenog sve praznijeg budžeta.

Pritom, ne treba zaboraviti i to da govorimo o državi u kojoj na naftu i gas otpada manje od 1 odsto energetskih rezervi, a da više od 99% čini uglavnom niskokalorični ugalj.

Uz sve to, ako baš sve u Srbiji i oko sebe posmatramo i merimo isključivo kroz prizmu ogoljenog interesa i njegove što poželjnije dugoročnosti, ne treba da smetnemo s uma ni to da je „Gasprom“, koji se u priči dr Mihailović-Milanović posredno pozicionira kao partner u jednom lošem sporazumu, prošle godine ostvario dobit od preko 16 milijardi evra ili oko 40% više nego 2009. godine, te da EU ostvaruje deficit kosmičkih razmera u razmeni s Rusijom.

A ne treba zaboraviti ni to da je vrednost akcija NIS-a, podeljenih građanima nakon privatizacije ove kompanije (sa svim knjigovodstveno prikrivenim gubicima od nekoliko milijardi dinara), doživela blagi pad pa stabilizaciju. Slušajući prethodnu kuknjavu zbog „poklanjanja NIS-a“, običan čovek bi pomislio da će akcije ove kompanije skočiti u nebesa čim se nađu na tržištu.

Otuda se možda može zaključiti da su članovi SNS na svom kongresu aplaudirali pravom ambasadoru, bez obzira na argumente dr Zorane Mihailović-Milanović i ISAC fonda.

(Glas Rusije)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner