петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Жујовић: Јужним током дотицаће и стабилност у Војводину
Хроника

Бранко Жујовић: Јужним током дотицаће и стабилност у Војводину

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 17. фебруар 2011.

„Јужни ток“ је једини озбиљан пројекат који Србији у скоро време може да донесе три важна геополитичка ослонца: значајну финансијску добит, улогу актера енергетске безбедности Европе и политичку стабилност њене северне провинције. Пројекат Европске Уније „Набуко“ у широком луку заобилази Србију, баш као и приходовну страну њеног буџета

Претпостављам да би ми дама однегованог укуса и аутентично европског сензибилитета с правом замерила када бих је рогобатно назвао стручњакињом, а присталице Српске напредне странке (СНС) када бих написао да су, можда, једном приликом из незнања аплаудирали погрешном амбасадору.

Дакле, изјава енергетског стручњака из редова Председништва СНС, др Зоране Михаиловић-Милановић, да је Србија са Русијом 2008. године потписала неповољан енергетски споразум, у самој Србији дочекана је у најмању руку са изненађењем, а у јавности Русије са неодобравањем (Ана Филимонова: „У Србији се припрема удар на Јужни ток“, Фонд стратешке културе, 11.02.2011).

Ретко ко је у Београду могао очекивати да ће таква реченица доћи из Председништва СНС, странке коју воде људи који су до јуче руководили Српском радикалном странком и чији су чланови добрим делом управо бивши радикали, традиционално наклоњени Русији. Али, да ли је баш тако и да ли је мањинско учешће Србије од 49% у српском делу „Јужног тока“ све што се из уста др Зоране Михаиловић-Милановић упућује на руску адресу?

ISAC – труст мозгова у функцији НАТО

Политичка биографија др Зоране Михаиловић-Милановић протеже се од кабинета заборављеног др Мирољуба Лабуса и завидне активности у „невладином“ сектору, до Председништва СНС.

Обављала је важне послове у ЈАТ-у, ЕПС-у, а једно време саветовала је и премијера Републике Српске Милорада Додика. Госпођа Михаиловић-Милановић је важан члан Европског покрета у Србији (тог „инкубатора НВО сектора“) и још неких сродних, пристојно финансираних и утицајних прозападних организација, а оснивач је пројекта занимљивог назива – „Женска влада“.

Реч је о пројекту реализованом уз подршку ОЕБС-а, дневних новина „Блиц“ и Европског покрета у Србији, у циљу формирања базе података о 1500 успешних жена. У оквиру истог пројекта бирана је и неформална женска влада Србије, са посебном рубриком у дневним новинама „Блиц“ где су пласиране идеје ове необичне владе.

Зорана Михаиловић-Милановић била је и главни уредник часописа „ЕУ маркет“, сарадник на бројним пројектима, те аутор десетина чланака и стручних радова. Међу овим бројним активностима, посебно је занимљив рад др Михаиловић-Милановић у оквиру ISAC фондације, у којем је жрвњу своје особене критике подвргла дословно све аранжмане које у Србији имају руска енергетска предузећа.

Пре тога, вреди се обавестити шта је у ствари ISAC фонд. У импресуму ове организације, која већ годинама у Београду темељно прати и анализира развој српско-руских односа, дословно пише:

„Центар за међународне и безбедносне послове (ISAC фонд) је независан, непрофитан и невладин труст мозгова, регистрован као фонд, са седиштем у Београду. ISAC фонд је посвећен унапређивању интеграције Србије у Европску Унију и евроатлантске интеграције, осмишљавању нове српске спољне политике, унапређивању регионалне сарадње у Југоисточној Европи и проучавању широког спектра питања из области спољне и безбедносне политике. ISAC фонд наставља, проширује и унапређује рад Центра за проучавање одбране и безбедности, основаног у августу 2002. у оквиру Г17 института, из којег се развио у јануару 2006.“ Међу циљевима ISAC фонда наведен је „допринос трансформацији српског друштва на његовом путу ка интеграцији у ЕУ и НАТО“.

Крајем прошле године, ISAC фонд је објавио једну у серији студија о српско-руским односима. Запажен део овог опширног документа чини рад „Српски енергетски сектор – стање и руско-српски односи“ управо др Зоране Михаиловић-Милановић. У њему, она критикује „нетранспарентну распродају енергетског сектора Србије“ руским компанијама и каже:

„...Одговорност српске стране лежи у свесном обмањивању јавности, од стране политичког естаблишмента, који путем претњи и уцена и стварањем страха у јавности од угрожене енергетске стабилности, односно застоја у енергетсој понуди, оправдава своје поступке нетранспарентне распродаје енергетског сектора Србије...“.

У истом тексту, др Михаиловић-Милановић не штеди ни руске енергетске инвестиције у Србији. Руске компаније оптужује за отезање у реализацији послова, нарочито оног вредног 100,7 милиона долара на обнови Хидро електране „Ђердап 1“, закљученог још 2002. године.

На мети њене критике је и компанија „ЛУК оил“, због наводног неизвршења инвестиција у Србији, па „Југоросгас“ због промене власничке структуре са којом др Михаиловић-Милановић повезује и политичаре, али и споразум Србије и Русије о сарадњи у области енергетике, потписан септембра 2008. године у Москви. На крају, оштрицу њеног незадовољства осетио је и сам „Јужни ток“.

Према њеном мишљењу, поменути споразум српске и руске владе из 2008. године потпуно је незаконит, а није у складу ни са прописима ЕУ. Ове прописе Србија, иако то још увек не мора да ради, једног дана ће ипак морати да примењује, каже др Михаиловић-Милановић, а ту су још и Споразум о стабилизацији и придруживању, па Уговор о енергетској заједници земаља Југоисточне Европе, потписан под патронатом ЕУ, којима споразум Москве и Београда по њој свакако смета.

Стратегија и друге приче

Иако је немогуће наћи руско енергетско предузеће о чијем наступу у Србији др Зорана Михаиловић-Милановић има афирмативно мишљење, мора јој се признати да се доследно залаже за добру стару транспарентност, ту политичку поштапалицу без које је немогуће замислити српски политички речник с почетка прошле деценије.

Ипак, њен рад прати доста хронолошки равномерно распоређених недоследности. Рецимо, однос према српској енергетској стратегији. То је лако уочити, ако прелистате издање „НИС – изазови приватизације“, у издању Економист медија групе из октобра 2005. године.

У то време, др Михаиловић Милановић била је саветник за енергетику потпредседника владе Мирољуба Лабуса. Као савесни члан кабинета у тадашњој влади Србије, овако је говорила о српској енергетској стратегији:

„Влада је много урадила за годину дана и издваја се неколико важних ствари. Прво, установила је законодавни оквир у овој области. Ту пре свега мислим на системски Закон о енергетици, на установљење две веома важне агенције, Регулаторне агенције за енергију и Агенције за енергетску ефикасност. Мислим такође на стратегију развоја енергетике Србије“.

Као опозиционар, августа 2010. године у интервјуу недељнику Печат, о српској енергетској стратегији, коју је пет година раније уврстила међу велика достигнућа, изјавила је:

„Генерални проблем у енергетском сектору Србије је тај што није постојала енергетска стратегија, а разлог томе је што се у последњих десет година променило седам министара. Није се знало шта се жели са енергетским сектором...“

Треба ли јавност Србије подсећати на речи шефа руске мисије при НАТО Димитрија Рогозина, који је својевремено изјавио да је сукоб са Грузијом подстакнут управо тежњом САД да дестабилизује тај регион и Русију, како би се за Русију створили неприхватљиви услови за редовне испоруке енергената партнерима у ЕУ.

Питање је колико је за српску страну прихватљиво да се на било који начин, а поготово онај неекономски, меша у околности реализације „Јужног тока“. То је, уз „Северни ток“, тренутно најевропскији енергетски пројекат. Подржавају га земље попут Немачке, Италије или Француске, уз Грчку, Бугарску, Аустрију и друге земље.

Оно што је за српску јавност заиста важно, јесте чињеница да је „Јужни ток“ притом једини озбиљан пројекат, који пољуљаној Србији у скоро време може да донесе три важна геополитичка ослонца: значајну финансијску добит, улогу актера енергетске безбедности Европе и политичку стабилност њене северне провинције. Пројекат Европске Уније „Набуко“ у широком луку заобилази Србију и приходовну страну њеног све празнијег буџета.

Притом, не треба заборавити и то да говоримо о држави у којој на нафту и гас отпада мање од 1 одсто енергетских резерви, а да више од 99% чини углавном нискокалорични угаљ.

Уз све то, ако баш све у Србији и око себе посматрамо и меримо искључиво кроз призму огољеног интереса и његове што пожељније дугорочности, не треба да сметнемо с ума ни то да је „Гаспром“, који се у причи др Михаиловић-Милановић посредно позиционира као партнер у једном лошем споразуму, прошле године остварио добит од преко 16 милијарди евра или око 40% више него 2009. године, те да ЕУ остварује дефицит космичких размера у размени с Русијом.

А не треба заборавити ни то да је вредност акција НИС-а, подељених грађанима након приватизације ове компаније (са свим књиговодствено прикривеним губицима од неколико милијарди динара), доживела благи пад па стабилизацију. Слушајући претходну кукњаву због „поклањања НИС-а“, обичан човек би помислио да ће акције ове компаније скочити у небеса чим се нађу на тржишту.

Отуда се можда може закључити да су чланови СНС на свом конгресу аплаудирали правом амбасадору, без обзира на аргументе др Зоране Михаиловић-Милановић и ISAC фонда.

(Глас Русије)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер