Бранко Жујовић: Ћутња и "мир у кући" - или шта се заиста догодило у суботичкој "Идеи"?!

Прошло је тачно недељу дана откако је Суботичанка И. К, посредством „Фејсбука“, известила суботичку јавност о инциденту ком је непосредно сведочила у продавници „Идеа“, у некадашњој Робној кући „Београд“, данас званој „Рафлес“.

Укратко, један господин, како неко, отприлике, рече – тена тамнијег него што је карактеристично за ове географске ширине, из поменуте продавнице покушао је да украде флашу алкохолног пића и конзерву. Када је био откривен и када су га продавачице окружиле, мигрант је скинуо своје панталоне.

Да ли је „имиџ компаније“ заиста значајнији од безбедности радника?

Овај текст није за оне којима је овог тренутка на памет пала простачка шала, па те читаоце молим да се прелогују на сајтове који се баве другом врстом стварности званом „ријалити“.

Хоћу да кажем да је неко, ко скине панталоне у продавници, а притом има више од пет до десетак година, спреман на много горе ствари у животу и да је предочени инцидент у епилогу могао да има знатно озбиљније и горе последице.

Полицијска управа одговорила нам је да овакав инцидент није ни пријављен.

Сви имејлови са питањима о овом инциденту, које је наша редакција послала „Идеи“, остали су без одговора.

Сви, осим једног.

Питање смо, наиме, послали и на имејл намењен жалбама потрошача. Систем нам је аутоматски одговорио да наше Е-писмо није испоручено због тога што је примаочев поштански „сандучић“ пун.

Нисмо били лењи, па је наш сниматељ Бојан Михајловић данас отишао у поменуту „Идеу“ да пазари понеку изјаву и став фирме.

Радници, као радници. Љубазни и професионално услужни, расположени су за разговор, али не смеју да бекну без одобрења.

Шефица је телефоном, љубазно, позвала своје претпостављене који су, потом, радницима забранили да дају било какве изјаве у вези са овим, али и другим сличним инцидентима, да не би, тобоже, нарушили имиџ компаније који је у друштву у ком живимо, ваљда, тако се да закључити, најважнији, сакралан и недодирљив.

Да ли је „имиџ компаније“ заиста значајнији од безбедности радника? Јесу ли продавци баш тако високо рангирани по платама и бенефицијама, да од њих треба да се очекује да трпе непријављено насиље и треба ли ико да трпи насиље? Камо обезбеђење продавнице или је можда и безбедност непотребни трошак? Ко се огласио да макар провери наводе суграђанке која је указала на овај инцидент?

Да ли наше друштво, овакво какво је, дакле подешено према интересима „инвеститора“ и њиховог капитала, који често, заправо, ми сами обезбеђујемо из наших буџета поверених странкама пуним типова од којих нико нормалан ни орах из руке не би узео, заиста треба да ћути о оваквим проблемима у некаквом вишем интересу, за који нико не зна шта је, ни чему служи, ни да ли заиста постоји, осим можда као елегантан плашт за изговоре, а потом криминал, корупцију и насиље?

Тај виши интерес у различитим приликама може различито да се назива, а у овом случају помињемо га као „имиџ компаније“.

Свако ко има дилему у вези са одговорима на ова питања, осуђен је, пре свега у цивилизацијском, а потом културном, економском и сваком другом смислу, на оно што није банално приказано на почетку овог коментара, а можда је требало да буде.

Испада да је добра ћутња, мир у јавности. Такорећи, „пакс ин домус“ (pax in domus).

Тако некако, ако ме разумете…

(Суботичке.рс)