Бранко Радун: Перспективе опозиције - и „европејске“ и „патриотске“

Код нас се поодавно одомаћила подела странака на проевропске и патриотске, но то све мање пије воду. Напредњаци са Социјалистима су преузели проевропску политику, а при томе не желе да се одрекну патриотског и државотворног бекграунда. Са друге стране проевропски ДС предвођен аутономашком узданицом Пајтићем промовише идеју „српске Србије“ која би требало бити испред европске Србије. Тако се некада оштра подела на „патриоте“ и „европејце» замутила.

Често се каже да Вучић и СНС немају опозицију. То је тачно, али се мало ко пита због чега је то тако. Осим промишљених или срећних политичких потеза који су Вучића довели ту где јесте, његовој сувереној политичкој позицији је допринела и сама опозиција својим поделама, трвењима и недостатком идеја и активизма. Заиста како су на изборима могли боље проћи политичке опције које нису мењале своје платформе и реторику иако се Србија мењала. Политичке кампање које су биле бледе сенке претходних (и код „патриота“ и код „европејаца“) нису никог убедиле ни у шта. Пример те рециклиране јаловости је ДС слоган „демократија на старој адреси“. Као гласови мртве прошлости.

Да ли значи да неће бити значајније опозиције у наредних пар година? Највероватније се неће појавити нико ко би могао парирати Вучићу и СНС, али би се могле десити значајне промене односа снага на политичкој сцени. ДС предвођен Пајтићем најављује окупљање „новог ДОС-а“, у који би могли да уђу и они који су некако преживели народњачки цунами (Пајтић, Тадић. Чанак) али и они који то нису успели (Чеда Јовановић и Динкић). Но морамо признати да је тешко замислити све ове људе на једном месту, а камоли на једној листи. Замислимо и да се они окупе – шта би то ново понудили Србији они који су годинама били на политичкој сцени а који ове године или нису успели да пређу цензус или су то на једвите јаде успели. Ту још не видимо ни лидера ни идеју која би ујединила и покренула овај „грађанистички“ део политичког сектора. Но не треба заборавити да се код нас дешавају и такве „чудне појаве“, наравно кад је у интересу моћних странаца да се ослаби или пацификује актуелни лидер.

На другом делу политичког спектра – патриотске или „патриотске“ опозиције имамо слично, али још горе стање. Ни једна од опозиционих странака које себе виде као патриотске нису успеле да пређу цензус. Све три странке (ДСС, СРС и Двери), иако различити случајеви, су тешко преживеле непрелазак цензуса па се налазе у стању хибернације у ишчекивању лидера које све три у овом моменту немају. Организације им се осипају, људи их напуштају, а не види се „светло на крају тунела“.

Странка са највећим рејтингом, која је до 2014. била парламентарна ДСС је изабрала за свог председника Санду Рашковић Ивић која је победила пасивног Алигрудића. Сам финиш је пошао у размени у оштрој полемици између „српске Мари Ле Пен“ са једне и „сивих еминенција ДСС-а“Јочића и Никитовића са друге стране, у којој су јој ова двојица са правом спочитавали став „да је Хрватаска имала право да успостави јурисдикцију над Крајином» који је она изрекла у интервјуу у Слободној Далмацији прошле године. Поред тога они јој замерају и напуштање принципа неутралности Србије који је замењен нејасном концепцијом суверености. По Никитовићу је „са овим одговором у хрватским медијима Санда Рашковић Ивић је несумњиво добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС.» Занимљиво је и индикативно како је Санди одједном дат велик медијски простор преко дневних новина до РТС-а и Б92. На крају је и бивши председник странке војислав Коштуница напустио странку јер је она напустила принцип неутралности за који се он годинама уназад залагао и због кога је био присиљен да се повуче са власти 2008.

Но и мимо тога је ова странка у непрекидном осипању после неуспеха на изборима 2014. Војислав Коштуница је дао оставку на место председника, Ненад Поповић и Синиша Ковачевић као и бројни функционери и утицајни чланови су је напустили. Због чега онда толика халабука у медијима око победе „жене са деснице“ у ДСС чији рејтинг је тек пар процената. Па очигледно је да је ДСС бренд који би се могао рециклирати и употребити као одскочна даска за нову политику окупљања евроскептичне опозиције „патриотске оријентације“.

Са друге стране Ненад Поповић, који је био потпредседник ДСС и скупштине Србије прави нову странку – Српску Народну Партију у коју окупља успешније кадрове ДСС (председници општина и посланици). Он наступа као неко ко ће наставити основне векторе политике ДСС - нарочито у односу према држави и блискости Русији – али на један модернији и пословнији начин. Он као бизнисмен који послује и у Русији и на Западу има амбицију да се на политичкој сцени профилише као модерна конзервативна политика „народњачке оријентације“. Поповић ће настојати да се представи као „наследник Коштунице“ што му уз Санду Рашковић Ивић, због чије победе у ДСС је Коштуница напустио странку, неће бити претерано тешко. Као послован човек прагматик сигурно неће бити склон ригидном претеривању што је често кочило склон ДСС. Но он у Санди Рашковић Ивић добија агресивно промовисаног ривала на патриотски и проруски оријентисаном делу политичке сцене кога очигледно одједном и без најаве „готиве“ готово сви медији и аналитичари.

Оно што је данас јасно и као резултати избора 2014. и као поука „Украјине“ је да није толико битно шта ви желите или какви су вам идеолошки циљеви, већ шта можете реализовати од конкретних националних интереса у одређеном времену и простору. То значи да ако нисте затворени за различите опције и да у реалном току времена грабите прилике које настојите реализовати, онда имате шансе. Такође и ако имате начелно „патриотске“ ставове а немате ресурсе или политичку вољу да их искористите на опште добро, слаба вајда од тога. Исто тако је до сада била велика мана „патриотског блока“ што се није бавио економским и социјални питањима, која нису долазила на ред од „великих историјских тема“. Данас Србија тражи политичке опције које превазилазе поделе на „десне“ и „леве“ на „патриоте“ и „европејце“ и које су прагматичне и које нису идеолошки једностране. То је први схватио и применио Вучић и зато је ту где јесте. Други га, очигледно је, у томе тек следе.

(Печат-Видовдан)