Бранко Павловић: Ђукановић и Вучић - сличности и разлике

 Ово је нека врста „омнибус“ текста, тако да свако може да изабере део који му је интересантан, а да прескочи остале. Говорићу о волонтерима и робовима, структури моћи у Црној Гори и Србији и политичком положају Додика и Вучића.

Како год да резултате оцењујемо, једно је сигурно – били би битно лошији да волонтери нису уградили себе у њих.

Ужасно је што је њихов положај гори од положаја роба у старај Грчкој или Риму. Робовласник је роба хранио и обезбеђивао му неки кров над главом, а од волонтера се очекује да се сам некако храни, обезбеди себи становање и да на посао долази прилично пристојно обучен – наравно опет о свом трошку. У 21. веку положај волонтера је по свим економским критеријумима гори од положаја роба пре 2-3 хиљаде година. 

Оно што их разликује је „слобода воље“. Антички роб је то био принудно, а овај садашњи је наводно то својом вољом. Стварно? Масовно људи желе да раде о свом трошку? Наравно да не, него је цело друштво тако темељно заробљено неолибералним концептом (читај ММФ, Светска банка, Брисел, НАТО) да је принуда свеобухватна, а егзистенцијални страх свуда присутан, до те мере да се породично издваја за волонтера не би ли се касније извукао до недовољно-исхрањеног запосленог.

Прво створе очај, а онда кажу – ево сада сте слободни да бирате. И то све у време када је технолошки напредак такав да би било сасвим нормално да се ради 5 сати дневно и да сви буду запослени.

Волонтери су угроженији од незапослених, зато што сносе трошак за превоз до посла и за боље облачење, шминку.

Израбљивање са почетка двадесетог века је за данашње волонтере срећан исход. Какви пролетери, волонтери свих земаља уједините се!

Другу тему сам обрадио у виду табеле:

СТВАРНЕ СТРУКТУРЕ МОЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ И СРБИЈИ

 ЦРНА ГОРА / СРБИЈА

Ацо Ђукановић / 1. Андреј Вучић

Брано Мићуновић / 2. Звонко Веселиновић + Пана

Мило Ђукановић / 3. Александар Вучић

Беба Поповић / 4. Беба Поповић

Жељко Митровић / 5. Жељко Митровић

Каква случајност. Из тог угла и „разлике“ изгледају другачије:

- Црна Гора признаје независност тзв. Косова, Вучић сасвим „супротно“ – уговара, па спроводи Бриселске споразуме којима се признаје независност тзв. Косова,

- Црна Гора јури ка НАТО-у, Србија ни случајно, али спроводи све војне активности са НАТО као да је њен члан,

- Црна Гора се хвали тиме да су ММФ и Брисел мерило свих ствари, а Србија нам прво објасни шта их је све подучила, па онда све прихвати, па се хвали како су резултати феноменални, а то потврђује и ММФ.

А сад сарказам на страну. Нема ту уопште политике. Политика је искључиво у функцији претходно означене моћи. Има је онолико колико се грађани буне. Ако се мире са судбином онда је нема уопште. Када Вучић све који протестују и подижу свој глас означава као непријатеље, то је због тога што га својим протестима терају да се бави политиком, а он за то просто нема времена од силних сопствених интереса.

Што се треће теме тиче, док сам се припремао за овај текст Џевад Галијашевић је написао такав текст о односу Вучића и Републике Српске, да ту нема шта ни да се дода ни да се одузме. Ко га није проследио свим својим пријатељима, одмах нека то уради.