Бранимир Џони Штулић: Немам ниједно хрватско крвно зрнце, нити сам дете хрватско–српског брака

 Штулићу је све било плаћено. Чак му је, кад је снимао задњи албум Азре Између крајности, плаћено мјесец дана боравка у хотелу Палаце. Дакле, он прича глупости. Велики је аутор и умјетник, највећи на овим просторима, ту нема дилеме. Нажалост, он је из неког другог свијета, у сваком погледу. Не стоји на земљи. Његова права су само ауторска, од којих би и данас могао добивати новац. Нуђено му је чак и да му се нека средства унатраг исплате, иако пет година по истеку тражења ауторског дјела на то губи право по закону, али он није хтио то конзумирати. А што се тиче власништва над снимкама и извођачких права, он је био уредно плаћен, а власник тога је дефинитивно Кроатиа Рецордс, односно некадашњи Југотон. То уопће није спорно.

Наведена изјава припада Синиши Шкарици, дугогодишњем уреднику Југотона и Цроатиа Рецордса, која је 6. травња ове године објављена на ТРИС-у, у тексту насловљеном “Штулић је највећи од свих, али прича глупости”. Изазван Шкаричиним ријечима, Бранимир Штулић нам се преко Зорана Живковића из његова правног тима јавио подужим очитовањем о случају дугогодишњег спора о ауторским, извођачким и власничким правима (и припадајућим дуговима), којег води с Цроатиом Рецордс. Наслов који стоји изнад овог текста нам је сугериран, болдани дијелови су такођер Штулићеви, а очитовање преносимо у цијелости…

Бранимир Џони Штулић:

Шкарица наводи воду на свој млин, скаче себи у уста. Један од обрачуна новца (које никада нисам добио, јер с тиме је ишао и захтјев да им потпишем да ћу радити с њима) је очити доказ да нисам хрватски аутор и да Шкарица мрачно лаже (имајући у виду да ме као сценарист серије о Новом валу ставља у Хрвате, премда врло добро зна да сам странац).

Ја сам АЗРА и једини плаћам чланарину и немам ниједно хрватско крвно зрнце  (нити сам дијете хрватско–српског брака), дакле АЗРА није хрватски бенд, као што ни Леви’с траперице нису из Вараждина, премда су их производили осамдесетих.

Мени не треба објашњавати разлику између питања власништва над фонограмима и ауторског права.

Црорец крије ауторске уговоре (и подмеће неке од извођачких), а у Хрватској се до суда не може. Суђење је начелно могуће кад су у питању чланови истог клуба (као МОЛ и ИНА), међутим, у овом случају то није тако. Јер ако после 5 година истичу извођачка права, зашто Лаинеру  и Хрњаку опет плаћају. Мени никад ништа није било плаћено, дапаче, све сам ја својим средствима плаћао (Шкарица није зрно соли из своје куће иком дао, да га је и имао, а камоли Југотон). А тај мјесец дана у хотелу је био ‘90. пред рат, снимао сам “Балегаре” (албум “Балегари не вјерују срећи”; оп.а.), па нисам имао гдје спавати. Остало лаже чим зине, што се врло лако може установити отворивши папире и ставивши Југотоново и Црорец пословање под лупу.

У папирима, које сам ја потписивао на шест мјесеци, нигдје нема да су мастери Југотоново власништво, нити је Југотон икад ишта купио од мене, они су плаћали сами себи да би имали право експлоатације на шест мјесеци (у то су вријеме они били друштвено власништво – дакако, претходно национализирано, значи другоме отето, стога за друкчије пословање и не знају – док су закони, сукладно, нагонили на заједништво), а право на искориштавање није власничко право (које је моје, јер им и потписујем типске папире на шест мјесеци, зато не показују, то јест крију ауторске уговоре из којих је то развидно и који су устав и срж овог случаја).

Надаље, управо зато су (јер дискограф плати настанак мастера за 10 извођача, иако зна да ће само 1 или 2 од њих зарадом покрити трошкове снимања, понављам, трошкове снимања и ништа друго, а трошкови снимања нису света крава, већ као и сви други трошкови, укључујући и чачкалице, потрошна роба) постојали типски папири и клаузула о шест мјесеци (у ауторским папирима), јер тиме дискограф сам себе штити. Кад бих ја, на примјер, сад њих тужио зато што ме не издају, они би одмах предочили ауторски папир и позвали се на клаузулу о шест мјесеци.

То што сам ја успио, а они се правно и даље понашали (и понашају) као да сам неуспио и да не постојим, потврђује моје наводе о пљачки, отимачини, кривоклетству и пријевари, чему су подљуди од памтивијека тако склони.

Дакле, ти се папири (од којих су неке зачетку адвокатског тима предочили) односе на извођачке папире, који су вриједили пет година (у случају успјеха, а успјех је био ако би они нашли корисним настављати сурадњу, јер су имали монопол на пљачку, баш као СОКОЈ и ЗАМП, и то још у вријеме заједништва и друштвеног власништва, што значи да су неки једнакији од једнаких у самом старту, а касније још и више), али то их не спречава да их произвољно након дугог времена од скоро три десетљећа поново сматрају важећима (противно слову уговора), јер им одговара у случају Лаинера и Хрњака, не би ли испало да су они Азра, кад сам већ ја аутор и власник Азре, дакле, муда под бубреге (друго не само да не знају, него им је и незамисливо).

Понављам, ако из Црореца кажу  да су имали уговор са мном (прошло вријеме), који потврђује да су они власници изворне снимке, то само значи да га немају, јер би га иначе показали (непотребно је рећи да је то чиста лаж). Што се тиче мог тобожњег прешутног признавања власништва Црореца, као правног насљедника Југотона, над изворним снимкама (како Бабогредац изјављује), деведесете је (кад сам се послужио својим снимкама и власништвом) још постојао Југотон (ја никад нисам радио са Црорецом, нити ћу); прешутно (тацит) вриједи једино уз другу половину значења: Рим даје, Рим узима. Јер премда ништа немам са Црорецом, нити смо пријатељи, ја и данас морам, прешутно или не, имати посла с њима, чему и сами свједочите. Какав се правоваљани закључак може из тога извући?

У Југотон сам донио такозване збирке: Сунчану страну улице, Филигранске плочнике, Кад фазани лете, Криво страстање, Мовиес (Ит Аин’т Лике ин тхе Мовиес ат Алл; оп.а.), а остало сам организирао сам (Југотон би само накнадно платио трошкове снимања, али не и хотеле, пут, храну, инструменте, рад, године живота и одрицања, а понајмање дар, изузев Мовиеса, ту се ништа није рефундирало – то је био њихов удио да би уопће било шест мјесеци експлоатације, и уз то у складу са удруженим радом, наиме, ја као непосредни произвођач, и они, што је онда био закон, као што су сада други закони, мада је све исто). Својим новцем сам платио Фазане, Срастање и Мовиес, али то уопће није важно, јер свако може трошити своје новце како хоће, али за танго је потребно двоје, дакле, правоваљани уговори,  као што је женидба, на примјер (нити сам се с њима женио, нити скупа живио, већ сам био приморан на заједништво и рад, у Југославији и Југотону, као што сам и на служење војног рока, иако га Шкарица, као партијски секретар, никад није служио, да би сада још и више велеиздајништвом узнапредовао, отуда његова дрскост и понашање газде, мада се не би могло рећи да је икада динара зарадио, као што га ни Каран није направио).

Ја никад нисам имао са Југотоном никакав уговор, мимо типских папира који су вриједили шест мјесеци експлоатације (јер то је њихов удио да би уопће до посла дошло, а који је мој удио, односно зашто бих ја с њима радио преко тога рока, кад никад од њих нисам ни тражио ни добио динара, већ сам својим новцем и средствима све постигао (више бих потрошио на такси водећи посао него што би њих снимање коштало, а гдје су други трошкови који су били још тисућу пута већи; због чега и сада и онда њихов шестомјесечни удио више вриједи од мог доживотног удјела, дакле, неупоредиво скупљег). Овдје не говорим о ауторском праву, већ о власничком.

Што се тиче дигиталних копија издања продатих у милионским накладама, Црорец није имао моје одобрење да их раде (јер то је не само моје власништво, већ и мој посао), па тако и оне спадају у исти кош са изворним снимцима (то је све моје), јер имовина се одузима и за далеко мање преступе (у мом случају се ради о енормној штети и осмоцифреним бројкама, мимо моје коже на шиљак и душевних болова).

Ја сам платио највиши порез у Загребу ‘83., значи у цијелој бившој држави (и отплатио га са 30 хиљада накладе албума Између крајности), што нитко од њих нити од њихових извођача није, нити ће, зар то није доказ мојег пословања, поготово што сам и онда, као и сад, био без пребијене паре (нисам их уопће страћио, него сам опљачкан, јер све плаћам, али мени се не плаћа, односно зашто да ми плаћају кад могу и без тога, поготово кад се не волимо).

Црорец никада није  показао ниједан правоваљани папир којим би подбочили своје тврдње (јер то остављају за суд, до којег се не може доћи, ма браво!) да су власници мојег материјала и да имају право издавања свих ових година, као и да је копирајт њихов (јер до рата на свим издањима пише Азра мусиц), нити су повукли јавно изречене тврдње да немају моју адресу (што би значило да не постојим, уосталом, тако се понашају од првог дана, вјероватно имају разлога). Управо су зато чудовишно и прогласили моје власништво државним (чим их се загребе одмах храбро вриште “мама”).

То је неописива багра и не свете се само мени, него трују све око себе. То је чисто зло и с њим нема мирења.

Стога нека ме скину са својих службених страница и wикипедија, имају довољно свог поганог стада.

Ексклузивно објављујемо и обрачун плаћања ауторског хонорара којим Штулић, међу осталим, доказује да су у Цроатији Рецордс знали за његову адресу (коју смо затамнили) те да су га водили као “странца”.

(tris)