Борис Тадић: Комично је да власт која је потписала Бриселски споразум, којим је прихватила правни поредак независног Косова, показује “чврстину” пред "нон-пејперима"

 Бивши председник и лидер Социјалдемократске странке Борис Тадић у интервјуу за Нова.рс каже да су му након његове изјаве да би могао да се кандидује за председника уколико нема бољег, коментари да "има бољег", били трагикомични јер се, како је објаснио, никада у животу није кандидовао јер је мислио да нема бољих.

У разговору за Нова.рс Борис Тадић је говорио о недавном сусрету са замеником помоћника америчког државног секретара и специјалним представником САД за Западни Балкан Метју Палмером, Косову и нон – пејперу, будућим међустраначким разговорима о изборним условима, односима у опозицији али и својој кандидатури за председника и реакцији појединих лидера и функционера дела опозиције.

Недавно сте изјавили да ћете се кандидовати за председника уколико опозиција не пронађе довољно квалитетног кандидата. Видите ли неког ко то може бити?

„Рекао сам да не искључујем могућност да се кандидујем, уколико проценим да не постоји кандидат који би могао не само да победи, већ и да управља државом у околностима њене неопходне декриминализације. И јасно сам објаснио своје мотиве за такву одлуку, као и због чега први пут од 2012. уопште размишљам о томе. Сматрам да су наше друштво и држава након последње деценије у таквом стању да је од саме победе много тежи изазов управљање државом и друштвом након те победе. Као што сам и упозоравао, налазимо се у околностима у којима је напредњачка олигархија већ приграбила готово све финансијске полуге, тако да практично за њих победа на изборима постаје ирелевантна.

У складу са тим и за сваког ко победи ову власт, права борба ће тек следити, јер држава није више окупирана само политички, већ и буквално запоседнута од стране Вучићеве олигархије. Зато је опасно да се водимо само тиме ко може победити на изборима, јер је потребно и велико искуство и вештина да се тај победник обрачуна са тако окупираном и криминализованом државом, у којој ће цела та олигархија по сваку цену бранити свој плен и свој опстанак. Видим неке људе који би то могли, али нажалост овог тренутка ниједан од њих не показује намеру да се кандидује“.

Како тумачите реакције из опозиције након те Ваше изјаве?

„Као очекиване. Логично је и природно да представници и лидери других странака неће подржати моју или било чију другу кандидатуру. Подсећам, нисам говорио о себи као о заједничком кандидату, нити се тиме било коме нудио, осим својим бившим и садашњим гласачима. Међутим, није природно и логично да се уопште постављало питање у медијима да ли друге странке и лидери подржавају такву моју најаву. Симптоматично је да се таква тема и питања нису отварала након могуће најаве других кандидатура. Посебно су ми били трагикомични коментари да “има бољих”, јер се никада у животу нисам ни кандидовао мислећи да нема бољих, па тако ни сада то нисам рекао. Уосталом, један део њих који су тако негативно реаговали су они који су 2012. подржавали Николића, а други део су моји бивши сарадници и ако размислите, управо због тога је и логично да свима њима лично више одговара Вучић на власти, него ја. А што се тих мојих тадашњих сарадника тиче, па њихову истинску подршку нисам имао ни у тој кампањи 2012. када смо били у истој странци, па зашто бих је имао сада? Једина разлика у томе је што данас могу овако јавно и отворено да говоре оно што тада нису смели“.

Колико је опозиција у овом тренутку далеко од јединства?

„Након што је и ДС најавила самостални наступ у преговорима и након што се су се у мање од годину дана распала већ два уједињења, односно блока тзв. “бојкот-опозиције”, могло би се рећи да је даље него икада. Међутим, то уопште не мора да значи да је то нужно лоша вест. Досадашњи покушаји уједињења су доводили до још већих јазова међу опозиционим странакама и генерисали само перцепцију сукоба, што је оправдано изазивало негативне реакције опозиционог бирачког тела и само доприносило повећању броја апстинената или штетном и опасном окретању ка неполитичким и нестраначким ад хоц личностима и покретима.

Време је да вратимо политику у политику, а не да једина видљива “политичка понуда” опозиције буде теленовела о међусобним сукобима и односима или детективски ријалити о откривању разних афера. Од политичара се не очекује да буду детективи, ни глумци у ТВ сапуницама, већ да нуде јасну политику и вредности и да се боре за њих у интересу грађана који деле њихову визију. Много је, на пример, важније како ћемо заштити права обесправљених и осиромашених радника и прочистити ваздух који сви заједно дишемо, од тога шта ми мислимо једни о другима или како ћемо наступати у било каквим преговорима“.

Шта Вам је на недавном састанку рекао специјални представник САД за Западни Балкан Метју Палмер и због чега сте имали сусрет са њим?

„Састанак са Рикером и Палмером је био један од многих састанака које сам имао током вишедневне посете Вашингтону. И са њима, као и са другим саговорницима на овом путу, разговарао сам о значају опстанка демократије у Србији, не само за нашу државу, већ и за читав регион. Не би било коректно да износим детаље разговора, али могу рећи да смо се у начелу сложили око већине кључних питања и механизама за подизање нивоа демократије у Србији“.

Хоће ли се Америка озбиљније укључити у решавање друштвених и политичких проблема у Србији, попут оних који се односе на изборни процес, слободу медија и независност правосуђа?

„Надам се и верујем да хоће. Након победе Бајдена на председничким изборима и успостављања нове администрације, један од акцената његове спољне политике биће свакако и на Западном Балкану. Тако да ће и Србија бити сагледавана, пре свега, кроз фокуса на целокупан регион“.

Да ли је било речи о Косову? Какав је став Палмера по том питању?

„Сви озбиљни разговори о стању у Србији укључују и разговор о проблему Косова. Став мојих саговорника је у складу са америчким званичним ставовима, који су познати и који се суштински не мењају са променама администрација. Међутим, као и у прошлости, то што се не слажемо по одређеним питањима, не значи да не можемо бити саговорници у заједничком тражењу решења. Уосталом, решења и нема без дијалога и сарадње оних који имају различита полазишта. Свако једнострано решење може само служити сврси популизма, али не и успостављања одрживог решења“.

Спекулише се да ће Палмер напустити позицију специјалног изасланика за Западни Балкан. Да ли сте разговарали о томе?

„Било би непримерено да ја говорим о томе“.

Шта мислите о нон-пејперу о Косову који је недавно објављен? Јесте ли се за време Вашег председничког мандата сусретали са таквом врстом дипломатске комуникације?

„Наравно да јесам и то је уобичајена пракса у међународним односима. Међутим, мислим да режим користи ове нон-пејпере како би у предизборној кампањи, која је увелико у току, билдовали свој квазипатриотизам и утицај код патриотски оријентисаних бирача. Па пошто нису одбранили наше интересе када су потписивали стварне и важне споразуме и пошто су показали сервилност на сваком важном питању, онда се бусају пред нон-пејперима и побеђују “5-0” на непостојећем терену. Комично је да је власт која је потписала Бриселски споразум, којим је прихватила правни поредак независног Косова, показује “чврстину” пред нон-пејперима“.

Александар Вучић је изјавио да сумња на једну жену. Да ли Ви имате претпоставку ко би то могао бити?

„Већ постаје комично што Вучић када год се сусретне са тешкоћама у међународној политици, пред домаћом јавношћу се брани загонеткама и мистификацијама. Једино горе од тога што се председник државе обраћа загонеткама, би било да их још и решавамо. Уосталом, какве везе има ко је аутор? Вучић је и ову прилику искористио да поставља те уобичајене загонетке и да се похвали како он зна све и како нико више од њега не путује по свету и не познаје људе који се баве питањем Косова. Дакле, и овом приликом смо чули мистификације и само хвалоспеве, али ништа о ономе што би стварно требало да буде тема“.

У среду су отпочели преговори власти и опозиције без посредовања ЕП. Очекујете ли да власт у дијалогу у којем Ви будете учествовали покаже спремност да испуни захтеве опозиције? Има ли сврхе уопште разговарати?

„Не очекујем да власт која је и генерисала проблеме који су тема преговора, покаже спремност да решава те проблеме. Разговори имају сврху само уколико међународни фактор у тим разговорима пронађе механизам да примора власт на одређене промене. Међутим, као што сам више пута истакао, изборни услови и нису кључни за победу, као што никада у прошлости нису ни били. Ови преговори могу у крајњем случају бити корисни као платформа на којој се износе проблеми и свест о њима долази до што већег дела домаће и међународне јавности. То некада може бити важније и од самог решавања проблема. Јер у крајњем, бирачи су ти који решавају проблем смене катастрофалне власти. А да би се то десило, истина о тој власти мора доћи до њих. Ови преговори су већ у овој фази оголили и слабости опозиције, што такође није нужно лоше, јер промена нема ни без праве истине о опозицији и свим њеним актерима, а не само о власти. Већ до сада је јасно коме је стварно било стало до јединства и решавања проблема, а коме до личног позиционирања, као и ко се водио општим интересом, а ко личном сујетом и лажним елитизмом“.

(Нова.рс)