Бојан Пајтић: Зоран Ђинђић је био идеалиста

Последице убиства Зорана Ђинђића се и данас осећају једнако снажно и једнако болно као што су се осећале пре десет година. Изгубили смо тог 12. марта 2003. најталентованијег политичара на овим просторима, визионара и истинског државника. А након његове смрти стотине хиљада младих је изгубило веру у боље сутра и решило да напусти земљу. За једним великим таласом током деведесетих, после Зорановог убиства уследио је други, односећи најдаровитије, најобразованије, најспособније. Они данас вуку напред, не Србију, него Немачку, Канаду, САД, Норвешку... и бојим се да ова земља тешко може надокнадити толике губитке – каже за „Дневник” заменик председника Демократске странке и први човек Владе Војводине др Бојан Пајтић

Где је Србија данас, десет година после?

– Место на којем се налазимо је природна последица чињенице да је изостала лустрација, и ми данас имамо владу састављену од људи који су деведесетих година били високо позиционирани у политичким структурама које су дугорочно, за више деценија, уназадили Србију. А изостанак лустрације је последица чињенице да је Зоран, у жељи да наше друштво темељно измени, био трагично усамљен. Војислав Коштуница, као бенефицијар подршке коју је ДОС придобио код грађана Србије, чинио је све да у суштини реафирмише безбедносне, финансијске и политичке структуре које су девастирале земљу. Заправо, Зоран за те и такве корените промене државе и друштва није тада имао подршку ни великог дела ДОС-а, па ни огромног броја грађана, и то треба отворено рећи.

Али није само изостанак лустрације вратио пулене деведесетих на власт. Осећа ли ДС одговорност што се то догодило?

– Демократској странци се, рецимо, пребацује то што је 2008. ушла у коалицију са СПС-ом. Међутим, заборавља се да је у том тренутку спасавано што се спасити може. Јер, да нисмо повукли тај потез, власт би формирали СРС, ДСС и СПС. И јасно је да би та коалиција значила потпуно одустајање од европских интеграција, заоштравање односа са суседима, водила би потпуном краху економске сарадње са Западом, и даље бисмо имали визе... Стога, колико год да је за чланове ДС-а тај маневар био емоционално, па чак и физиолошки тежак за сварити, ипак је водио земљу напред.

Не пребацује се ДС-у само сарадња са социјалистима, већ му се спочитава и да је за протеклих десет година добрано напустио Зоранову политику, те да је управо због тога у великој мери одговоран за „повратак деведесетих”?

– Када се говори о Зорану Ђинђићу, често се неки његови дневно-политички потези тумаче као догма. Зоран Ђинђић је био идеалиста, јер је веровао да је у Србији могуће, у релативно кратком року, створити онај ниво институционалне развијености, степена свести и радних навика које карактеришу развијене земље Европе. Истовремено, био је практичан политичар који је повлачио потезе у датом тренутку неопходне да би се наведени циљеви реализовали.

Иако су многи од тих потеза били, показаће се, итекако нужни, ипак су наилазили на критику не само његових реакционарних опонената, који су недвосмислено подржавали хашке оптуженике, ратне злочинце и тајкуне који су на пропасти државе стекли своја богатства, него и многих тзв. либералних интелектуалних кругова, управо оних који су после највише ламентирали над тим што га више нема.

Демократска странка од кад је основана па до данас није мењала своју политику, а камоли изневеравала оно што је Зоран чинио, али морамо разликовати стратегију и тактику, који су се прилагођавали одређеном времену и тренутку. Јер, није могуће у околностима из 2013. или 2008. повлачити идентичне дневополитичке потезе као 2000. или 2003.

Једна од најпознатијих Ђинђићевих сентенци односила се на „гутање жаба”, што је политика коју је ипак тешко везати за ДС после његове смрти. Поређења ради, у време док је он био премијер подршка демократама се кретала између 10 и 15 посто, јер његови потези никада нису били нарочито популарни; касније је премашивала и 30 процената, али није мало оних који оцењују да је ДС зарад толиког рејтинга пригрлио демагогију…

– Не стоји теза да ДС после Зорана није повлачио ризичне политичке потезе, да се окренуо маркетингу, демагогији... Модернизација и реформисање друштва у Србији одувек су наилазили на веома снажан отпор. Уосталом, 2007. смо свега годину дана били у влади да бисмо из ње изашли када смо схватили да тадашњи премијер Војислав Коштуница нема намеру да води европску политику, јер нам није била битна власт већ куда иде Србија. На европској политици јесте 2008. добио ДС широку подршку грађана, али управо стога је веома ризично и нималом популарно било после тога ући у коалицију са СПС-ом, тим пре што, понављам, нико не узима у обзир шта би се са земљом дешавало да нисмо прогутали ту итекако велику жабу.

И није тачно да у те четири године мандата, осим визне либерализације, није било других резултата: завршена је сарадња с Трибуналом у Хагу, у великој су мери нормализовани односи у региону, реформисани су војска и безбедносне службе, донети су Статут АПВ и Закон о надлежностима Војводине... Да ДС није повлачила те потезе, српско друштво данас не само да не би имало европску перспективу, него не би уопште имало перспективу да су га четири године водили радикали, социјалисти и ДСС.

Све то грађани, међутим, нису баш високо оценили на мајским изборима 2012, при чему је било доста оних „природних гласача демократа” који су, што белим листићима што апстиненцијом, окренули леђа ДС-у ?

– Не бих се с тим сложио. Заборавља се да су странке, које су твориле Владу, добиле на тим изборима значајно више гласова него 2008. Суштински, и лане у мају су се створиле претпоставке за још један мандат, што се у условима економске кризе није догодило нигде у Европи, осим у Црној Гори. И да нису, нажалост, Борис Тадић и ДС изгубили председничке изборе, политичка констелација, која је постојала до 2012, вероватно би остала иста. То, наравно, не значи да није било грешака, напротив, али чини ми се да се сувише лако прелази преко свега оног што је у том периоду добро урађено.

Да ли је у протеклих 10 година од лика и дела Зорана Ђинђића створен својеврстан мит, јер више његову политику не баштине само чланови ДС-а или демократама идеолошки блиских странака, већ га често „призивају” и они који су му били љути противници. Тако лидер СПС-а Ивица Дачић поручује да би га „и Ђинђић данас подржао”…

– То говори да је Зоран Ђинђић побеђивао не само за живота, него је своје политичке опоненте победио и након смрти. Данашња влада, која је готово листом састављена од дојучерашњих горљивих противника европских интеграција, реформи, демократизације друштва, децентрализације... сада се бар декларативно залаже и за европске интеграције, и за реформе, и за демократизацију, и за децентрализацију. Заправо, сви они су суштински преузели политику Демократске стране, Зоранову политику. А у таквим околностима не можете се према неком ко је персонификација свега европског у Србији односити на начин као што сте се према њему односили док сте још увек носили беџеве са Милошевићевим или Шешељевим ликом.

Ипак, у јавности се често покреће питање ко је истински баштиник Зорановог политичког наслеђа: ДС, ЛДП, Зоран Живковић, слободномислећи интелектуалци који нису у партијама..?

– Прича о наслеђу је потпуно непримерена. Зоран Ђинђић је био председник Демократске странке и он ДС никада не би мењао ни за шта. Уосталом, у ДС-у су и чланови његове породице и људи који су и у Зораново време веровали да Демократска странка једина може мењати Србију. И данас је то тако. Не постоји у Србији странка која може прикупити више подршке за идеје за које се Зоран залагао и бити носилац европског пројекта од ДС-а.

Може ли се уопште говорити о томе где би Србија била данас, десет година после, да Зоран није убијен? Или се то увек своди на списак наших неостварених жеља о томе како бисмо волели да нам држава изгледа, без критичког сагледавања шта би и он објективно могао да уради у овој и оваквој земљи?

– Управо то и јесте проблем што се, намерно или несвесно, заборавља оно о чему смо већ говорили, да су против многих Зоранових идеја и потеза били и леви и десни, и многе странке ДОС-а и опозиција, и безбедносне службе и невладине организације... Заборавља се да већинска Србија није подржавала идеју убрзане европеизације земље, идеју коренитог, и због тога веома болног реформисања друштва, и да је он те 2003. суштински иза себе имао само своју породицу, свој ДС и неколико пријатеља који су га добро познавали и због тога му му безрезервно веровали. Нажалост, Србија је готово акламацијом почела да поздравља све што је он чинио и да га велича тек након што је убијен. Јер тада су и они који су гунђали, који су му опонирали, којима је сметала његова прагматичност, или енергичност, или револуционарност, или им се напросто није свиђао, почели објективније да сагледавају стваран свет око себе.

Увреда за Ђинђића

Део интелектуалне елите све отвореније пореди Александра Вучића са Зораном Ђинђићем?

– То је пре свега увреда за Зорана Ђинђића. Претпостављам да тај део интелектуалне елите има разлоге зашто то чини, с тим да ти разлози сигурно нису идеолошки нити су засновани на озбиљном промишљању стања у земљи, него су прагматичне природе  – какве, у то не бих улазио. А уколико није тако, уколико заиста мисле да се може ставити знак једнакости између Ђинђића и Вучића, онда се интелект те и такве интелектуалне елите само може ставити под знак питања.

Мирослав Стајић

(Дневник)