субота, 28. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бојан Пајтић: Лицемерни су они што осуђују Орбана, а Вучића тапшу по рамену
Хроника

Бојан Пајтић: Лицемерни су они што осуђују Орбана, а Вучића тапшу по рамену

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 29. октобар 2020.

 „Нема никакве вести у чињеници да имамо нову владу, нити је вест да ће у овој влади бити више жена, које неће одлучивати ни о чему“, рекао је у интервјуу за подкаст Истиномера „У микрофон“ професор Правног факултета у Новом Саду Бојан Пајтић. Оцењује и да се налазимо у „аутократски вођеном друштву и држави и да је потпуно свеједно каква ће бити структура наших затворских чувара“.

Ипак, да ли се из састава Владе Србије може наслутити политичка порука власти, односно Александра Вучића, који је предоминантно утицао на њен састав, као и на то чиме ће се та влада бавити?

Што се тиче избора Гордане Чомић у Вучићеву владу, радо бих га прокоментарисао, али немам лавор поред себе, па је боље да то не учиним. Међутим, нисам тим изненађен, јер су већ учешћем на овим изборима они који су партиципирали заправо дали легитимитет непостојећој демократији, непостојећим изборним процесима и непостојећој слободи медија. Шта год да учине они што су изашли на изборе, не могу ме изненадити. Оно што је, на неки начин, мучно је чињеница да је особа која је била потпредседница Зорана Ђинђића одлучила да се стави у службу Александра Вучића. Али, радије бих то коментарисао ономатопејом него речима.

Госпођа Чомић је била заменица председника ДС у време док сте ви били на челу те странке?

Тако је, само што је моја историјска улога практично безначајна у односу на улогу Зорана Ђинђића, чија је потпредседница била. Што се мене тиче, немам никакав однос према том њеном избору осим физиолошки.

У којој мери њен избор на место министарке за људска права и дијалог сугерише оно што је Ана Брнабић рекла – да се пружа рука дијалогу, односно да је Вучић ипак принуђен да понуди дијалог?

Не постоји ту никаква идеологија, нити икакво вредносно опредељење када је у питању овај режим, него да се што више исцрпу национални ресурси и да се што више добије на времену

Дијалог са ким? Кога представља особа за коју је гласало можда неколико стотина грађана ове земље, а не би гласали ни они да су знали да ће ући у Владу? Нема ту никаквог дијалога. Знате шта је сигнал да има жеље за дијалогом? Када је Бернар Кушнер, као левичар, ушао у владу десног центра у Француској. То је демократско друштво, у коме постоји слобода медија, па када лева оријентација пређе у странку десног центра то може да значи неки позив на дијалог. Ово значи само удомљење, само привид, што је Вучић и желео да створи, као уосталом и привид да је ова влада више прозападна него претходна, што због мањег утицаја СПС, што због неких који су некада били на другој страни. Мислим да ће Александар Вучић земљу окренути коме год треба да би сачувао своју клептократску власт, власт свога брата, својих другова. Он је у стању да политику окрене ка Европској унији, Америци, Русији, Ирану, Пакистану, коме год хоћете, само да би што дуже био на власти. Не постоји ту никаква идеологија, нити икакво вредносно опредељење када је у питању овај режим, него да се што више исцрпу национални ресурси и да се што више добије на времену. Видели смо коначно да је ново-стара премијерка изјавила да ће учинити много више у борби против оних, укључујући и медије, који прозивају Александра Вучића и његово окружење. То говори да улазимо у фазу веће репресије и порука како је Србија нешто ближа Западу или западним вредностима је фарса која треба да се презентује неколицини политичара или дипломата у Бриселу и Вашингтону и ништа више.

Изјава Ане Брнабић у вези са медијима није ништа ново. Који вам је додатни аргумент да ми улазимо у период веће репресије?

Ево вам пример. Пре неки дан су господина Остојића у Новом Саду привели, пред двоје мале деце, због статуса на Фејсбуку који је био ироничан. То говори о великој нервози режима и репресивног апарата силе. Вулин, који је постављен на место министра полиције, могао би да покрије и енергетску ефикасност, уз полицију. Сетићемо се да је 1997. године изјавио, након што је воденим топовима интервенисано против демонстраната у сред циче зиме, да нису ваљда очекивали да ће бити поливени топлом водом. Можда ће једини бенефит тог новог мандата бити то што ће научити да држи пендрек, пошто је у претходном научио да држи пушку. Генерално, када погледате констелацију у овој влади, нема ту људи који ће се много питати. Те козметичке промене и удаљавање СПС-а суштински више служе за некакво охрабривање и подстицање процеса унутар СНС-а у коме се примећује нервоза, него што се односе на сам СПС или на неког коалиционог партнера.

Зашто су нервозни, по вашем мишљењу?

Зато што коначно почињу да разумеју нешто што им се говори годинама. Ако уништиш институциону опозицију – а они су врло близу тога да су је потпуно уништили – у једном тренутку када дође ситуација да паднеш са власти, то падање неће бити губљењем на изборима и руковањем са победником, него ће значити да ће те некакве народне патроле, антимигрантске, антиваксерске снаге срушити јер ћеш се наћи на удару екстремне деснице, која ће се са тобом физички обрачунати. Овај режим је дуго вештачки подстицао екстремистичке организације да би се Западу показало како је и тај Вучић, који је заговарао убијање сто муслимана за једног Србина, заправо либерал, с обзиром каква је алтернатива. Зарад тога су уништавали сваку пристојну организацију и опозициону странку и пуштали ветар у једра онима који имају врло екстремна становишта. Сада ти екстремисти бујају, незадовољни економском ситуацијом, мигрантима, овом кризом са короном. Незадовољство ће пући, и то неће бити у организацији политичких странака опозиције, него много екстремнијих политичких структура.

Превелики је степен нервозе због корона вируса, због кризе са мигрантима, због економских проблема – једноставно, та нервоза ће негде пући, али се плашим да ће пући на насилан начин

Најављујући владу и њен програм у шест тачака на конференцији за медије, Вучић је рекао да је један од приоритета дијалог, али је као најважнијег субјекта дијалога навео управо десничаре, за које велики део јавности верује да су у аранжману власти, а не опозицију, која се залаже за демократизацију. У чему је логика?

Наравно да он нуди друштвени дијалог пре свега екстремној десници. Па и ми радије разговарамо са сопственом децом него са комшијском. Наравно да су то углавном „његова деца“, али има ту и „деце“ коју подржавају неке друге државе. Она „деца“ која су у служби Вучића могу доћи на идеју да преузму режим и окрену се против њега, и то је оно што Александар Вучић и његови сарадници разумеју. Владајућа партија је једноставно срушила лествицу којом је могла мирно да се спусти са власти и отворила Пандорину кутију у којој нико не зна више на који начин до транзиције власти може доћи. Превелики је степен нервозе због корона вируса, због кризе са мигрантима, због економских проблема – једноставно, та нервоза ће негде пући, али се плашим да ће пући на насилан начин, а апсолутно сам сигуран да то неће организовати опозиционе странке, него ће то организовати они који су у овом тренутку углавном под командом режима.

Зар све то што кажете не говори у прилог потреби да се односи релаксирају разговором – да се позовем на Лечића, који је написао да је демократизација потребна и режиму и опозицији?

О каквом дијалогу уопште можемо говорити када опозициони прваци, али и независни интелектуалци, новинари, уметници који критикују режим не могу да се појаве практично ни на једној националној телевизији и када је режим успоставио несмењивост власти?

Чини ми се да ту постоји терминолошко-политичко-теоријски неспоразум – није задатак опозиције да даје подршку власти или да се налази на диспозицији власти. Да је то задатак опозиције звала би се диспозиција, а не опозиција. Код нас, у нашем друштву је још деведесетих година – да ли ДБ, да ли СПС, односно Милошевић подметнуо кукавичје јаје о некаквој конструктивној опозицији. То не постоји. Улога опозиције је да режим критикује и да режим смени, а не да терцира режиму и да буде резервни точак у његовом аутомобилу. Плашим се да смо након „програма прва шанса” сада дошли, након изјаве господина Лечића да овој влади треба дати шансу, до „програма четврта шанса”. Нема више шансе за оне који више од осам година показују да не дају ни пет пара ни за индивидуална права и слободе, ни за медијске слободе. О каквом дијалогу уопште можемо говорити када опозициони прваци, али и независни интелектуалци, новинари, уметници који критикују режим не могу да се појаве практично ни на једној националној телевизији и када је режим успоставио несмењивост власти? Какав је то дијалог када Вучић жели да успостави плурализам мишљења унутар једне партије и једне политичке структуре, као што је то некада било у оквиру Социјалистичког савеза радног народа? То није иманентно Европи 21. века, у сваком случају.

Позивају опозицију на дијалог о поштовању Устава и закона. Аман, па нема дијалога о поштовању Устава и закона! Ако желиш дијалог и правну и нормалну државу, мораш поштовати оно што ти налажу правни акти у сопственој земљи. Мораш ослободити медије, мораш омогућити фер и поштен изборни процес, мораш омогућити репрезентативност, мораш омогућити смењивост власти

Али шта је онда алтернатива? Ако не дијалог, шта онда – побуна?

Па, овај дијалог би био као да те мафија позове на дијалог да ти тражи новац за заштиту. А ако не платиш, онда ће та мафија да те угрожава. То је позив на дијалог у Србији. Позивају опозицију на дијалог о поштовању Устава и закона. Аман, па нема дијалога о поштовању Устава и закона! Ако желиш дијалог и правну и нормалну државу, мораш поштовати оно што ти налажу правни акти у сопственој земљи. Мораш ослободити медије, мораш омогућити фер и поштен изборни процес, мораш омогућити репрезентативност, мораш омогућити смењивост власти. О чему да се прича на том дијалогу? Да ће се поштовати неки делови закона или неке одредбе закона, а друге не? Не, прво испуњавање! Ако смо правна држава и ако хоћемо у ЕУ, како кажу премијерка и председник, онда морамо поштовати сопствене законе и оно што су узуси модерног, цивилизованог друштва.

То је такође дилема у делу јавности – зашто би неко ко је довео до урушавања владавине права, урушавања институција, правосуђа, изборног процеса, како пише и у Извештају Европске комисије, сада кренуо у другом смеру?

Па и не би, и не жели. Позива на дијалог да би поново добио на времену, као што све време само купује време и када је реч о Косову. Купују време да би бесплатно отели све природне ресурсе ове земље и да би постали власници ове земље, па ће онда после неколико година бити потпуно свеједно ко је на власти јер ћемо сви радити за Александра Вучића, његовог брата, кума, фамилију што његову, што Брнабићкину. Дакле, не може се прихватити као добронамеран позив на дијалог од оних који све време буквално уништавају сваку алтернативу – не само политичку, него се и на микро-нивоу обрачунавају са сваким ко се дрзне да каже неку критичку реч.

Шта онда опозиција има на располагању?

Опозиција мора да оде у Брисел и да демонстрира испред седишта Европске комисије и седишта Европске народне партије (ЕПП), јер тамо је центар подршке Александру Вучићу

Опозиција има на располагању другу врсту акције. Али, само да кажем шта има на располагању власт. Власт ако хоће дијалог, она ће из ових стопа да отвори све медије за опозицију и за критички настројене људе, јер то је њихова законска и уставна обавеза. Друго, треба да омогући репрезентативност у институцијама и смењивост власти и да заустави своје џипове и батинаше који онемогућавају да на нивоу месне заједнице људи изразе своје мишљење, да престане да купује гласове, прети људима у јавном сектору да гласају за њих. Ако желе дијалог, прво морају учинити корак, а не изговарати празне речи у деветој години свог мандата. Па ко у то, побогу, више верује? Опозиција мора да предузме радикалне кораке. Опозиција мора да оде у Брисел и да демонстрира испред седишта Европске комисије и седишта Европске народне партије (ЕПП), јер тамо је центар подршке Александру Вучићу – за разлику од Европског парламента, у коме велики број посланика не жели да буде подршка једном диктаторском ауторитарном режиму.

Па зашто тамо да протестују? Нису нам Европска комисија и ЕПП изабрали Вучића?

И те како су томе допринели, јер је постојала и постоји подршка и њихово ударање по рамену, њихово допуштање да медији у западном власништву буду део Вучићеве машинерије… И те како су дали подршку Вучићевом режиму.

Та ЕУ је ударала по рамену и ДС када је била на власти, али поента је да би можда и опозицију, да је опозиција алтернатива.

Као што су га тапшали по рамену и условно речено довели на власт, једино они могу и да га натерају да у првом кораку ослободи део медија, макар јавни сервис и оне медије који имају националну фреквенцију.

Опозиција не може направити од себе алтернативу на начин како је то учинила СНС својевремено, јер ДС није потпуно избацила опозицију из медија, него напротив – мало-мало па је Тома Николић био у централним терминима, по сат времена на РТС-у. Имали су приступ свим медијима, радикали су били на Пинку, на Б92, после напредњаци и све остале опозиционе странке. За време Демократске странке успостављен је принцип смењивости власти. Данас 80% Србије уопште не може да види да постоји опозиција. Када чују о опозицији – то су псовке, клетве и најгоре увреде које су изрекли представници режима. Разлика је огромна у односу на период власти ДС. Може сад да донесе одлуку било ко у Бриселу, или не знам где, да ће подржати опозицију – то је тек први корак. Када говорим да тамо треба да почне да се решава проблем, говорим о првом кораку ослобађања медија у Србији. Као што су га тапшали по рамену и условно речено довели на власт, једино они могу и да га натерају да у првом кораку ослободи део медија, макар јавни сервис и оне медије који имају националну фреквенцију. Коначно, и законска је обавеза медија са националном фреквенцијом да омогуће сваком ко има дисонантно мишљење да изговори то дисонантно мишљење на националној фреквенцији, да би се људима дало право избора. Јер нема слободе у земљи у којој нема слободног протока информација – нема слободног изражавања и гласања ако људи уопште не знају шта је алтернатива.

У реду, али и део опозиције инсистира на дијалогу под покровитељством ЕУ, односно Европског парламента – на пример, Народна странка Вука Јеремића. Говорећи о томе, да ли би то заправо био дијалог, јер дијалог подразумева равноправност саговорника, или би то били преговори јачег и слабијег, или нешто треће?

Међународној јавности скренути пажњу на то да део Европске комисије и део ЕПП-а подржава један диктаторски режим у Србији. Не знам како их није срамота да осуђују Орбана, а да тапшу по рамену Вучића – то је врхунско лицемерје и на то треба усмерити рефлекторе

То је као када родитељ разговара са својим петогодишњим дететом. То би био такав ниво преговора. То дете је немоћно, а сви инструменти су у рукама родитеља који је насилан, па воли и да бије. Наравно да опозиција треба под покровитељством Европског парламента да разговара са режимом. Тања Фајон је сјајан координатор, ако је неко добронамеран према Србији у Бриселу то је Тања Фајон, али то није довољно. Европски парламент нема довољну специфичну тежину и снагу да гарантује да ће овај режим да поступи елементарно у складу са стандардима који се од њих очекују у правосуђу, области слободе медија, области поштовања људских права. Зато треба притискати паралелно. Протести у Бриселу, испред Европске комисије и седишта ЕПП, тамо међународној јавности скренути пажњу на то да део Европске комисије и део ЕПП-а подржава један диктаторски режим у Србији. Не знам како их није срамота да осуђују Орбана, а да тапшу по рамену Вучића – то је врхунско лицемерје и на то треба усмерити рефлекторе. У ЕУ имате слободу медија. Свако од њих тамо има опозицију која је утицајна, и било би добро да се изврши притисак на оне који данас у Европској народној партији сматрају да нема везе што је Вучић аутократа, јер неће они живети тамо, да парафразирам Черчила, и нека су ствари под контролом, само да је њихов на власти и само да нема рата на Балкану.

Прекасно ће бити ако опозиција са радикалнијим притиском крене за шест месеци или годину дана, јер знамо да ова влада без легитимитета неће дуго опстати, као ни једнопартијски парламент, и зато треба делати сада и одмах, што пре

Но свеједно, чак и да то буде тако, не може нама овде ЕПП да бира власт – ваљда постоје овде неки грађани који гласају?

ЕПП може да изврши притисак да се ослободе медији и да се не купују гласови. Можемо да се сликамо док они купују 300.000-400.000 гласова и док 80% људи у земљи не може да види ни Н1, ни Даницу Вученић, ни да види Нову С. Можемо ми да се сликамо са тим што смо у праву и са тим што тврдимо да живимо у једној држави која није слободна. Ми немамо довољно инструмената, и то се показало, да извршимо притисак. Европска унија их има, и то треба искористити. Иначе, прекасно ће бити ако опозиција са радикалнијим притиском крене за шест месеци или годину дана, јер знамо да ова влада без легитимитета неће дуго опстати, као ни једнопартијски парламент, и зато треба делати сада и одмах, што пре.

Тешко да ће опозиција имати избора да не бојкотује изборе, ако се не промене услови. Не видим шта опозиција добија изласком на изборе под условима који су постојали и до сада, а видим да бојкот јако боли режим и да је велики притисак из иностранства јер је скупштина једнопартијска

Да ли опозиција има луксуз да још једном бојкотује изборе?

Тешко да ће опозиција имати избора да не бојкотује изборе, ако се не промене услови. Не видим шта опозиција добија изласком на изборе под условима који су постојали и до сада, а видим да бојкот јако боли режим и да је велики притисак из иностранства јер је скупштина једнопартијска. Када вам дођу из света па им кажете – ми немамо опозицију у скупштини, или имамо шест опозиционих посланика, не знам где су и њих нашли, од 250, то је онда таква компромитација, таква бламажа…

Можда је ту кључ Вучићевог интереса да релаксира прилике унутра?

Вучићев једини интерес је да остане на власти, што је дуже могуће. Он неће учинити уступке који ће довести до веће репрезентативности опозиције – бар то неће чинити добровољно. Учиниће то уколико буде притеран. Вероватно ће фингирати преговоре, као и до сада. Покушаваће да направи вештачку опозицију, да скрпи оно што је сада изашло на изборе, покушаваће десницу мало да окуражи, да их подржи мало финансијски и медијски, да и они уђу у парламент, па да онда фингирамо демократију. Нема ни једног разлога да верујемо да ће бити нешто другачије. Ако жели да се понаша другачије, онда ће то показати овако. Осам и више година говори неистину, а све је горе и горе.

Цитираћу реченицу коју сте изговорили у једном интервјуу. Рекли сте – Вучићев режим ће пасти оног тренутка када опозиција буде спремна на веће жртве да дође на власт, него што је он спреман да жртвује да би на власти опстао. Да ли је опозиција близу тог тренутка жртвовања?

У једном тренутку ће ниво незадовољства и фрустрације људи бити толики да се плашим да власт неће отићи на миран начин, а то никоме не треба и то никоме није у интересу. Насиље је последња ствар која нам треба

У овом тренутку ја те назнаке не видим. Када говорим о радикалнијим акцијама, на пример у Бриселу, мислим на ненасилне акције и на акције које се баве проблемом тамо где је настао, али и где проблем може да се реши. То би било нешто ново и другачији притисак него до сада. У овом тренутку опозиција нема капацитет да угрози режим, а нема га и због тога што је овај режим осам година чинио све да уништи опозицију свим средствима и нема дилеме да су у томе били успешни. Ово је сиромашна држава у којој медији зависе од односа са органима власти, у којој је цена гласа толико ниска да јефтино можеш купити пар стотина хиљада гласова, у којој није никакав проблем да успоставите несмењиву власт. Али у једном тренутку ће ниво незадовољства и фрустрације људи бити толики да се плашим да власт неће отићи на миран начин, а то никоме не треба и то никоме није у интересу. Насиље је последња ствар која нам треба и, коначно, нагледали смо се насиља и ратова ових година, и заиста верујем да нико нормалан то не жели.

Било је разних изненађења последњих деценија у Србији. Шта мислите, да ли од овог тренутка до избора могу да се догоде нека изненађења?

Могу да нас изненаде само егзибиције чланова владе. У овим годинама смо некако доживели да је сваки члан владе и сваки припадник режима остваривао своје девојачке и момачке снове. Вулин је завршио војску, Вучић је уписао школу за кошаркашке тренере, Маја је хтела да постане балерина, али ево – макар је постала министарка балеринама. Биће много бизарности. Када видите структуру те владе, биће много повода да се насмејемо у овој врло тешкој и у суштини тужној ситуацији.

(Истиномер)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер