Блиц: Владика удбаш хоће да постави патријарха

Владика зворничко-тузлански Василије (Качавенда) не планира себе да истури као једног од тројице кандидата за патријаршијски трон и за то има дебеле личне разлоге.

Међутим, према сазнањима „Блица”, Качавенда настоји да обезбеди да ток Сабора одреде он и њему одане владике, тако да сви кандидати, њих тројица, буду из круга њему блиских епископа. На тај начин, ма ко био изабран, зворничко-тузлански владика би далеко од очију јавности, као и до сада, имао највећи утицај у СПЦ и у токове новца.

Зашто владика Василије (Качавенда), епископ који око себе окупља снажним и мање чврстим везама најмање 18 владика, иако би то желео, неће сугерисати да се за њега гласа?

Најједноставнији одговор за којим се испрва потеже јесте „да владика склон луксузу неће своје раскошне дворе у позлати мењати за оскудну, па и помало мемљиву собу у Патријаршији”. Међутим, разлози владике Качавенде много су дубљи. Он је добар део свог стажа у цркви посветио и раду за обавештајну службу, о чему сведоче записи служби још из периода старе Југославије. О томе постоји знатан број докумената. Неки од њих откривају начин рада Василија Качавенде, али и потврђују чињеницу о којој се до сада само спекулисало у јавности - да је ангажманом у служби и њеном препоруком доведен на место епископа 1978. године.

Годину дана раније, марта 1977. године, кренула је преписка унутар служби старе Југославије да ли је добро или не прогурати Качавенду за епископа. Од 1976. Качавенда се води под „ОО”, то јест, под оперативном је обрадом у циљу прикупљања материјала зарад поновног ангажовања.

Службе у консултацији са тадашњим републичким органима бивше републике Босне и Херцеговине у Сарајеву констатују да би требало да се подржи предлог за избор Качавенде за епископа СПЦ. Службе и државни органи су оценили Качавенду као погодног због чињенице да је „њихов”. Списи обавештајаца нуде и детаљније сазнање о томе како је садашњи владика напредовао од секретара Зворничко-тузланске епархије до епископа.

Василије Качавенда је положај секретара у Епархији искористио за личну афирмацију. Службе су имале сазнања да је управо он сугерисао тадашњем владики Лонгину да старије свештенике са парохијама, иначе одане Лонгину и СПЦ, пензионише а да на њихова места доводи млађе. Њима је, као по правилу, пре рукополагања у већини случајева кумовао Качавенда, а било је и случајева да је богатије парохије давао оним свештеницима који су му заузврат плаћали надокнаду. Данас се за владику Василија незванично наводи да је епископ коме је одан највећи део свештенства, те да држи највећи број цркава у Београду јер је у њих доводио своје људе.

Крајем седамдесетих Качавенда је долазио у конфликт са старијим свештеницима. Оно што је служба утврдила јесте да је вешто балансирао, па су се, заправо, његови сукоби у јавности приказивали као сукоби свештенства са сада почившим владиком Лонгином. Како владику Качавенду нису волеле поједине тадашње владике, пропало је пар покушаја владике Лонгина да га прогура за епископа.

Напредовање и све већа моћ тадашњег секретара епархије нису непознаница за службе које су у време комунистичке Југославије имале уплив у све структуре друштва. Најјача препорука за њих да издејствују да се секретар Качавенда унапреди у епископа јесте чињеница да је један дужи период био у активном односу са службом. Ту сарадњу је у једном тренутку прекинуо Качавенда, избегавајући да достави податке везане за деловање појединих свештеника. Свечана архијерејска хиротонија владике зворничко-тузланског Василија била је 25. јуна 1978. године у Саборној цркви у Београду. Међутим, тадашњи обавештајци нису хтели тако лако да се одрекну његових услуга.

Чест гост у дворима владике Василија још од времена када је био монах у Београду јесте садашњи владика милешевски Филарет. Њих двојица се крајем осамдесетих и те како баве осталим члановима Сабора. Тако се пакује писмо да су тадашњи владика жички Стефан и шумадијски Сава комунисти.

Владика Василије Качавенда у јавности слови за патриоту. Међутим, поједине структуре у СПЦ, такође блиске служби, пратиле су његов ангажман током рата на простору бивше Југославије. Чести гости у Качавендиним дворима били су Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, браћа Карић, покојни Љубиша Савић Маузер, разни политичари, а од владика врањски Пахомије и милешевски Филарет. У време Плавшићеве и Крајишника отворено се разговарало и о политици и о државним и војним питањима. Међутим, по одласку домаћих политичара, код владике Василија би долазили официри СФОР. Познато је да су постављали директна питања о темама разговора, а Качавенда би то отворено и преносио.

Данас, много година после, владика Василије је, може се слободно рећи, у СПЦ најјачи владар из сенке. Уз њега су владике из босанских епархија, знатан број епископа из дијаспоре, владике из Србије Пахомије и Филарет. Тај круг владика назива се често босанским лобијем на основу порекла свог првог човека Качавенде, али и јер га већином чине владике Босанци.

(Блиц)