Бивши судија врховног суда Црне Горе: Амфилохије и Мираш треба се уједине и створе јединствену ЦПЦ

 Поглавар Српске православне цркве у Црној Гори, митрополит црногорско - приморски Амфилохије Радовић и митрополит Црногорске православне цркве Михаило могу у дјело спровести иницијативу предсједника Црне Горе Мила Ђукановића и ујединити се у идеји формирања јединствене православне цркве у нашој земљи, увјерен је теоретичар права, научник и публициста, бивши судија Врховног суда, предсједник Сената Дукљанске академије наука, први добитник научне награде „Академик Мијат Шуковић“ Удружења правника Црне Горе, члан Правног савјета ЦПЦ др Чедомир Богићевић.

"Она треба да буде предмет мудрих глава – филозофа, просвјетитеља, културолога, теолога... Мора имати јасне конституционалне услове уједињења – да све цркве, сви православни облици вјерских заједница задрже свој идентитет. Обједињавање не значи брисање вјерског идентитета, него сједињавање под једну вјерску заједницу у којој свако задржава своје догме", истиче Богићевић.

Упозорава да све гласнији говор мржње који стиже из црногорског парламента мора бити заустављен.

"То је трагични феномен црногорскога друштвенога живота. Наш највећи друштвено-политички форум захваћен је овим феноменом који уноси немир. Не треба да смо хладнокрвни ни пред другим феноменима који се из тога јављају као они у облику вјерског фундаментализма и фанатизма", истиче Богићевић.

У фокусу Вашег научног рада су идентитетска и национална питања Црне Горе. Наша држава и 14 година од повратка независности још их није ријешила. Зашто?

Питања националног и културног идентитета сваког друштва суштинска су, супстанцијална, конституционална својства самоодређења и самоопредјељења те заједнице.

Без тако конституисаног темеља ниједна људска заједница нема препознатљивост материјалних и културних вриједности, културне баштине и духовнога насљеђа. У вријеме када су цвјетали вјерски ратови, колонијализам, када су се рађали шовинизам, фашизам, нацизам, од свега тога није боловао црногорски народ. Него, као слободни људи, сматрајући да је слобода конституционални услов њиховог опстанка, гаје своје самоникле и јединствене установе у људској историји које им дају особен културни и национални идентитет – црногорско обичајно право као аутономно право у коме они уређују самостално друштвене односе у свим секторима друштвеног живота. То обичајно право, сједињено са моралним кодексом (хонестас хероица монтенегрина), израз је једног великог система друштвене регулације као јединственога етичкога погледа на свијет слободних људи који је произилазио из стварних потреба људског живота, а не из обичаја.

Цјелокупна обиљежја црногорскога идентитета остају у егзистенцији и есенцији црногорског народа све до трагичне такозване Подгоричке скупштине 1918. године, односно и прије тога – до трагичнога ступања у освајачке ратове какви су били први балкански и други балкански рат, као и Први свјетски рат као империјални.

У Крфској декларацији (1917) донијета је пресуда о нестанку црногорскога народа, црногорске нације, Црногорске цркве и црногорске државе. За све то, колико год су криви империјални захтјеви и хегемонија великосрпског самодржавља, толико је крива и црногорска влада и Црна Гора, за своју пропаст.

Зашто су и данас актуелна идентитетска питања?

Трагичне посљедице 1918. биће манифестоване и у наредним вјековима. Антибирократска револуција (1988/89), односно трећи великосрпски устанак, потпуно је докрајчио црногорску самониклост. Црна Гора се утапа у великодржавни српски пројекат – циљ је етничко чишћење Албанаца, Муслимана, нестанак Црногораца и Црне Горе, њихова асимилација, окупација Хрватске и Босне и Херцеговине...

Та ‘88/89. оставила је још трагичније посљедице него такозвана Подгоричка скупштина. Па се сада питамо зашто се за ово кратко вријеме ништа није радило на афирмацији и ревандикацији црногорскога културнога и националнога идентитета...

Кључни узрок је што савремена црногорска држава, темељно њен персонални супстрат (јавна и државна администрација) је по свом културолошком духу антицрногорски, у основи је мизантропски, не признаје национални, културни и духовни идентитет Црногораца и свих других народа који живе у Црној Гори, а који се изјашњавају као Муслимани, Бошњаци, Албанци, Хрвати... Они то негирају. Црногорска администрација је по свом духу великосрпска.

Управо због тога арогантно одбија да се у црногорски службенички и управни систем инаугурише свечана обавеза вјерности држави Црној Гори (заклетва вјерности по црногорском правном насљеђу и традицији). То је примарна обавеза у америчкој, јапанској и француској администрацији.

Није заживјела ни употреба црногорског језика, зашто?

Црногорски језик је само формално нормиран и конституисан. Ниједна институција или медиј га не користи. Та нова стандардизација је само именовање дотадашњег српског језика номинацијом имена своје државе и назван је црногорски. Ми као да се стидимо свога језика. Језик је кућа бића, супстанцијално језгро националног и културног идентитета. Брисање црногорскога идентитета јавља се кроз нове научно-културне феномене којима се жели језик четири народа – Срба, Хрвата, Босанаца и Црногораца назвати заједничким.

Нијесмо ријешили многа питања заштите културно-историјске баштине Прије неколико година сам предложио да се дјела Његоша, Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова прогласе за културно благо црногорскога народа и државе. Та дјела не могу да уживају исту ауторско-правну заштиту као друге ауторске творевине. То су јединствени књижевни феномени по којима се препознаје црногорски културни ход. Као Шекспир који ужива културну заштиту као благо енглескога народа.

Црногорском народу и етничком бићу пријети асимилација.

Наше културне, академске и науцне установе не његују национални и културни идентитет, оне просто као да не желе да се баве тим питањем, сматрајући себе граанским институцијама. У нашим просвјетним програмима, на свим нивоима образовања, врло мало су доступни и неправично се третирају уџбеници којима се његује историјска и културна баштина црногорскога народа. Цјелокупна политика образовања све форме своди на занатске. На неки начин смо апстраховали хуманистичко образовање и свели га само на голе материјалне чињенице. Афирмише се неолиберална концепција друштва у којој се човјек сматра само средством за остваривање профита и капитала. То је концепт који немилосрдно брише сваки идентитет, јер у тим друштвима човјек није циљ, него је средство за остваривање циљева.

Неолиберални капитализам је на граници фашизма, а црногорско друштво је грађанско још од Ивана Црнојевића.

Били сте у Савјету Покрета за независну Црну Гору 2006. године. Сматрате ли да су институције, интелектуалци, академска заједница довољно урадили да се држава од тада до данас утемељи на правим вриједностима?

Данашња идеја владавине права сведена је само на голо начело законитости, сагласности нижих са вишим правним актима – људи постају робови. Одузима им се супстанцијално својство да сами граде своје аутономне односе. Два наша феномена – црногорско обичајно право и црногорски морални кодекс, који су живјели у својој дугој историји од 11 вјекова, а у осам вјекова са тим начелима као изразом симбиозе правде и правице у свим друштвеним односима и вриједностима заснованим на праведноме праву, како у стварању тако и у примјени, данас су изгубљени.

Наша традиција родила је начело: закон који не чува правду није закон, а највећи филозоф права њемачки научник Радбрух казао је да над законским неправом стоји надзаконско право.

Члан сте Правног савјета Црногорске православне цркве. Тек сада, 26 година од обнављања ЦПЦ и питање њеног статуса стигло је на дневни ред црногорских власти. Предсједник Мило Ђукановић прво је најавио подршку и званичном враћању аутокефалности, а онда је понудио и својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања – обједињавање вјерујућег православног народа у нашој земљи око једне цркве – православне цркве. Како гледате на ту идеју? Колико је она реална у Црној Гори?

ЦПЦ или како ја сматрам да је њено аутентичније име - Црногорска народна црква или само Црногорска црква је од 1767, укидањем Пећке патријаршије и де јуре аутокефална. Она је аутокефална још од Балшића, а темељно од Ивана Црнојевића. Аутокефалност се не стиче томосом. То је само једна декларативна канонска норма и један документ који нека Васељенска патријаршија, која се звала Фанарска у Цариграду, данас у Истанбулу, а као заостало насљеђе Источнога римскога царства у Цариграду прибавила себи неутемељено право да издаје декрете о аутокефалности. Црногорска црква никада није тражила тај томос. Црногорски томос је проливена крв за слободу црногорскога народа дуга 11 вијекова.

Што мислите о идеји предсједника Ђ­укановића? Сматрате ли да је могуће да она буде остварена?

Официјелни приједлог предсједника државе Црне Горе Мила Ђукановића дубоко је мудар, екуменски и филантропски, супстанцијално утемељен на културолошким основама и просвјетитељском бићу свеукупних субјеката црногорскога народа. Предустоји дуг и мукотрпан рад. Та је идеја уперена с погледом у будућност у којој ће нестати сада толико израсли антагонизми који су достигли степен негације, ниподаштавања не само вјерског погледа на свијет, него супстанцијалне основе људског достојанства зато што неко припада овој или оној цркви

Те двије цркве јесу потпуно различите. Српска црква је суверена, она је јача од државе. Она је по свом духовном, културолошком својству и свему другом политички субјект који има сасвим друге интересе – нестанак црногорскога народа, језика, културе, државе... Тотални је израз негације свега црногорскога бића.

С друге стране, Црногорска црква је до те мјере аутохтона, како у погледу екуменизма као облика сједињавања свих људи под једном божанском заједницом, тако и у изразу обичајних и моралних правила преко којих, као божанских норми, гледа на себе и друштвене односе. Црногорска црква није строго национална, него је црква друштвене заједнице свих људи који живе на територији Црне Горе.

Узећу за примјер Манастир Острог – то светилиште није само Божји храм православних људи него свих религијских увјерења – е, он је симбол те Црногорске народне цркве. Зато би она и требало у будућности да се зове Црногорска народна црква или само Црногорска црква што ће ближе опредијелити њен екуменски карактер у заједници будућности.

Идеја коју је саопштио Ђукановић још није концепцијски развијена, прво - под којим супстанцијалним условима може да дође до обједињавања ове двије цркве.

Ова иницијатива треба да буде предмет мудрих глава – филозофа, просвјетитеља, културолога, теолога и теозофа... Мора имати јасне конституционалне услове уједињења - да све цркве, сви православни облици вјерских заједница задрже свој идентитет.

Обједињавање не значи брисање, него сједињавање под једну вјерску заједницу у којој свако задржава своје догме. То је идеја помирења, а какав ће коначан облик имати та заједница у погледу назива најмање је битно.

Потребно је да се конституишу услови под којима је могуће такво уједињење – сви да испоставе своје захтјеве. Кључно је да се избрише пупчана, органичкојуридичка веза садашње СПЦ са Београдском патријаршијом и то је могуће. Црквена власт се простире у границама државне власти – а то је начело Васељенскога сабора – цуиус регио, еиус религио. Она може да задржи само каноничко-догматске атрибуте, али та црква треба да буде аутономни израз религијске организације вјерскога живота српскога народа у Црној Гори, а не да им Београдска патријаршија твори епископије и кроји их кроз црногорски суверенитет не признајући нашу државу, државни и територијални суверенитет.

Овакав екуменски приједлог изнио сам и на Правном савјету ЦПЦ 2015. године.

Можете ли да видите у тој обједињеној цркви митрополита Михаила и поглавара СПЦ у Црној Гори Амфилохија Радовића?

Могуће је. Садашњи антагонизам и анимозитет је до тог степена изражен да може доћи до тешких конфликата, може се претворити у грађански сукоб. Ако буде воље код СПЦ, ово питање је могуће ријешити.

Може ли на то имати утицаја закон о слободи вјероисповијести који је у припреми и који је изазвао бурне реакције, управо највише код СПЦ?

Закон о вјерским заједницама који се спрема не може ријешити ово питање. Ни црквено уопште, али не може праведно ријешити ни питање Црногорске православне цркве. Овај закон није добар, много је лошији од верзије из 2015. године.

Овај закон регулише само једно својинско питање – питање располагања. Својина има три атрибута – усус, фруцтус и абусус. Усус је коришћење, фруцтус је продужавање, а абусус је право располагања. Овим законом само се уводи својинско право номинално на државу и то неких вјерских објеката за које се не буде доказало да су сада у јуристичком смислу Српске православне цркве. То је непотпуно. Црногорци сада не могу ући у своје богомоље, а то је њихова општенародна својина, јер су црногорске цркве градила братства, села, племена и држава.

То не значи да Српска црква треба да буде деложирана из тих објеката, јер их она није узурпирала актима јуристичке природе, она се ту нашла због преименовања у Српску цркву 1918, али је по духовном склопу значила негацију свега што је црногорско. Уједињење је једини пут, јер те народ, а сада је црква наш мач раздора. То се мора зауставити.

Интересантно је да, за сада, осим из СПЦ која није дала подршку иницијативи ­Ђукановића, нема реакција. Зашто?

Иако сви, за сада, ћуте, вјерујем да ће се изјаснити сви вјерски субјекти и не само они. У јавну расправу треба да се укључе и све државотворне и институције културе, просвјетни дјелатници, сваки црногорски интелектуалац и грађанин, као и они који живе ван Црне Горе. Сучелиће се различити погледи, али између тих погледа стоји компромис чији је циљ будућност и јединство. Када ово кажем гледам у вијекове пред нама, а и предсједник Црне Горе, сигуран сам.

Годинама сте били судија Врховног суда. У фокусу јавности посљедњих мјесеци је избор предсједника судова, међу њима и Врховног, а за функције су се кандидовале судије којима је то трећи мандат, иако је он Уставом стриктно забрањен. Какав је Ваш став о томе, сматрате ли да су прекршени Устав и закон?

Они, по слову конституционалног духа Устава Црне Горе, не могу бити изабрани. Не ради се о стеченим правима, него о свршеним фактима и ситуацијама у току - о супстанцијално, чињенично, правно и феноменолошки структурним облицима и елементима правнога бића, јер се норма односи на факта из којих се раа и ограничава право, а не на само право, па, такав чињенични супстрат дјелује и уназад те не подлијеже забрани ретроактивности. Правно биће и кроз правну форму изражава се као правни феномен који своју егзистенцију изводи из живота, а не живот из права. То је, према мом суду, јасно дефинисано. Њихов избор је прекорачење уставних атрибуција и уставне воље.

Но, не смије се заборавити да је извор ове доктрине Уставни суд Црне Горе коју је конституисао 2013. године у поступку уставно - судске контроле материјално - правних услова за избор предсједника државе. Иако та ситуација није истовјетна овој, али је природа правне ствари у цјелости истовјетна јер се односи на предмет интерпретације сукоба закона у времену. Уставни суд тада је дефинисао то начело да се ограничење броја мандата односи само про футуро - знаци убудуће, то јесте од ступања на снагу уставне, односно законске норме. Не покушавам да аболирам Судски савјет и судије Врховног суда, него само можда да ублажим њихову одговорност.

Не треба уводити сва рјешења како то тражи европска култура. У САД-у носиоци највиших судских функција у држави бирају се доживотно, јер су то професионално струковна занимања. Треба наћи мјеру.

У савременом црногорском друштву тешко је наћи мјеру у било ком пољу. Како коментаришете све израженији говор мржње који долази од народних посланика, из представничког дома црногорског народа?

То је трагични феномен црногорскога друштвенога живота. Наш највећи друштвено - политички форум све више је захваћен овим феноменом који уноси немир. А не треба да смо хладнокрвни ни пред другим феноменима који се из тога јављају, као што су вјерски фундаментализам и фанатизам.

Посланике штити имунитет. Сматрате ли да они злоупотребљавају ту чињеницу?

Они сматрају да је право изражавања апсолутно слободно, неовисно у којој форми је изнијето - да ли у самом парламенту или у облицима активности које захтијева посланичка функција. То јесте злоупотреба посланичке функције и биће тако све док постоји овај модел изборног система у коме ми не бирамо појединце, не бирамо индивидуе него политичке странке. Потребна је радикална реформа изборног система у којем ћемо имати такозвани мјешовити систем да са различитих изборних листа ми заокружимо појединце који ће имати легитимацију израза народне воље.

Народни посланик је народни тек када је изабран на основу бирачкога гласа народних маса. Сада не постоји та веза која везује одговорност народног посланика са изразом народне воље. Они кажу - ми смо изабрани представници народа, а њих нико није изабрао. Уставом немамо дефинисан ниједан изборни принцип. То је препуштено чак не ни законодавству, него неким пословничким одредбама.

Тек када 81 посланик буде изабран на основу броја гласова народног суверенитета и бирачке воље црногорских грађана онда он ступа са легитимационом вољом, али легитимационом вољом у којој неће да ужива имунитет.

У 21. вијеку институт посланичког имунитета је превазиђен. То је облик дскриминације једне гране власти и њихових носилаца који нијесу изабрани изборном вољом грађана. Не постоје друштвени, културолошки, правни и политички разлози за даљу егзистенцију посланичког имунитета. Зашто би они и други Уставом одређени носиоци имунитета имали привилеговани положај у односу на друге гране власти и друге носиоце функција или грађане. Зашто су они привилеговани у односу на једног љекара, научника, новинара, рудара.

(Побједа)