Биљана Србљановић: Тадић је пример вође коме је потребан коректив

Откако је 1996. године изведена њена дипломска драма Београдска трилогија, комади Биљане Србљановић, наше најуспешније и најзначајније модерне драмске списатељице, освојили су свет. Њене драме, преведене на двадесет и пет светских језика играју се данас широм Европе. И баш као што су њени комади бритки, снажни али и пуни емоција - таква је и она. Њени наступи зато увек изазивају велику пажњу јавности. Уосталом, она спада међу ретке интелектуалце који не калкулишу и не рачунају да се било коме допадну. Нарочито не политичарима. Изразита неравнодушност и активан однос према животу терали су је у оштре полемике, што је у супротности са њеном готово дечијом стидљивошћу и вечном амбиваленцијом: „не волим да ме гледају, а ипак стајем испред. Не волим да ико икад чита то што пишем, а цркла бих кад стварно не би“, рекла је.

Такав, помало парадоксалан однос има и са Београдом. Где год да је по свету, прати наше медије на интернету, слуша најпопуларније радио и ТВ емисије, скида их на ајпод, па иде у теретану да трчи и слуша. Једном приликом описала је то овако: „Што емисија више одмиче то све брже трчим, ударам ногама по оној јадној механичкој траци, као да бежим од свега што чујем и што сам мислила да сам оставила иза себе. Тај treadmill је баш права метафора за мој однос са Београдом, трчим као луда, претрчах хиљаде километара, бежим колико ме ноге носе, а опет никуд не стижем, увек и увек сам у том једном месту. И никако да побегнем од органског односа према свом граду“.

Ових дана, ево је поново у Београду. На Великој сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду, 17. јуна, гледаћемо њен најновији комад „Није смрт бицикло па да ти га украду”. Реч је о драми која се бави феноменом смрти, односом човека према њој као делу живота.

Тема универзална, а опет тако лична, интимна…

Увек ми је било страховито тешко да говорим о својим драмама, и пишем их тако - тешко и мучно, веома искрено и веома лично. Када комад једном завршим, никада га више не прочитам, никада не отворим, барем да погледам. И на представљања комада идем веома ретко. Само у Београду увек присуствујем праизведби и после више никад не погледам представу, чак и кад ми је веома драга, и када се блиско дружим са глумцима који у њој играју, једноставно, стид ме је тих речи, те интиме и тог осећања да стојим гола и без епидерма, изгребана до крви, пред светом.

Зато ни не умем да говорим тачно о својим текстовима, просто их лоше представљам и чак не умем ни да их препричам. И овај је такав - пише у њему о мом животу и животу људи око мене, и оних које знам и оних које никад нисам срела, то су неке моје опсесивне теме - однос родитеља и деце у друштву које посрће, о самртном ропцу, које некад траје од рођења, о терету међусобног неразумевања и велике љубави у исти мах, о томе како се овде стари и умире, док су сви загледани у велике моралне визије, о томе како се људи воле и када се наизглед мрзе. У ствари, мислим да увек пишем вођена дечјим погледом на свет, оличеним у оној блесавој реченици - ко се бије, тај се воли. Представа тек почиње да добија облик, редитељ Слободан Унковски је одабрао фантастичне глумце, који стварно могу све. Па да и од дечје наивности направе велико дело.

Моја прва асоцијација кад је комад најављен била је предавање, односно говор који сте прошле године одржали у бечком Бургтеатру. Било је то, у ствари, постхумно писмо оцу. Да ли комад додирује тај део ваше интиме?

Комад је једним делом базиран на том мом тексту из Бургтеатра, у којем сам говорила о, тада, недавној смрти свог оца. Комад је, наравно, много шира слика друштва и много комплексији од једне интимистичке исповести, барем сам ја покушала да га таквим направим. Али једно базично осећање које имамо сви, када се растајемо од најближих, једна потреба за свођењем рачуна, покушај да се разуме - па како то, и зашто, то је у основи и овог комада. Мој отац није умро ни млад, барем не за ове наше услове, ни здрав, ни невин. Није умро непотрошен и безгрешан. Ипак је за мене то било пребрзо и неприпремљено. И, читав свој живот, своју најранију младост, своје формативне године, своју прву зрелост, провела сам у великим и вечним сукобима са њим, на све и сваку тему. А били смо веома везани, посебно у тим сукобима и расправама. Мислим да сам се тако и формирала, све своје ставове, све погледе на свет, своје идеје водиље, формулисала сам у бунту. Такав је био и татин карактер, иако су нам виђења света била често потпуно супротна. Али није то само лично, он је био прави представник читаве једне генерације, један типичан југословенски Евримен. Тако да су моји сукоби у ствари расправе са тим погледом на свет и тим начином живљења. Одувек сам имала потребу да о томе пишем, а знала сам да ћу моћи тек када њега више не буде. То је један мали обичан комад о одрастању, љубави, мржњи и умирању.

Тема смрти, нажалост, прати нас и на колективном плану, а да из ње још увек не можемо да изађемо на цивилизован начин. Овде се још лицитира бројевима жртава. Колико однос према смрти у ствари говори о односу према животу?

Мислим да имамо некакав нездрав однос према смрти, јер пре свега не ценимо довољно живот. Смрт у нашој средини са собом носи и обичаје од којих је мени непријатно, чак и сам процес сахрањивања или тог „последњег испраћаја”, као да покојник лежи у кушету, а не у сандуку, за мене је несхватљиво суров и одбојан. На сваку новинску вест о смрти неке познатије личности, коментари читалаца су лавина патетичних, слинавих речи, још ако је смрт затекла неког млађег, или таман посла дете, људима се просто помрачи ум, дозивају се небеске даљине, анђели и свеци, а нико не пита како је до те смрти уопште и дошло? Како то да деца гину на магистралним путевима, као да су минска поља, како је могуће да је насиље у породици до те мере толерисано да је једина логична последица - баш и управо смрт детета или жене, како то да смо тако сурови и незаинтересовани, да пристајемо да живимо у друштву у којем је здравствени систем на издисају, а после се тучемо у груди и завијамо из петних жила. Мене је од тих ствари увек срамота, једноставно ми је непријатно да уопште говорим о смрти, када је живот заправо тај који нема цену.

Једном сте рекли да вас грозно гризе савест кад видите да неко други, храбрији и издржљивији, води битке које би требало да су и ваше. Ко данас води ваше битке? Док сте писали блогове на Б 92 готово је падао софтвер од хаоса и реакција. Да ли сте се уморили од те врсте ангажмана?

Јесам. Искрено, јесам се повукла из свакодневног фајта, из директног политичког ангажмана, из те потпуне вишедеценијске опседнутости политичким пожарима нашег друштва. Није то питање моје јасне одлуке, нити је ишта унапред смишљено, једноставно, чак и кад загребем у последње резерве сопствене савести, не могу више да пронађем мотивацију да још нешто промислим и кажем о друштву, у којем се, на пример, постигне онако сраман, краткорочним политичким интересима диктиран, споразум са Светланом Ражнатовић. Шта сад ја на то још имам да кажем? Шта да кажем о земљи у којој је реформа правосуђа направљена да би управо и баш такве политичке погодбе практично амнестирале сваког ко има иоле утицаја на истраживања јавног мњења о популарности странака? Шта сад додати на целу ту бруку, у којој власт на путу ка Европи, уз одлучујућу подршку једине грађанске партије, створи такав систем у којем је удовица Ражнатовић спектакуларно понизи, практично пљуне у лице читавој земљи? Има ли иког овде коме то није јасно, а да сам нема неку личну калкулацију, због које не жели да му буде јасно? И шта сад ја ту имам да додам? Да се чудим - како је то могуће? Па управо је баш само то могуће. Да објашњавам како је до тога дошло? Па сви знамо како је само до тога и могло да дође. Да понављам да је то срамота и понижење? Па очигледно није, чим се са тим најнормалније и мирне савести живи. Тако видим и готово све друге актуелне и хроничне теме, до те мере баналне и очигледне, да ме вређа и само освртање на њих. Ако је, на крају мандата ево још једне демократске владе, министарка правде приморана да са четири телохранитеља седи на ручку у ресторану породичног типа, да ли је то довољно јасна слика овог друштва, у коме су судије великим делом или инструисане, или мете, или уцењене или просто кукавице, тако да су им и животи свакодневно у опасности? Мени то личи на чувене обрачуне италијанске мафије са системом, када су у ваздух дизани делови аутопута којим пролази некорумпирани судија, толико су ретке поштене судије биле, да италијанска путна мрежа те потресе није ни осетила. Да ли читаво ово друштво клизи ка томе, владавини јачег и моћнијег, партијски увезанијег и коалиционо потенцијалнијег? И као што лепо каже наречена Ражнатовић - знаш ли ти ко стоји иза мене? Знамо, сви знамо и ником ништа.

Звучите прилично резигнирано.

Да, вероватно звучим резигнирано и то вероватно и јесам, нисам равнодушна, то је јасно, само се приморавам да укинем вишак емоција које уз ту заинтересованост иду. У томе још нисам сасвим успела, и не знам да ли ћу икада успети. Али се барем својски трудим.

Да ли то значи да више не бисте поновили известан страначки ангажман?

Не бих. Страначки ангажман, као и било која друга врста институционалног удруживања, нису у мојој природи. У животу сам била члан само једног књижевног удружења - Форума писаца, била сам један од његових оснивача, баш због тога што смо га замислили као скупину интелектуалаца лишену сваке хијерархизације. Нисмо имали ни председника ни председништво, у ствари ни сам статут, а успели смо да, додуше кратко, врло добро функционишемо и направимо неколико важних акција, издамо неке добре књиге, скренемо пажњу јавности на политичке затворенике Милошевићевог режима итд. За мене је била пресудна та врста удруживања, у којој није било шефа и дошефова, није било власти и моћи, постојао је само конкретан личан ангажман, под личним именом и презименом. Када би постојала и таква политичка организација, вероватно бих јој приступила, али то је све у домену теорије и неког романтичарског погледа на свет. Чак и сам тај Форум писаца, који се сада обнавља, мене, иако оснивача, у ту обнову није звао. Вероватно ми је природа крајње непрактична за било коју врсту удруживања, и то је тако, нема ту љутње и једа.

Како разумете овдашњу опседнутост вођом, односно шефом партије, до мере да људи из окружења почињу да личе на свог лидера, гестикулирају као он?

Тај миметизам јесте у људској природи, али када се до те мере идентификују с неким, да почињу да говоре, дишу, сунчају се као он, то постаје гротескно, а понекад и опасно. Оно што је проблем је и што те вође то оберучке прихватају, воле, награђују и траже. То није само питање партијског уређења, и није само по себи ознака да је ваш идол лош, одлично се сећам како су неки мени веома блиски људи, говорили, чешљали се, облачили као Ђинђић, али - мада за то немам никаква знања, јер нисам припадала свету око убијеног премијера и нисам га познавала, осим врло, врло површно, дубоко сам уверена, руку у ватру стављам, да је он на то гледао са подсмехом и презиром. Сваком човеку, као и сваком друштву, потребан је коректив. Он је важнији од похвале и пезења, важнији од ношења ташне и заношења капута на кривини. Ко то не разуме, осуђен је на пропаст, што само по себи такође није важно, али је тужно и трагично, када тако у пропаст оде и нека добра и велика идеја.

Председник Тадић је очигледан пример вође коме је сада више него икад потребан коректив. У ствари му је потребан баш неки драматург, у оној својој функцији коју у позоришту зовемо Widersprecher. Јер када, на пример, са толико самоуверености допушта себи да гласно размишља о постављању кула, па макар и у славу Тесле, нормално је да се људи питају - па чекај, је л` се овако и пишу закони, ради реформа судства, води економија земље и пројекат наше кандидатуре? Шта је вођи пало на памет, шта му се јавило у тренутку надахнућа или доколице, без икаквог познавања материје, овде ударити кулу, тамо институт нагодбе, па то све онако људски и дилетантски, а без свести о последицама. Увек се у тим случајевима сетим приче о чувеном хотелу Москва, на Црвеном тргу, када је Алексеј Сусев понудио два архитектонска плана за будућу зграду, исцртана на паус папиру, а Стаљин преклопио један преко другог и једноставно потписао - оба пројекта. Хотел је онда морао бити изграђен тако, гротескна мешавина два пројекта, без логике и употребне вредности. Боравила сам једном у њему, крајем деведесетих и много сам у тим лавиринтима сазнала о психологији слепог поштовања вође. Сад је, иначе, срушен, чека да буде из темеља обновљен и постане Ritz или Four Seasons, опет нека ругоба, али сада по мери нових богаташа.

Ту долазимо до политичке културе, а онда и одговорности елите за конфузију и развијање поданичког менталитета. Како оцењујете ангажман интелектуалаца, да ли су партије поново заробиле све душе, а бунт остао у ретким оазама или појединачним противљењима.

„Елита” је постала ружна реч, готово увреда, добрим делом захваљујући социјалном популизму народњачких политичких уверења, али највише својом сопственом кривицом. Србија је, као друштво, растрзана између два велика зла - ратоборног национализма и метастазиране корупције, а елита је и те како узела учешћа и у једном и у другом.

Ипак, мислим да је, и у том „интелектуалном свету”, дошло до великог окретања леђа партијама, што није добро ни за партије, ни за друштво у целини, посебно што је удаљавање узајамно. Велики, народњачки покрети логично нису ни имали потребу за интелектуалним промишљањем, они се не обраћају ни тој емоцији, ни тој потреби у људима, они имају свој популизам и тиме сасвим задовољавају основне потребе својих бирача. Потцењивати их и говорити о њима као о људима који не умеју ни да се попну уз покретне степенице, симплификовано је, малициозно, али није потпуно нетачно, мада то никако не умањује њихову снагу и значај. С друге стране, продемократске партије последњих година имају потребу за ангажовањем славних, али не нужно интелектуалаца. Уз Демократску странку су увек стајали пре свега „познати”, који су познати ето зато што су познати, а само су онда и неки од њих ту јер промишљају ствари, има их, заиста их има, али премало. ЛДП је била странка окренута интелектуалцима, занемареној категорији друштва, али је ипак покушала да се наметне као, на неки начин, важнија, као „тежа” од тих појединаца или чак од читаве сцене.

Да ли је, управо, то разлог одласка једног броја истакнутих чланова ЛДП-а?

Нема много „истакнутих” чланова који су напустили ЛДП, то је погрешна слика, не знам заправо ниједног истакнутог члана који је последњих година иступио из странке. Весна Пешић је истакнута сама по себи, њу једноставно не могу да гледам кроз странку, она је категорија за себе, већа од сваке странке којој је припадала. Ја сам била чланица пет минута. И то сам постала након што је Лечић, још један од „истакнутих чланова”, одавно већ био иступио, а остале чак и не познајем. Потпуно је погрешна слика која се у медијима упорно понавља, кад нам онако наређају слике, наређају имена људи који политички мало тога деле, или се махом и не познају, као неки организовани талас напуштања ЛДП-а. С друге стране, постоји нешто много важније, и у томе лежи суштина раскола на тој „другосрбијанској сцени”. Нема ту посебно другачијих виђења идеологије или политике, има разлика у идеји како их спроводити и у методологији саме критике. Партија је, прагматички гледано, помислила да је политички контрапродуктивна свака врста критике која допире са „исте стране”, да се и интелектуалци негде морају повиновати партијској дисциплини, хијерархији и интересима и прећутати оно што мисле, ако то подразумева јавну критику партије. То је на неки начин и тачно, ако се подразумева навијачки менталитет српског гласачког тела, овде се на изборима извикују вође, а не поверава одговорност, па самим тим се на ту одговорност нико ни не може позивати. С друге стране, људима који слободно мисле, не може се наметнути брњица, ма којим поводом да им се та идеја протура. Има ко хоће да ћути, има ко неће. Ипак, мислим да је и тај сукоб користан, да он може само искристалисати ствар, појаснити проблеме и потицати на промишљање. Све је боље од прећуткивања.

Навијачки менталитет који помињете дефинитивно преовлађује у свему. Чак и у односу према Европи или, рецимо, Русији нема много рационалног. За или против. Да ли ми волимо само своје представе?

Чини ми се да је и наклоност Русији заправо једно велико и празно кокетирање, а да ми мало тога уопште знамо о том руском друштву и о томе - чему се ми заправо дивимо? Недавно је London Review of books објавио одличну студију стања медија у Путиновој Русији, посебно кроз слику популарне, масовне културе. Руска телевизија је, као и наша, одлучила да се модернизује тако што ће буквално применити модел програма који су популарни на Западу. Пренели су у савремени руски контекст популарне ријалити формате или комичне серије и на основу популарности јасно се види у каквом је стању то друштво. На пример, када су у Русији покушали да направе њихову верзију шоу-програма „Шегрт” - то је оно кад Доналд Трамп „подучава” како се постаје успешан бизнисмен у либерал-капиталистичком свету - ријалити је већ прве сезоне пропао. Једноставно, особине западног бизнисмена - бити предузимљив, вредан, не презати ни од једног посла, бити спреман да радиш више и дуже од других, чак и оне послове које нико неће - све је то потпуно противречно особинама успешног руског тајкуна, који је велики само ако ништа не ради, само ако други за њега раде, само ако се без труда може домоћи моћи, новца и положаја. Посао се не добија на конкурсу и особине као што су отвореност и спремност на рад нису на високој цени. Напротив, програм „Survival Russia” је доживео незапамћени успех, јер је то модел који се препознаје: узмеш групу људи, па их изолујеш, понижаваш и малтретираш, то је оно што су руски гледаоци препознали као своје, као предоминантни модел који је још увек на снази у том друштву. У томе сасвим личимо на њих, тај модел је и код нас на снази, али нисам сасвим сигурна да томе треба да се радујемо. Та наклоност Русији је удварање једном сентименту готово читавог друштва, да је „Запад” према нама био неправедан, и да ми ипак завређујемо подршку и разумевање великог и моћног „пријатеља”, уз нос и у инат свима који су „против нас”. Тај осећај, иако незрео, није сасвим без утемељења, наши традиционални савезници јесу показали висок степен неразумевања размере кризе и ризика које је она са собом носила.

Мислите на време с краја осамдесетих, пред распад Југославије?

Па да, бивша Југославија се очигледно није довољно озбиљно третирала као ризична зона, у тренутку када је читав бивши источни свет окретао нову страницу историје, напуштао полувековну заблуду да се репресија као политички систем може одржати у Европи. Иако се о југословенском систему меког комунизма говорило готово са симпатијама, ипак је у њему било свих елемената или барем основних назнака онога што ће потресати регион и читав свет, пуних десет година. Када погледате догађаје из друге половине осамдесетих, читав свет иде ка паду Берлинског зида, а у Југославији се предано ради на утемељењу суровог националистичког тоталитарног система, који је званична увертира ратова, једноставно је несхватљиво како су нас савезници „пустили да паднемо”. И само бомбардовање је био кратковид политички потез, чије последице осећамо и данас, друштво није способно да коначно објави тачан и званичан број пострадалих, али се зато, избегавајући сваку личну одговорност, заклања иза неправде бомбардовања. Русија је ту само као нека друга врста заклона, то је оно наивно такмичење политички незрелог друштва, са остатком великог света. Не можеш ми ништа, јер је мој тата најјачи на свету. А то што ти тата уопште није тата, што за тебе нема одговорност, с тобом не живи, не храни те, а по потреби те се и одриче преко новина, то је други пар рукава. Руско-српско савезништво је незрели мит, од којег нема ништа. Никад није ни било и то на нашу необичну срећу.

А зашто је однос према Европи тако конфузан и пун предрасуда?

Однос Србије према Европи јесте конфузан, иако је наизглед дошло до консензуса у друштву око потребе да се приступи Европској унији. Ипак ми се чини да је наша једина шанса на том путу управо то европско „вађење флека” за оно што су једном допустили да им се догоди, у срцу Старог континента. Чини ми се да је Европи више стало да нас прикључи, да једноставно неутралише ризик, да не остави ту црну рупу на мапи и да се заиста и из петних жила, а много више него ми сами, труди да нас себи приведе. Ми смо на том путу декларативно „за”, практично готово системски „против”, као неки понављачи, који никако да се прихвате посла, за своје проблеме и даље кривимо учитељицу, злехуду судбину, несхваћену душу, муње и громове, осим нас самих.

Живите на релацији Париз, Баку, Београд. У Београду и даље држите класу, спремате премијере. Као да сте стално ту.

Боравим у Београду велики део школске године, путујем на посао из централне Азије, што је доста компликовано и напорно, припремам дипломце на катедри за драматургију, сада предајем и у Бечу на Академији примењених, прве две године нашег боравка у Азербејџану, имала сам студенте и на миланској уметничкој школи, уз све своје друге позоришне пројекте и обавезе. То ме доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања, јер сам с једне стране жена француског дипломате, са гомилом тих мени прилично страних обавеза, а са друге неко ко је навикао да живи и ради сам и сам преузима ризике за све своје одлуке, мисли или ризике. Ипак, чини ми се да је то мој прави баланс, да имам у животу све што ми је важно, ма како контрадикторно деловало. Ја сам сва у контрадикторностима. Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом.

Поглед са Кавказа

Већ две године живите у Азербејџану, у Бакуу. Каква је то земља? Како свет изгледа са Кавказа?

На ово питање могу да одговорим као жена дипломате, а не као писац. А та изузетна земља и наш поглед на њу заслужују много више од сувопарног дипломатског одговора. Надам се да ћу успети да нешто паметно напишем и о том свом искуству, када једном прође. Ипак, оно што највише волим је могућност да откријем сасвим нови свет, да путујем по пределима у које вероватно никада не бих имала прилику да одем. Недавно смо боравили у Ирану, што ми је у доброј мери променило живот, толико сам остала забезекнута, фасцинирана, очарана и згрожена у исти мах једном фантастичном земљом, у свем свом страховитом расцепу и кризи. У Иран сам стигла спремна „на научној основи”, како ми се сви подсмевају, кад год припремам своја озбиљнија путовања. Прво прочитам хиљаде страница историјске, политичке и лепе литературе, припремим се темељно, као за докторат и тек онда могу да кренем.

И да ли та слика из књига опстане или се сруши?

Наравно, обично се прво одустајање од оног припремљеног уверења догоди већ при првом контакту са новом земљом, али овог пута је изненађење за мене било толико да у једном тренутку нисам више ни хтела да се вратим, нисам хтела да отпутујем из Техерана! Јер та страховита сила младих, паметних, образованих и лепих људи (седамдесет посто становништва Ирана има мање од тридесет година) нешто је просто толико опипљиво да не може да вас потпуно не обузме, то су хорде насмејаних и бистрих клинаца који ходају улицама сваког иранског града. Њихова култура, уметност и традиција је нешто мени потпуно фасцинантно, у једном тренутку сам се самопрокламовала у иранског Хандкеа, писца који упада у замку да не види страхоте једног од најсуровијих режима на свету, заслепљен лепотом земље и њених људи. Ипак, Иран је држава са највећим бројем политичких затвореника на свету, са највећим бројем егзекуција - већим и од Кине, од којих су многе јавне и изводе се на тако бруталан начин да вам просто заувек застане дах. То је земља у којој се слободе стално тестирају и за пар милиметара освајају, девојке гурају мараме ка потиљку, а морална полиција их зауставља и вуче ка напред, и тако се игра мачке и миша, све док, свако мало, та иста полиција и револуционарна гарда, не узме да пуца у исте те веселе младе људе, једноставно само жељне слободе.

Дакле, ту сте се срели поново са темом из вашег новог комада.

У Ирану сам научила шта заправо питање слободе конкретно значи, то је буквално и само питање живота и смрти. Неслободан човек није жив. А бити храбар да се за слободу избори, то није лако, ни свакоме дато. Ипак је и нелогично: чему живети у тој клиничкој смрти, боље је и ништа него привид нечега. Тако ми се чини, тако страшно дубоко осећам. Али и у томе, вероватно, као и у свему осталом - грешим.

(Весна Малишић, НИН)