Бен Џуда и Данијел Корски: Рађање новог Блиског истока

Протести у арапским државама показују да Запад губи утицај

Пре два века Наполеонов долазак у Египат наговестио је рођење модерног Блиског истока. Данас, готово девет деценија после пропасти Отоманског царства, 50 година од окончања колонијализма, и осам година од почетка рата у Ираку, револуционарни протести у Каиру показују да је могуће направити нови заокрет.

Руше се три стуба на којима почива утицај Запада на Блиском истоку - снажно војно присуство, трговинске везе и низ држава које зависе од долара. Као резултат тога, Блиски исток који ће се појавити на сцени у наредним седмицама и месецима можда ће постати мање подложан утицају Запада.

Први стуб - војно присуство - потиче из времена француске и британске окупације делова Отоманског царства после Првог светског рата, а оснажен је везама које су арапске државе успоставиле са Сједињеним Државама и Совјетским Савезом током хладног рата. Године 1955. Запад је, чак, био довољно јак да приволи Турску, Ирак, Иран и Пакистан да приступе својеврсном западноазијском НАТО-у, познатом као Багдадски пакт.

Рат познат као Јом Кипур, који се одиграо 1973. представљао је истински пример војног утицаја Запада и Совјетског Савеза. Египатска војска испалила је чехословачке ракете калибра 130 милиметара, док су се сиријски мигови надметали са израелским „јастребовима“ на небу изнад Голанске висоравни. Али, амерички и совјетски утицај није био ограничен на бојно поље, већ је допирао до војног ланца команде. У ближој прошлости, војна постројења у Персијском заливу штитила су снабдевање нафтом држава савезница у хладном рату и спречавала Ирак Садама Хусеина и Иран ајатолаха Хомеинија да успоставе контролу над налазиштима тог енергента.

Ипак, тај војни стуб је постепено урушаван. Један од првих наговештаја био је неуспех операције назване Орлова канџа, покренуте у циљу ослобађања талаца у Амбасади САД у Ирану 1980. Друга „пукотина“ појавила се 1983, када је Хезболах напао америчку базу у Бејруту, што је представљало повод за изненадно повлачење војника САД из Либана. После инвазије на Ирак 2003, америчке снаге су почеле да напуштају Саудијску Арабију и схватиле да њихова пословична војна снага не мора да представља предуслов за снажан утицај на том терену.

Други стуб на којем почива улога Запада на Блиском истоку - трговинске везе, такође је ослабљен. Сједињене Државе су у прошлости биле кључни трговински партнер заливским државама, али ситуација се мења. Године 2009. Саудијска Арабија извозила је 57 одсто сирове нафте на Далеки исток, а само 14 одсто у САД, што је последица одлуке краља Абдулаха из 2005. о покретању политике „поглед на Исток“.

Најзад, Сједињене Државе више немају ланац релативно стабилних „клијената“ у региону. САД су веровале да давање помоћи Египту, Израелу и Јордану представља гарант стабилности и добре сарадње приликом остварења америчких интереса. Такав метод био је успешан током три деценије, али „карика“ је ослабила.

Стиче се утисак да Запад све брже губи утицај, што недвосмислено показује одлука Саудијаца из 2003. да забране постављање америчких постројења на својој територији. Такође, и током првог и другог мандата, израелски премијер Бењамин Нетанијаху одбио је да следи упутства САД о израелско-палестинском мировном процесу, а Катар је оснажио везу са Сиријом и Ираном.

Свему томе можемо додати револт у Египту. Хосни Мубарак је представљао кључног савезника Запада на Блиском истоку. Сада је америчко-египатски савез у опасности, што подразумева да је политика САД према целом Блиском истоку под знаком питања.

Имајући у виду рушење три стуба на којима почива стратегија Запада према том региону, помаља се нови Блиски исток, чију окосницу представљају јаке трговинске везе с Пацификом и успостављање савеза с више великих сила, револуција у северноафричким државама, јачање самопоуздања Турске, пркос Ирана и дебакл Ирака. Стога, Запад је изгубио стратешки терен на којем је без муке маневрисао.

Данијел Корски је високи саветник за политичка питања у Европском парламенту. Бен Џуда је аналитичар у Европском савету за међународне односе

(Данас)