Ангела Меркел: ЕК би требало да буде влада ЕУ а Европски суд врховни суд

Госпођо канцеларко, свирате ли неки инструмент?

- Не, као дете сам ишла на часове флауте и клавира, али са мало успеха.

Али радо идете на концерте. Када бисте поредили ЕУ са оркестром, коју би групу инструмената предводила Немачка?

- Чини ми се да у европском оркестру нема поделе на оне који свирају нежне тонове и оне који дувају у тромбон, већ је сваки народ у свакој групи инструмената подједнако заступљен.

Читаву последњу годину провели сте доста времена на пробама са овим оркестром, који звучи прилично раштимовано?

- То је веома модерна музика.

Да ли је оркестар до сада схватио партитуру? Конкретније: да ли је криза под контролом?

- Ми желимо да Европа звучи хармонично, баш као неки оркестар. И у политици постоје пасуси у дуру и молу, као и хармоније и дисхармоније. Али, узевши у обзир историју нашег континента, могућност да Европу уопште поредимо са оркестром већ је огромни напредак.

А партитура?

- Криза још није готова. Прво, ту су познате тешкоће са којима се још увек боримо: високо задужење појединих земаља, које је дуго гомилано и финансијском и економском кризом додатно погоршано, праћено високом незапосленошћу и структурним слабостима. Такође, имамо и посебни случај Грчке где, упркос напорима Грчке и међународне заједнице, још није дошло до стабилизације ситуације. Прво све то морамо да средимо, да бисмо повратили поверење тржишта.

Уз то, постоји и једно суштинско питање: колико смо амбициозни када је у питању наша Европа? Хоћемо ли све наше способности свести на просек? Или ћемо се оријентисати на економски динамичне региона света, који одређују темпо? Добро је да смо, када су у питању буџетска дисциплина и смањивања задужења, нашли заједничку позицију – али то није довољно. Европи је потребно више раста и радних места, да би и у будућности била конкурентна. Желела бих да и за двадесет година европски производи и иновације буду признати у свету. Ради се о томе како ћемо се потврдити у временима глобализације.

Имате ли икакве сумње у погледу досадашњег одговора на кризу?

- Добар политичар увек сумња и увек се изнова преиспитује. Наравно да желим да очувам и евро и унију – у те циљеве упоште не сумњам. Али у погледу правог пута често постоје разне процене и компромиси: како тачно изгледа фискални пакт, шта ћемо урадити са радним правом, како ћемо расподелити структурни фонд?

Тежак процес учења?

- До недавно, ми у Европи смо једни другима често бацали песак у очи. Такође, ни тржишта дуго нису реаговала на проблеме, као на пример на пад конкурентности Грчке. А превише често нисмо поштовали ни наша сопствена правила, као што је пакт о стабилности.

Која су, до сада, ваша најважнија искуства која сте стекли у кризи?

- На почетку се доста дискутовало о томе да ли смо ми у Европи жртве такозваних шпекуланата. У међувремену, и то је одлучујући корак, открили смо корене наших проблема. Многе земље су у последњих годину и по дана предузеле огромне напоре и болне реформе због којих заслужују моје поштовање. Мислим да смо нашли прави баланс између европске солидарности и националне одговорности. Дубоко сам убеђена: ако извучемо лекције из свих грешака и пропуста, Европа ће постати јача него пре кризе.

У вези са темом солидарности постоје и друга мишљења. Италија тражи више солидарности. Шта ви подразумевате под солидарношћу?

- Пре свега помоћ нашим европским партнерима, као и да они сами уложе напоре да би побољшали свој положај. Узгред, идеја за овај стални механизам помоћи потекла је баш од Немачке. Спремни смо на солидарност. Међутим, стално смо указивали да помоћ можемо указати на основу уговора о монетарној унији, који јасно кажу да ниједна земља не може да одговара за дугове друге.

Ваша схватање солидарности је прилично уско?

- Ми смо солидарни, али сопствена одговорност не сме бити занемарена. То двоје иду заједно. Нема смисла обећавати новчану помоћ без прихватања обавезе да се земље саме ухвате у коштац са узроцима кризе. У Шпанији је више од 40 одсто младих незапослено, што је условљено и самим законима. Молим вас, немојте ово разумети као прекор, јер гајим велико поштовање за напоре Шпаније да спроведе реформе. Позивам на то да учимо једни од других. И Немачка може да се у много чему угледа на неке земље. И ми Немци морамо да припазимо када се ради о милијардама за помоћ задуженим земљама, да се не би догодило да се потпуно исцрпимо, јер ни наше способности нису неограничене, а тиме сигурно не бисмо помогли Европи.

Стрес и криза остављају последице. Постоји ли опасност од поделе Европе?

- Не видим ту опасност, али је јасно да ће тржишта теститари нашу вољу за заједништвом. Дугорочни инвеститиори који улажу велики новац желели би да знају где ће Европа бити за 20 година. Хоће ли на конкурентност Немачке утицати демографске промене? Хоћемо ли бити отворени за иновације? Током ове кризе досегли смо потпуно нови степен сарадње у Европи, која коначно почиње да личи на европску унутрашњу политику. Не можемо више међусобно сарађивати на дипломатском нивоу, већ морамо – као у унутрашњој државној политици – да престанемо да улепшавамо проблеме и почнемо да их решавамо.

Да ли ће на то пристати Британци?

- Уверена сам да Велика Британија жели да остане члан ЕУ. Наравно да заједница 27 држава није лака за одржавање. А за нас Немце увек ће бити важно да се са свима договоримо: како са великим тако и са малим државама чланицама, како са оним који су ту од почетка тако и са онима који су нам се током година придружили. Непрекидно морамо налазити равнотежу, па тако и са Великом Британијом.

Како та равнотежа изгледа када неке замље не припадају језгру Евро групе и Фискалном пакту?

- Свако ће разумети да земље које су се повезале заједничком валутом такође морају уже сарађивати. Али ми се не изолујемо, то би стварно било дубоко погрешно. Да ли је реч о Евро пакту или Фискалном пакту: сваки члан који не припада евро зони је позван да се прикључи. Заједничку валуту можемо ојачати само ако додатно усагласимо нашу политику, у смислу да на Европу пренесемо додатне надлежности. Ако неко обећа да ће смањити задуженост и да ће се држати буџетских правила, онда морамо имати могућност да то спроведемо или да тог члана, у случају да се тога не придржава, тужимо. Фискални пакт би управо томе требало да послужи. Зато институцијама морамо дати већа контролна права – тј морамо им дати моћ.

После штедње: раст. Како то замишљате?

- Примећујем да када говоре о расту, многи мисле на скупе програме за покретање економије. Такви програми су током прве кризе били смислени и сада би требало прочешљати европске фондове и видети колико је новца тамо остало. Желела бих да га употребимо за оне мере које подстичу раст и запосленост. Мислим пре свега на подршку малим и средњим предузећима, на програме запошљавања младих или средства за иновације и истраживања. Немачка је спремна да структурне фондове употреби за ствари које имају смисла.

Постоје и друге могућности за подстицање раста, које једва да ишта коштају. Узмите на пример радно право. Мора бити флексибилније, баш тамо где постоје велике препреке за запошљавање младих. Не смеју читаве групе занимања бити доступне само малом делу популације. Услужни сектор се може брзо развијати. Потребно нам је више приватизације.

Да ли је снага Немачке препрека за раст других?

- Не. Слаба Немачка никоме не би могла да помогне. Наравно да временом морамо уклонити неравнотеже у Европи, али тиме што ће друге државе постати конкурентније, а не слабљењем Немачке.

Постоје ли други модели поделе ризика и одговорности?

- За тренутну кризу евро обвезнице нису решење. О заједничким гаранцијама може бити речи када постигнемо дубљу интеграцију, али то није средство решења кризе. Дубока интеграција би била када би, на пример, европски суд контролисао државне буџете. Ако једном дођемо до хармонизоване финансијске и буџетске политике, тада можемо доћи до нових облика одговорности и сарадње.

Министар спољних послова Пољске је рекао да се више боји Немачке која стоји по страни него Немачке која води. Да ли Немачка чини довољно?

- Радује ме пре свега да је пољски министар овим речима исказао велико поверење према нама. То сведочи о позитивном развоју наших односа у Европи. У суштини то значи: Немачка је важна европска земља која преузима одговорност. Али – не мислим само на Пољаке – понекад неко захтева да неко води да сам не би преузео одговорност, јер зна да је вођство такође и ризик. Немачка не преза од тога да преузме ризик када су у питању важна питања, али пре свега сви ми у Европи се морамо договорити о заједничком путу.

У речима пољског министра спољних послова могла се чути и забринутост: Да ли се Немачка стварно залаже за Европу, или би јој можда било боље самој?

- Дозволите ми да јасно кажем: релевантне политичке снаге у Немачкој су уз Европу. На срећу смо уједињени, на педесетогодишњицу Римских уговора сам намерно двосмислена рекла: На срећи смо уједињени – али у нашој срећи можемо уживати само у уједињеној Европи.

Тада је Европа била место хармоније.

- Вероватно смо баш због тога превише одлагали тешке одлуке. А тако Европа не може бити успешна, а то желим: успешну Европу.

Немачка наступа жестоко и при томе појачава утисак, који јој није од велике помоћи: утисак о тврдој, која увек жели да буде у праву, доминантној Немачкој.

- Озбиљно схватам ову забринутост, али она је неоснована. Занимљиво је како се брзо обнављају одређени стереотипи – чак и када се дискусија води у Немачкој: стереотипи о Немцима, Пољацима, Французима, Шпанцима, Грцима. Напредак у Европи састојао се управо у томе што више нисмо показивали прстом једни на друге. Постоје лењи и вредни Немци, постоје конзервативни Немци и Немци левичари. Постоје присталице конкуренције и присталице прерасподеле. Немачка ја исто тако разноврсна као и друге државе Европе. Време је да се манемо старих стереотипа.

Како осећај моћи утиче на вас? Неки вас зову челична канцеларка, госпођа Бизмарк. Да ли вам се то допада?

- Поступам према свом најбољем знању и савести. Тридесет пет година сам живела у једној земљи, која хвала богу због своје економске и политичке неспособности није могла преживети, која је нестала због људске жеље за слободом. Дубоко сам уверена да Европа са својом демократијом, људским правима, идеалима слободе и својим вредностима има много тога да понуди, људима који у њој живе и свету.

Европа представља 7 одсто светске популације. Ако се не будемо држали заједно тешко да би неко чуо наш глас и упознао наша уверења. Мој мотив лежи у овој европској мировној, вредносној идеји и идеји благостања; зато желим да пребродимо ову кризу. Не бих желела Европу која је музеј свега што је некада било добро, већ желим Европу изнова успешно створену. Знам да је то за многе велика промена и зато се морамо међусобно подржавати. Али ако устукнемо пред овим напорима и будемо фини једни према другима и разводнимо све покушаје реформи, онда ћемо Европи учинити медвеђу услугу.

У Француској постоји емотивни појам жудње за Европом – ле десир де л’Еуропе. Да ли вам је то блиско?

- Наравно, све што радим, радим због снажног уверења да је Европа наша срећа – срећа коју морамо очувати. Да немамо Европу, можда би и наша генерација међусобно ратовала. Патила сам 35 година, све док Зид није пао, зато што не могу да одем на Запад. То је био мој сан. То је мој континент. Континент где људу имају исте вредности као ја. Континент који може обликовати свет, осигурати будућност човечанства: људско достојанство, слобода мишљења и изражавања, право на протест, одржива економија, заштита климе. Али овај осећај за Европу сам по себи није довољан да се створи благостање и нова радна места. Сваког дана морамо нешто да урадимо поводом тога.

Није ли време за велику визију, ваш план од десет тачака за Европу?

- Прочитајте моје говоре поводом јубилеја Римских уговора. То је моје обавезивање Европи. Али – да се још једном вратим вашој музичкој метафори: тренутно није потребно да говоримо о суштинској лепоти музике. Треба да свирамо на концерту светских тржишта, која су жељна европских хармонија.

Постоје ли у вашој визији Уједињене Државе Европе?

- Моја визија је политичка унија, јер Европа мора ићи својим потпуно посебним путем. Морамо му се корак по корак приближавати, у свим областима. Морамо да запамтимо да нас се свака тема наших суседа помало тиче. Европа је унутрашња политика.

Како би то институционално и структурно изгледало?

- Током једног дугог процеса пренећемо више надлежности на Комисију, која би онда требало да функционише као европска влада са европским надлежностима. Уз то иде и јак парламент. Друга инстанца би била савет шефова држава чланица. И на крају, Европски суд би постао врховни суд. То би могао бити будући облик политичке Уније Европе, али у много међукорака.

Разговор водили: Стефан Корнелиус (Suddeutsche Zeitung), Бартош Вјелински (Bartosz Wielinski, Gazeta Wyborcza) и Хавијер Морено (Javier Moreno, El Pais).

(Süddeutsche Zeitung, 26. 01. 2012)

Превео Мирослав Марковић

(Пешчаник)