Андреј Ивањи: Србија после Макрона

Много добрих жеља (као што су изградња метроа у Београду или ветропарка у близини Кикинде), мало конкретних уговора (као о депонији у Винчи или куповини ракета "Мистрал"). Толико о привредним резултатима посете председника Француске Емануела Макрона Србији 15. и 16. јула ове године. За надати се је да ће се из очигледно пријатељског одоса између Емануела и Александра (Вучића) изнедрити још по неки посао користан за Србију. Што се политичких порука тиче, оне су, када се извуку из сценских и звучних кулиса које одишу фразерским изјавама међусобне љубави и српрско-француског/француско-српског вековног пријатељства, куд и камо јасне и прагматичне.

Прво: На основу устава Републике Србије пандан, дакле и званична домаћица Макрону требало је да буде шефица српске владе Ана Брнабић, а не председник Србије Александар Вучић са својим мање/више протоколарним уставним овлашћењима. Ова посета је још једном показала да је Србија партијска држава која не хаје за устав, јер је Вучић себе издигао изнад председнице владе на основу своје функције шефа доминантне Српске напредне странке.

Друго: Макрон је, што се тиче европске перспективе Србије поновио свој став да неће бити довољно само да се Србија и еконмски и правно и по питању људских или медијских права и слобода реформише до стандарда Европске уније (и то њеног западног дела), већ да и ЕУ мора прво да се реформише не би ли потом наново сагледала могућност свог проширења. То је оно као када неко раскида са неким и каже: драга/драги, није проблем у теби, него у мени.

Порука Макрона грађанима Србије је да не хаје за те фамозне медијске слободе или демокртске стандарде у Србији све док је њен шеф Александар Вучић спреман да сарађује по питању Косова

Треће: Порука Макрона грађанима Србије је да не хаје за те фамозне медијске слободе или демокртске стандарде у Србији све док је њен шеф Александар Вучић спреман да сарађује по питању Косова, док пева хвалоспеве о њему, Еменуелу, док француске фирме могу несметано да раде у Србији и док се Србија придржава препорука Међународног монетарног фонда.

Четврто: За разлику од званичног става Берлина, Макрон је склон да прихвати било какво решење на релацији Београд-Приштина/Приштина-Београд, па и фамозно "разграничење", то јест размену територија на северу Косова за "неке општине" на југу Србије, као утешну награду Србији за признавање независности Косова без које никада неће моћи да постане чланица ЕУ, чак и да се све остале околости сложе и да све друге услове испуни.

Пето: Макрон је тиме што је остао у дводневној посети Србији, што ту посету није спојио са одласком у Приштину или већ неку земљу у региону, што се обратио грађанима Србије и то на српском и што је демонстрирао блискост са нашим Александром, сигнализирао да би Србија могла да буде савезник и утицајна сфера Француске на Балкану.

Давно већ нисмо чули Вучића да каже оно "моја другарица Ангела", слушаћемо до даљњег "мој друг Еменауел"

Давно већ нисмо чули Вучића да каже оно "моја другарица Ангела", слушаћемо до даљњег "мој друг Еменауел". За разлику од Ангеле или Владимира Владимировича (Путина), Емануел се према нашем Александру односио видно срдачно.

Шесто: Макрон је започео кампању промовисања себе у лидера Европске уније, сада, када је Велика Британија са једном и по ногом већ изашла из ЕУ, а мистериозном дрхтавицом ослабљена канцеларка Немачке Ангела Меркел полако силази са политичке сцене. Његова посета Србији мора се посматрати и у том контексту. Што Макрону у самој Француској не цветају руже, друга је прича.

Све у свему, посета Еменуела Макрона помало је личила на тањир макрона (неки кажу и "макарони" или "макронси", али у кувару Пеллапрат из 1973. у издању "Просвете" стоји "макрони"): шарено, округло, хрскаво, примамљиво, слатко, пуслице као створене за децу, али недовољно конкретне за одрасле.

(Време)