Андреј Ивањи: Са речи на бојкот

У уторак увече је на платоу испред Народне скупштине у организацији Грађанског отпора одржана трибина "Подршка академске заједнице бојкоту избора". У име академске заједнице нужност бојкота парламентарних и локалних избора заказаним за 21. јун образлагали су са познатом аргументацијом редитељка Милица Краљ, професорка Биолошког факултета и чланица Грађанског отпора Биљана Стојковић, председник Удружења за заштиту уставности Саво Манојловић, затим професор и научни саветник, директор Центра за биоетичке студије, шеф УНЕСЦО Катедре за биоетику за Европу и председник радне групе Универзитета у Кембриџу за биоетичку едукацију Војин Ракић и професорка права Весна Ракић-Водинелић. Трибини је присуствовала неколицина лидера Савеза за Србију.

Скуп су са скупштинских степеница посматрали лидер Српског покрета Двери Бошко Обрадовић и његов страначки и посланички колега Иван Костић који штрајкујући глађу захтевају више-мање исто оно што и учесници слабо посећене трибине: ослобађање медија, одлагање избора, стварања услова за слободне и поштене изборе плус гостовање у трајању од шездесет минута на РТС-у, како би све то на националној фреквенцији могли да објасне мало ширем аудиторијуму.

Свеколика варирајућа аргументација за бојкот избора, не само на овој трибини, своди се на то да Александар Вучић и Српска напредна странка агресивно спроводе политику принуде злоупотребљавајући све расположиве државне ресурсе, да екипа на власти нема елементарног осећаја за демократију, да је њихова власт заснована на недемократским принципима и недемократској пракси повиновања вољи једног, у звезде искованог човека, да прихватају "дијалог" само са онима који су спремни да се прикључе редовима збијеним око Вучића.

Притом се углавном не може чути да Вучић и врх СНС-а заправо никада неће прихватити ослобађање партијски контролисаних медија и стварање фер и поштених изборних услова, јер би тиме пресекли грану на којој седе, на опасној висини изнад веома тврде подлоге посуте срчом државе коју су полупали, тако да би пад за њих био погубан. Ништа се ту не би променило ни да Сергеју Трифуновићу није дошло из Твитера у главу да Покрет слободних грађана поведе у бој на гласачка места, да је "права" опозиција остала уједињена у бојкоту.

Бојкот је као средство за постизање циљева посве оправдан. Али да би имао већи ефекат, са речи на бојкот морала би да пређе и, рецимо, академска и уметничка заједница, па док политичари бојкотују изборе, да професори бојкотују школе и универзитете, глумци и редитељи позоришта, адвокати и судије суднице. Иначе, адвокати су то већ једном чинили са поприличним успехом, али из других разлога, строго везаних за сопствену касту. Да, то када читаве и различите касте солидаришући се са неком идејом обустављају рад, то се зове другачије, али укратко: док не буде било широког грађанског отпора, притисак слабашне опозиције власт коју представља Вучић може лако да отресе.

Колико је под оваквим условима идеја бојкота заживела међу бирачима знаће се 21. јуна увече, када буде била објављена излазност. Излазност је на парламентарним изборима 2016. без икаквог позива на бојкот износила 56,07 одсто. СНС је тада освојио 48,25 одсто, а СПС/ЈС 10,95 одсто гласова.