Андреј Ивањи: Бојкот или не - и зашто би поводом седнице о Косову можда требало направити изузетак?

Исправно је да посланици опозиционих партија бојкотују Народну скупштину Републике Србије коју су председавајућа Маја Гојковић и напредњачки посланици претворили у место за иживљавање већине над мањином. Напредњаци су обесмислили највише представничко тело које је носилац уставотворне и законодавне власти. У српском парламенту нема дијалога. У српском парламенту скупштинска већина систематски онемогућава опозиционе посланике да дођу до речи.

Јединствен је пример у историји да парламентарна већина подношењем стотина бесмислених амандмана блокира рад скупштине. Обашка испади посланика Мартиновића или посланика Ристичевића. Народна скуштина Републике Србије је одраз накарадног схватања демократије Александра Вучића и Српске напредне странке и злоупотребе државних и демократских институција.

Такво стање у српском парламенту се под овом влашћу неће променити, оно је последица свеукупног начина владања Александра Вучића. Зато је исправно што су посланици Савеза за Србију напустили Народну скупштину и локалне парламенте и прибегли ванинституционалној борби. Још једном: бојкот је оправдан.

Али, то не значи да би у потпуности требало бојкотовати седницу скуптштине заказану за 27. мај, на којој председник Србије Александар Вучић треба да положи рачуне народним посланицима о својим досадашњим преговорима са Приштином. И то у тренутку у коме сам каже да је, шта год да је самоиницијативно био наумио, пропало.

Председник Србије Александар Вучић је приватизовао преговоре са Приштином. Вучић преговоре са представницима косовоких власти води ванинституционално и тајно. Народним послницима и грађанима Србије није позната платформа на основу које преседник државе у Бриселу или где год преговара са косовским преговарачима. Ако је уопште има.

На другој страни, косовски преговарачи се ослањају на јавности познату декларацију косовске скупштине. Зато албански преговарачи имају јачу преговарачку позицију.

Судећи по његовим досадашњим изјавама Алаксандар Вучић ће на скупштинској седници 27. маја покушати да кривицу за сопствени неуспех пребаци на народ или кога год. То би опозициони посланици требало да осујете. Или макар да покушају да осујете. Да покушају да поставе права питања: Шта Вучић подразумева под разграничењем? Са киме је преговарао о разграничењу? Које државе Европске уније су подржале његову идеју о разграничењу? Ко га је у Србији овластио да преговара о разграничењу? Која је његова платформа за наставак преговора са Приштином? Које су црвене линије Србије?

Ако у скупштинској сали не буде било представника опозиције Александар Вучић ће несметано да издекларише слутимо већ шта и на који начин. Посланици Савеза за Србију би требало да у овом конкретном случају делују проактивно, а не да без икаквог покушаја борбе препусте сцену Александру Вучићу.

Најгоре за опозицију, а најбоље за Вучића, би било, да у Савезу за Србију, унутар кога нису сагласни шта им је чинити по питању дотичне скупштинске седнице, дође до свађе. Савез за Србију тек што је успео да веродостојно одише јединством.

Решење би било да се јасно каже: бојкот Народне скупштине из већ поменутих разлога остаје на снази, али ће поједини посланици Савеза присуствовати ванредној седници на којој би Вучић требало да полаже рачуне посланицима, не би ли му поставили за јавност релевантна питања.

Ако им буде било ускрћено право да председнику Вучићу постављају питања, увек могу да напусте седницу и то би у домаћој и евроској јавности био још један доказ за ваљаност опозиционог бојкота скупштине.

Лидери Савеза за Србију не би требало да потцењују своје потенцијалне бираче тврдећи да они нису у стању да разлуче бојкот Народне скупштине од присуства посланика Савеза на једној седници на којој би председник Србије требало да положи рачуне не само њима, већ и грађанима Србије.

(Време)