Ана Филимонова: Путинова битка за Србију

Русија је, за разлику од претходног периода, изразила вољу да се установи стварна стратешка (економска, културна и војна) сарадња са Србијом. Међутим, на овој етапи иницијатива је углавном потекла од Русије, док се са стране српског руководства осетило одређено дистанцирање, односно уочљива оријентација према Западу. Од кога је, да приметимо, НАТО неодвојив.

Премијер Руске Федерације Владимир Владимирович Путин 22-23. марта посетио је Словенију и Србију. На дневном реду су се налазила питања економске сарадње и најтежи проблеми међународне политике. 

У току посете Словенији Путин је о јачању билатералне сарадње разговарао са словеначким премијером Борутом Пахором. Путин је подвукао постојање традиционално пријатељских односа између Русије и Словеније и констатовао да постоји велики број словеначких компанија које у различитим економским гранама раде у Русији (словеначке фирме раде у преко 50 руских региона, а робна размена између Словеније и Русије износи 1,2 милијарде евра). Руска корпорација Газпромњефт и словеначка компанија за енергетику Петрол ДД потписале су уговор о сарадњи, планирано је да у што скорије време буде формирано заједничко предузеће за изградњу Јужног тока и продају нафтних производа Словенији (у овом тренутку Газпром Словенији испоручује 50 одсто гаса потребног тој држави), а такође и другим земљама. Значајно је и то да су се, између осталог, стране договориле да ће у Словенији убрзо бити отворен Руски центар за све оне који воле Русију и цене њену културу. Тако је у односу на све земље на простору бивше Југославије Словенија непрекидно и без предомишљања остварује стратешко партнерство са Руском Федерацијом. 

Са Јужним током ситуација се компликује због јаког супротстављања, пре свих, САД. Да се присетимо да је у своје време амбасадор САД у Београду Камерон Мантер у вези са закључивањем енергетског споразума Србије са Русијом изјавио: „Ми радимо са нашим европским партнерима на постизању енергетске независности од било ког извора...". [1] Трагом САД је ишла Турска. У Москви су 16. марта одржани преговори председника Русије Дмитрија Медведева са турским премијером Режепом Ердоганом који су завршени без резултата. Споразум о постављању трасе Јужног тока по дну Црног мора у турској економској зони није постигнут. А „европски партнери" су за Русију сложили свој „Чемберленов одговор". Они су крајем прошле године, формирајући енергетску стратегију за период до 2050, донели тзв. Трећи енергетски пакет, који је на снагу ступио 2011. године. Он представља низ нормативних аката ЕУ којима се реформише индустрија гаса тако што се искључује могућност да компанија испоручилац гаса буде истовремено и оператер за његов транзит. Уствари, земљама ЕУ се даје право да обезбеде деобу у „гасном бизнису" у вези са његовом продајом и транспортом. Осим тога, поставља се захтев да се приступ гасоводима дозволи трећим лицима.

Тиме је Газпром постављен у врло неповољан положај с обзиром да му је забрањен приступ разводној мрежи Евросавеза као и управљање својим активима за транспорт гаса. Једноставније, Газпром треба да преда у туђе руке инфраструктуру који је изградио сопственим средствима. Преседан је већ направљен: када су руске компаније, заједно са немачким партнерима, откупиле део система гасовода у Литванији, та земља је одбила нове инвеститоре, позивајући се при том на Трећи енергетски пакет. Без обзира на то што ће врло брзо потребе ЕУ за гасом да се попну до 700 милијарди кубних метара годишње, главни стратешки задатак европских чиновника остаје максимално заобилажење Русије. ЕУ је диверзификацију испоручилаца и маршрута за пренос гаса поставила као свој стратешки задатак не размишљајући о ризицима који могу да им се догоде - све до ограничења испорука потребних енергетских преносника. 

Констатоваћемо да монополска контрола заиста постоји, али само за наднационалне органе управљања. Тако у Румунији гасовод формално контролише румунска национална компанија али у ствари њега контролише ЕУ.[2] 

А сада - Србија. Европска комисија је уочи Путинове посете Србији 22. марта, обавила разговор са представницима Србије. Суштина разговора се свела на то да би у складу са налозима ЕУ Србија требало да „као добровољно, али ипак обавезно" измени закон о акцизама на производе нафтне индустрије (акцизе на све врсте бензина и дизел-гориво су битно повећане од 1. јануара). Међутим, предложене измене формулисане су тако да ће највећу штету донети управо Нафтној индустрији Србије (чији контролни пакет припада Газпрому), а то значи економским интересима Србије јер ће српска страна остати без прилива дохотка од дизел-горива без обзира што је његова потрошња у Србији у значајној мери већа од потрошње бензина.[3]

Осим тога, ЕУ инсистира да се складиште гаса Банатски двор и гасовод Јужни ток нађу под управом „независних оператора", тј. под управом бриселских чиновника како би се Газпром, тј. Русија, искључио као фактор утицаја у региону и Европи. На крају можемо да закључимо да сама ЕУ не жели компромис са Русијом, мада је то супротно и њеним интересима. Такође, она се и даље придржава тактике дуплих стандарда јер предлаже различита правила која иду на штету не само Русије већ и других земаља испоручилаца енергената. 

У овом тренутку учешће руског гаса у сектору енергетике балтичких земаља, Финске и Македоније износи 100 одсто, Словачке и Белорусије 98, Бугарске 92, Србије 87, Чешке 77, Грчке 76 и Немачке 36 одсто.[4] Генерално, Русија обезбеђује Европи укупно 35 одсто гаса. 

Водећи рачуна о догађајима на Блиском Истоку и у Северној Африци, као и о предколапсном положају економије САД због невероватно високе унутрашње задужености,[5] прво место по важности на балканској тури руског премијера је заузео економски аспект. Русија, која је почетком 90-их година добровољно предала своје позиције у Југоисточној Европи у руке западног блока, сада се судара са природним последицама својих поступака, тачније: своје индолентности. Земље са простора бивше Југославије су се учврстиле у орбити утицаја западних земаља и наднационалних организација, чији је консолидовани утицај чврсто усмерен на супротстављање руским покушајима да ојачају свој геополитички и економски утицај у региону. 

Што се тиче Србије, Запад је још од 1991. године искључио компромис и равноправан дијалог, али је зато из свог арсенала користио читав спектар средстава за притисак како би се суверенитет Србије смањио - уцене, претње, условљавања, глобалну антисрпску пропагандну кампању, коришћење различитих врста невладиних организација, подршку сепаратистичким покретима (не помињући бомбардовање из 1999. и одузимање дела територије - Косово и Метохију). Као резултат рада „демократске власти", која је после „наранџасте револуције" заменила Слободана Милошевића, земља је доведена у најдубљи економски ћорсокак (спољни дуг износи око 24 милијарде евра, број незапослених у земљи је, према званичним подацима, 700.000, унутрашња задуженост је преко 12 милијарди евра - 41,5 одсто БНД). Српским друштвом владају очајање, неверица и безнађе. 

Због потпуне неспособности власти да се земља изведе из катастрофалног положаја и напора Запада који се ни мало не смањују како би Србија била претворена у покорни протекторат, у Србији су за посету руског премијера биле везане највеће наде и очекивања. Без преувеличавања може се рећи да је Путина очекивала читава Србија, а Београд је за врло кратко време био облепљен плакатима „Путин - Србин". Али је и састав руске делегације био за поштовање: председник Газпрома Алексеј Милер, министар за енергетику Сергеј Шматко, министар за транспорт Игор Левитин, министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу, заменик министра за иностране послове Владимир Титов и др. Ниво и садржај постављених задатака показују потпуну промену политике Руске Федерације према Србији. 

У Палати Србије Путин се срео са највишим руководством Србије (са председником Србије Борисом Тадићем разговори у четири ока су трајали сат и 45 минута), затим је одржан пленарни састанак руске и српске делегације (са премијером Мирком Цветковићем и министрима српске владе), а затим у Скупштини са председником Славицом Ђукић-Дејановић и шефовима посланичких група. 

На преговорима са руководством Србије Путин је гарантовао реализацију пројекта Јужни ток и руске инвестиције за модернизацију НИС-а од 500 милиона евра. Изразио је подршку политици Србији у вези са Косовом на бази резолуције 1244 и директних преговора Београда и Приштине, као и наду да евроинтеграциони правац Србије неће нанети штету руско-српским односима. Такође је дискутовано о сарадњи у хемијској и фармацеутској индустрији, о инфраструктури, о војној сфери и о превазилажењу најновијих ванредних ситуација. Закључен је низ међудржавних споразума: о научно-техничкој сарадњи, туризму, инфраструктури (конкретно - о сарадњи Београда и руске електроенергетске компаније „ОА Динтер", као и сарадњи српске „Галенике" са руском фармацеутском компанијом „Интеррао" и др.). Осим тога, договорено је давање Србији руског кредита од 800 милиона долара. 

Врло је значајно да је, како саопштавају посланици српске Скупштине, у вези са једним од највећих спољнополитичких проблема - ступању Србије у НАТО, на чему Запад чврсто инсистира, Путин, разговарајући са представницима посланичких група, изјавио: "Ви можете да уђете у НАТО, али онда нећете ни о чему сами одлучивати. Разговарао сам са руководиоцем једне суверене државе која је ушла у НАТО и он ми је испричао да су све до ове године начелнике Генералштаба у његовој земљи постављали представници НАТО. Тек ове године му је дозвољено да сам постави начелника Генералштаба. Ако уђете у НАТО, мораћете да поставите антиракетни штит, а ми ћемо у том случају морати да одговоримо контрамерама. Али без обзира на то, сами ћете изабрати".

Што се тиче најважнијег питања за Русију  - Јужног тока - Путин је констатовао: „За оно што сте ви добили, многе државе Европе моле", као и да је само Лукоил у српски буџет додао 161 милион долара, а изградњом Јужног тока у Србију ће се слити 1,5 милијарди евра директних инвестиција. 

Осим тога, руски премијер се изјаснио за проширење међупарламентарног дијалога, за проналажење конкретних механизама и формулисање опште позиције на европском путу и о другим питањима. 

На разговору у Скупштини (250 посланика) комплетни су били само делегати Српске радикалне странке, који су допутовали из најудаљенијих крајева Србије. Из осталих странака присутан је био изузетно мали број посланика - укупно је била присутна половина посланика Скупштине. Још је уочљивије да је тог дана одржавано и редовно заседање српског парламента и да је прекид заседања направљен само 2,5 сата пре доласка руског премијера. Треба да се констатује и да је, за разлику од посете Џозефа Бајдена, коју су сви српски медијски ресурси врло помпезно пропратили, посета руског премијера пропраћена више него скромно. А плакате са фотографијом Путина су невладине организације врло оперативно прелепиле својим објавама и плакатима. 

Посета руског премијера је завршена на стадиону Црвене Звезде Маракана, где је руски премијер гледао фудбалску утакмицу Црвена звезда-Зенит (чији је навијач руски лидер).

Тако је Русија, за разлику од претходног периода, изразила вољу да се установи стварна стратешка (економска, културна и војна) сарадња са Србијом. Међутим, на овој етапи иницијатива је углавном потекла од Русије, док се са стране српског руководства осетило одређено дистанцирање, односно уочљива оријентација према Западу (евросавезу). Од кога је, да приметимо, НАТО неодвојив.

Очигледна је и дубока разлика у осећањима српског народа, који је искрено и са правим одушевљењем поздрављао руског премијера, и владајућих кругова Србије, за које приоритет, као и пре, остају Вашингтон и Брисел, чијих ће се директива придржавати и убудуће. А то значи да ће Русија морати да предузме изузетно велике напоре како би контролисала остварење постигнутих споразума. Тек тако ће, у најширем смислу, то постати залог учвршћења и проширења српско-руских веза.

(Фонд стратешке културе)

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/O-Kosovu-ne-mozemo-da-se-slozimo-u-svemu-drugom-uspesno-saradjujemo.sr.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-krutihin-projekat-juznog-toka-upao-u-corsokak.html

[3] http://www.biznisvodic.net/info/ekonomske-vesti/2826.html

[4] http://www.transconflict.com/2010/06/serbia-south-stream/#Južni tok i energetska bezbednost Srbije

[5] http://srb.fondsk.ru/news/2011/02/09/bauk-americhkog-bankrota-nadviia-se-nad-svetom.html