Ana Filimonova: Američki čovek za predsednika mafijaškog Kosova

Na treću godišnjicu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, zapadni patroni „Republike Kosovo“ podvukli su crtu. Da bi „projekat Kosovo“ poprimio konačni oblik, neophodno je formirati vladu i izabrati predsednika. Ovo poslednje učinjeno je po hitnom postupku i „naređenjem odozgo“ – na tu funkciju postavljen je Bedžet Pacoli.

O hitnosti svedoči to, što je još početkom decembra 2010. godine jedan od glavnih lidera kosovskih albanaca – Agim Čeku – govorio o spontanom susretu u odsustvu dogovora između H.Tačija i B.Pacolija, podvukavši da su dvojica „lidera samo izrazili spremnost da razgovaraju o formiranju novih institucija, ali i to tek po okončanju izbora – kada bude jasno koja će mesta zauzeti Alijansa za novo Kosovo (ANK).[1] 11. februara 2011. godine sam Pacoli je tvrdio da pristigli od DPK predlog o formiranju koalicije nije ozbiljan, pošto se ANK nude samo mesto predsednika parlamenta i 4 ministarstva, te stoga „nikakav sporazum sa DPK ne postoji, niti smo mi zainteresovani...“ Kao svoj osnovni uslov Pacoli je postavio da mu se ponudi funkcija predsednika.[2]

Na parlamentarnim izborima na Kosovu 12. decembra 2010. godine DPK je dobila 33,5 procenata glasova, ANK – 8 procenata (zauzela je peto mesto). 9. januara 2011. godine u nizu opština na Kosovu su ponovljeni izbori, i na njima je DPK dobila 32 procenta glasova, Demokratski savez Kosova (lider Isa Musa) - 24 procenta, pokret Samoopredeljenje Aljbina Kurtija – 12 procenata, Alijansa za budućnost Kosova (lider Ramuš Haradinaj) – 11 procenata, i na tom istom petom mestu našli su se i Alijansa za budućnost Kosova B.Pacolija i četiri manje partije kosovskih Albanaca). Bez obzira na očigledne brojke – ANK zauzima peto mesto – šefu te partije predstoji da stane na čelo „Republike Kosovo“.

Indikativno je da su izbore 12. decembra 2010. godine i 9. januara 2011. godine posmatrači iz Evropskog parlamenta ocenili kao nelegitimne. Izvestilac Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček ih je okarakterisao kao „organizovanu manipulaciju“, pripretivši da će se put Kosova u pravcu EU iskomplikovati.[3] Sami albanski lideri, pored ostalih Isa Mustafa, označili su ih nikako drugačije do kao „skandalozne“, izražavajući sumnju u deklarisanu brojku od 94 procenta izlaznosti stanovištva u citadeli OVK - opštini Srbica, i 80 procenata u opštini Glogovac.[4] To jest, protiv kriminalno mafiozne uprave na Kosovu zalažu se ne samo Srbi, nego i visoki politički ešalon kosovskih Albanaca, kao i neki predstavnici Evropske unije. Podvucimo: neki, jer je Piter Fejt, visoki predstavnik EU na Kosovu, održavanje izbora u celini odobrio.

Bedžet Pacoli se u medijima, uključujući ruske, karakterisao kao jedan od najvećih finansijera Oslobodilačke vojske Kosova („dobrovoljno-prisilne“ doznake za njeno održavanje plaćali su Albanci koji žive u Švajcarskoj i Nemačkoj), kao „čoveka SAD“, koji ima kart-blanš za snabdevanje američke baze „Bondstil“ robom široke potrošnje i jednog od najuticajnijih i najimućnijih ljudi Kosova.[5] Osim toga, navode se podaci o tome da je još 2008. godine B.Pacoli aktivno koristio svoj moćni uticaj i lobirao u Grčkoj izgradnju, paralelno sa „Južnim tokom“, gasovoda prema Albaniji: njegove težnje bile su okrenute „Nabuku“ i gasovodu Iran-Turska-Grčka-Albanija-Kosovo.[6]

Da bi se povodom trogodišnjeg „jubileja“ pospešilo formiranje institucija vlasti Kosova, 11. februara se na kraću turneju po balkanskim zemljama uputio zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Tomas Kantrimen. On se u Prištini sastao sa Tačijem i ukazao, da se „u vladi moraju naći ljudi „čistih ruku“. I 13. februara je objavljeno da su se uoči tog susreta H.Tači i B.Pacoli dva puta sastali, pa je Tači pristao na Pacolijeve uslove. Postignut je dogovor da Pacoli postane predsednik Kosova, i da njegova ANK u novoj vladi dobije 4 ministarska portfelja.

Ne bi trebalo zaboraviti i najvažnije: mesto premijera ostaće Tačiju – on će formirati vladu iako su mu, kako navode albanski mediji, „(pred)određene opcije koje mogu proći u pregovorima o stvaranju vladajuće koalicije“.[7]

Tako su SAD ponovo stavile do znanja svetu, u kojoj meri je njihov kosovski projekat neprikosnoven i apsolutan. Nesmenjivost Tačija potvrđuje kontinuitet politike, ciljeva i perspektiva „kosovskog projekta“, na čijim izvorima su stajali SAD i OVK (prva faza postojanja određuje se kao period 1981(!) – 1990. godine, a cilj je formiranje Albanske Nacionalne Rapublike u okvirima SFRJ putem oružanog otpora, sa perspektivom ujedinjenja sa Albanijom).[8]

Specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti govori o tome, da se „Tačijevo ime redovno pojavljivalo u policijskim izveštajima, diplomatskim depešama, kriminalnim pregledima i saopštenjima inostranih obaveštajnih službi. To znači da je Zapad sve vreme znao šta se radi na Kosovu, ali nije preduzimao nikakve mere, a EULEKS nije sposoban da zaštiti svedoke“.[9] Pa ipak, osnova za brigu Hašim Tači ne vidi. On je čak uputio pismo (januara 2011.) generalnom sekretaru Saveta Evrope Torbornu Jaglandu, u kome poziva da što je moguće pre započne istragu o činjenicama trgovine organima, obraćajući se pri tom svim odgovarajućim instancama – pre svega EULEKS-u, da uloži sve napore za rasvetljavanje onog što se dogodilo, izrazivši uverenje da će vlada Kosova u istrazi uzeti najaktivnije učešće....[10]

I EU je već odreagovala, ali opet na unekoliko neočekivani način. Upravo je sada Evropska unija sračunala da je nastalo vreme... za pružanje finansijske pomoći Tačiju. Šef kancelarije za odnose Evropske komisije Renco Davidi je 3. februara 2011. potpisao ugovor sa premijerom Kosova H.Tačijem o tome, da Evropska unija odobri Kosovu pomoć od 63,9 miliona evra. Naročito je zanimljivo da su sredstva izdvojena za „jačanje vladavine prava“ (po svoj prilici, podrazumeva se da pravo tamo i vlada), reformu društvene uprave, obrazovanje, razrešenje socijalnih i ekonomskih pitanja, razvoj infrastrukture i poljoprivrede. Program iskazuje dirljivu brigu za „kosovsku demokratiju“, predviđajući čak i „usaglašavanje zakonodavstva i evropskih standarda u sferi veterine i bezbednosti ishrane“. Po svoj prilici, sva ostala nasušna pitanja, po mišljenju činovnika Evropske unije, već su rešena.

A o nivou životnog standarda na Kosovu svedoči makar ovo. Na primer, među kosovskim Albancima naširoko je rasprostranjena rostovščina („fajda“), a pri tom su u protivzakoniti „biznis“ uvučeni i kosovski imućniji političari. Mnogi od njih daju kao pozajmicu celokupnu svoju - imovinu - kuće, stanove (vredne nekoliko stotina hiljada evra), a neke pri tom, kao dodatak svemu, ubijaju, dok neki i sami izvrše samoubistvo ili, zajedno sa rodbinom, pobegnu sa Kosova. Kamate za dug najčešće su desetostruko veće od bankarskih, a ako dužnik ne vraća dug u roku, onda se kamata za dug mesečno udvostručuje.[11]

Međutim, bez obzira na socijalno-ekonomske probleme, Tači zrači optimizam i nadu u budućnost: „evropska perspektiva Kosova je jasna... Kosovo prolazi kroz istorijski period konsolidacije države i pripreme institucija za sučeljavanje sa izazovima na putu integracije i mi izražavamo zahvalnost EU na konstantnoj podršci“. Renco Davidi uprkos očiglednom dodaje, da je „najvažnije što su novčana sredstva utrošena na poboljšanje svakodnevnog života građana Kosova“. Od 2007. do 2012. godine pomoć EU Kosovu treba da dostigne 565,1 milion evra.[12]

Odmah nakon potpisivanja ugovora sa EU o finansijskoj pomoći, 3. februara 2011, Tači je izjavio da namerava ići i dalje – ostvarivati konsolidaciju i izgradnju kosovske države, kako bi pripremljen došao na pregovore sa Beogradom.[13]

Dakle, možemo konstatovati da se u suštini na Kosovu ništa nije promenilo. Izveštaj Dika Martija o kriminalnoj delatnosti, o trgovini ljudskim organima ništa nije promenio u funkcionisanju „projekta Kosovo“. Evropa gura glavu u pesak i nije u stanju da donese i realizuje odluku o tome koji će organ obavljati istragu o činjenicama navedenim u izveštaju Dika Martija i, „zaboravljajući“ na to, da je distributer avganistanskog heroina, zapravo, albanska narkomafija, koja se uzdigla na međunarodni nivo nakon bombardovanja SRJ 1999. godine.

Zato ne čudi što se u zapadnim medijima jasno prezentuju dva uzajamno isključujuća pravca: sa jedne strane, neophodno je istražiti zločine prištinske vlasti, a sa druge - ona se ne sme dirati, jer se „stabilnost Kosova“ nalazi u sferi dugoročnog interesa čitavog regiona. Mi bismo precizirali – ne preplašenog „albanskim faktorom“ regiona, koji grca u najširem kriminalu (narkotrafiking, trgovina oružjem i druge vrste kriminalne delatnosti), već zapadnih „elita“, koje izvlače geopolitičku i ekonomsku korist iz funkcionisanja svog „projekta“.

(Fond strateške kulture)