Амерички "САИС": Да ли је литијум за Србију економска прилика, еколошка катастрофа или спољнополитички адут?

 Рударење литијума у Србији је важно за Европску унију и Америку јер их ослобађа зависности од Кине, док грађанима Србије не доноси значајну економску корист и истовремено представља еколошки ризик – јер се на другим примерима показало да власт не може да гарантује поштовање закона о заштити животне средине, закључак је експерата из различитих области који су говорили на дискусији вашингтонске Школе за напредне међународне студије (САИС) Универзитета Џонс Хопкинс.

На виртуелној дебати о еколошким, економским, друштвеним и спољнополитичким аспектима рударења литијума, није се чуо глас нити представника Владе Србије, нити компаније Рио Тинто. Како је објаснио модератор дебате, предавач на Џонс Хопкинсу Едвард Џозеф, представници владе нису прихватили позив да учествују у дискусији, док је представницима компаније Рио Тинто позив упућен касно, па нису могли да се одазову.

Залихе литијума у Србији чине око 10 одсто од укупних глобалних залиха, али рударење јадарита (који садржи и литијум и бор) у подручју Лознице већ годинама узрокује контроверзе и покреће протесте. Власт је под притиском јавности обуставила пројекат Рио Тинта у јануару 2022, али је Уставни суд у јулу ове године прогласио ту одлуку владе неуставном, и оживео пројекат. То је узроковало нови талас протеста.

У међувремену је потписан и Меморандум о разумевању са Немачком о критичним сировинама који предвиђа цео производни ланац – од копања литијума у долини Јадра до производње батерија за електрична возила. Рудник би, према ранијим најавама, могао да почне са радом 2028. ако Рио Тинто испуни еколошке прописе и добије неопходне дозволе.

Део јавности, међутим, инсистира на томе да ће отварање рудника и депоније рударског отпада на месту где се налази пољопривредно земљиште склоно плављењу значити еколошку катастрофу. Ту тезу подржава и професор Београдског универзитета у пензији, консултант Уједињених нација и геолог Зоран Стевановић.

“Реке Јадар и Коренита плаве подручје, где је планиран рудник и депонија, скоро сваке године. И када погледате позицију рудника, видите да је подручје рањиво и на загађивање подзмених вода. А подземне воде у Мачви су значајан ресурс, то је наш највећи регионални извор пијаће воде и за будуће генерације је много значајнији од било ког минерала”, тврди Стевановић, један од учесника дебате на америчком САИС-у.

Иако је Рио Тинто рекао да има бројна документа о одрживости рудника, Стевановић упозорава да је проблем у пракси, а не у папирима – јер на терену нема довољно инспектора и компаније које загађују нису кажњене.

На констатацију модератора да је Рио Тинто рекао да ће “у Србији примењивати европске стандарде” и све српске законе, Мирко Поповић из Регулаторног института за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ) каже да су то “бајке”. Према његовим речима, Србија је далеко од европских стандарда, а са друге стране, не постоји могућност да неко споља дође и надгледа примену закона у Србији.

Да би Рио Тинто почео са копањем, прво мора да добије зелено светло од Министарства за заштиту животне средине, које мора да одобри студију утицаја пројекта на животну средину. Поповић, међутим, каже да не верује да би министарство одбило студију Рио Тинта.

“Једна немачка компанија у Ваљеву је и даље у процесу одобравања студије утицаја на животну средину, а онда сазнајемо да је објекат чији се утицај испитује – већ направљен. Да ли је Министарство заштите животне средине нешто стопирало? Не.”

Шта од тога имају грађани?

Као аргумент у корист отварања рудника Рио Тинта, власт наводи економску шансу за Србију, посебно због целог ланца – од рударења литијума, преко прераде, до производње батерија. Рио Тинто вредност пројекта процењује на 2,4 милијарде долара, кажу да су до сада уложили 600.000 евра, а власт најављује да ће бити отворене десетине хиљада радних места.

Истраживач на Институту економских наука и члан опозиционог Зелено-левог фронта Александар Матковић тврди супротно. Каже да његова анализа показује да би пројекат донео само 2,6 евра по глави становника Србије.

Овај економиста наводи да су инвестиције у рударство у протеклим годинама порасле, али је дискутабилан утицај на животни стандард становништва. Указује на пример Бора где је незапосленост и даље висока – упркос пословању кинеског Зиђина који је купио рудник бакра и злата.

“Ако већ говоримо о великим економским приликама за Србију, зашто онда земље попут Конга и Јужноафричке Републике нису постале развијене и богате – зато што рудници то не доносе, нити ће донети то у Србији”, објашњава Матковић.

Са друге стране, да би привукла директне стране инвестиције, Србија инвеститорима нуди субвенције – због чега узима кредите од ММФ-а и Светске банке, додатно се задужује и повећава свој дефицит, подсетио је Матковић. Додаје и да су финанијске калкулације Рио Тинта о профиту “добар ПР, а не реалност”, јер је потражња за литијумом сада мања него што се пројектовало.

Геополитички аспект

Европски и амерички званичници често стављају до знања колико је важно рударење литијума у Србији у контексту смањења зависности њихових земаља од Кине, која највише прерађује литијум. Александар Матковић, међутим, каже да та теза делује нелогично ако се узме у обзир да је највећи појединачни акционар у компанији Рио Тинто кинеска државна компанија Цхиналцо са 11 одсто удела. Цхиналцо је иначе 2009. године покушавао да преузме контролу над Рио Тинтом који је био у дуговима, али договор две компаније на крају није постигнут.

Осим приче о геополитичком такмичењу са Кином, на Западу постоји веровање да ће инвестиција Рио Тинта вредна 2,4 милијарде долара, Србију удаљити од Кине и Русије, подсећа модератор дискусије Едвард Џозеф.

Ванредни профессор Факултета политичких наука (ФПН) у Београду, Милан Крстић, верује да ће заустављање растућег утицаја Русије и Кине остати у фокусу и нове администрације Доналда Трампа, посебно у областима енергетике и сировина.

САД и Србија су пре неколико месеци потписале споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике, и то је први стратешки споразум између две земље икад.

“САД ову област перципирају као нешто што Србију може да приближи Западу. Када је реч о ЕУ, најважнијем актеру, она циља да успостави стратешку аутономију у области сировина”, каже професор ФПН и додаје да ће даљи развој ситуације зависити од развоја унутрашње ситуације у Немачкој и од тога каква ће конкретно бити Трампова политика.

У овом тренутку, каже Крстић, Србија има три избора када је реч о отварању рудника Рио Тинта.

“Прво, да обустави пројекат макар у овом моменту, узимајући у обзир све изазове. Друго је да покуша да испреговара пројекат и минимизује потенцијалне штетне утицаје, али истовремено да га користи као адут у другим спољнополитилчким стварима. Рецимо, да добије већу пажњу ЕУ када је реч о Србима на Косову, или о дијалогу. И трећи приступ је да ово искористи за ЕУ, како би ЕУ игнорисала унутрашње проблеме у Србији – ерозију демократије, људских права, пораст корупције. Плашим се да је ова трећа опција и највероватнија, али је најгора за грађане Србије”.

А грађани већ годинама излазе на масовне протесте у неколико градова и траже да се забрани рударење литијума и бора на територији Србије – што је законски предлог који је парламент одбацио.

Једна од активисткиња локалног покрета “Марш са Дрине”, глумица Бојана Новаковић, рекла је да су протести аутентични, да су се формирали без лидера и да не добијају новац ни из Русије, ни са Запада.

Она је истакла да, без обзира на геополитички притисак који долази са Запада и прилике које владају у ЕУ, “важно је запамтити да локално становништво увек има право да каже НЕ руднику”.

(Глас Америке-Данас)