Амдзад Мигати: Проблем Србије је нерегулисан центар јединствене исламске заједнице

Неспорна је чињеница да сви муслимани широм света имају један једини верски центар, а то је Мека. Проблем Србије, а не господина Зукорлића, је у томе што законом није регулисала административни центар јединствене исламске заједнице у Србији, односно у Београду, како је то регулисано у другим земљама.

(Фонд стратешке културе, 3.12.2010)

I део

Дуже време Санџачки муфтија који је преименован у главног муфтију исламске заједнице у Србији, председник мешихата и председник Интернационалног Универзитета у Новом Пазару, господин Моамер Зукорлић, привлачи пажњу домаће и светске јавности због његових ватрених изјава које у себи носе претњу дестабилизацији Српске државе, а ради истине нико не може поуздано да зна позадину таквих тензија у већ довољно тешкој економској, друштвеној, политичкој ситуацији коју доживљавају сви становници ове државе без обзира на веру или нацију. Моамер Зукорлић дао је интервју арапском сателитском каналу Алџазира (29.10.2010.), а његов домаћин у том сусрету био је дописник Алџазире из Сарајева, Самир Хасан. Моје професионално искуство политичког аналитичара који је учествовао на арапском информативном простору, нарочито у Алџазири, потврђује да овај канал кад отвори једно политичко питање представља почетак одигравања читавог политичко-друштвеног процеса. Свакако, без обзира на позитивно или негативно мишљење, све што се на том каналу појављује нарочито ако је ексклузивног карактера заслужује озбиљну анализу.

Јавности је мало познато да Алџазира у материјалном и моралном смислу представља арапски CNN. Држава Катар је постала знатно утицајнија захваљујући успешном монополистичком положају који је овај канал створио код арапског и исламског јавног мњења. Међу арапским интелектуалним круговима има критичара који сматрају да тај канал ради по инструкцијама CIA-е. Међу овим круговима постоје они који оптужују овај канал да ради у корист Израела у циљу нормализације односа између арапских и исламских држава са Израелом, без праведног решења Палестинског питања. Алџазира је чак оптужена од  стране појединих држава за покретање одређених питања које би дестабилизовале њихову државу.

За новинара Самир Хасана, искусног у свом занату, не може се рећи да је био довољно објективан када је реч о Југословенској кризи. Неки извори тврде да је Египћанин Самир Хасан пре укључења у дописничку мрежу Алџазире имао посебне везе са босанским ''муџахединима'' . Ова информација без обзира на њену истинитост не умањује чињеницу да његови професионални избори нису случајни. Његов извештај од 6.11.2010. године у коме истиче негативну улогу цркве, нарочито православне на мир и стабилност у БиХ, само потврђује да се ипак нешто озбиљно спрема.

Политичка злоупотреба вере

Интервју муфтије Зукорлића на ТВ Алџазири, уколико би га анализирали и ставили у шири контекст, можда би открио позадину таквих изјава!

Господин Моамер Зукорлић (према интервјуу објављеном на арапском језику на сајту aljazeerachannel, преузето 31.10.2010.) је одмах објаснио који су разлози и позадина примећене тензије: ''Главни узроци ових проблема и тензија леже у дискриминацији коју спроводе српске власти на верским и етничким основама.'' Зукорлић додаје да  ''су муслиманима у Санџаку, Бошњацима као и Санџаку уопште узета сва права још пре неколико десетина година.'' Он додаје ''да је проблем српске власти у томе што није успела до сада да се одрекне њене екстремне националистичке политике која је заснована на веома опасним мислима!''

Господин Зукорлић додаје и да ''чак постоји екстеремни националистички програм од пре стопедесет година под називом Начертаније. У овом писаном програму наводи се да Србија мора да се обрачуна са муслиманима на три начина: прве трећина да се убије, друга да се истера, а остали да пређу у хришћанство. До дана данашњег постоје јаки елементи у Београду који верују у овај програм и скоро сви злочини и геноциди који су се муслиманима десили, а последња је Сребреница, засноване су на овој мисли. Тачно је да је Србија последњих година званично објавила да поштује људска права, демократију и усмерена је према ЕУ итд, међутим ово је само декларативна политика.'' Господин Моамер Зукорлић потврђује своје виђење како је држава Србија враћала имовину верским заједницама, међутим то само важи за цркве, шта више држава је поклонила цркви имовину која је јој је потребна, а није њена. У исто време држава не враћа имовину исламским заједницама него се наставља пљачка имовине која припада муслиманима. Из тих разлога Зукорлић тражи европске или међународне посматраче, како би се видело да ли сви заиста имају једнака људска права.

Шта се може рећи на крају овог првог дела, сем... што је много-много је, чак и од муфтије Зукорлића. Муфтија, у исламу има право слободно да тумачи одређене ситуације према одредбама Курана и Хадиса, а не на основу бујне маште, нарочито маште која се заснива на нетолеранцији и неистини. Тачно је да у Србији дискиминација постоји али не на основу вере и етничке припадности, већ на основу богатства и моћи. У времену такозване транзиције сви грађани Републике Србије су дискриминисани од стране мале групе богатих и моћних људи. На обема странама су Срби, Мађари, Муслимани, Бошњаци итд. Господин Зукорлић налази се у групи богатих и моћних. Како је то богатство и моћ стекао он и остали чланови те групе је веома дискутабилно, и то би правна држава требало кад-тад да разреши. Ипак, богатство и моћ човеку не дају за право да говори неистине о чињеницама.

Ово не значи да не постоје екстремне националне или верске групације у свакој нацији или вери, не само на тлу Србије, већ на читавом простору бивше Југославије, као и у целом свету. Међутим, чини се да су такве групације код националних мањина у Србији много опасније, јер инспирацију за њихово деловање налазе у аветима прошлости и временима када су били у служби експанзије фашисто-нацистичких идеја или верске искључивости које теже великој верској држави, као на пример обнављање калифата код екстремних мусимана. Што се тиче српске политичке елите она је већ одавно прихватила учешће представника националних мањина у власти, а њихова стварна улога зависи од личног ауторитета самих представника. Шта више, вођа тадашње и садашње опозиције, Томислав Николић, најавио је да ће када преузму власт, представницима националних мањина понудити неке од виталних ресора као што је министарство унутрашњих послова.

Истина је да је Илија Гарашанин 1884. године објавио програм спољне и националне политике Србије, под називом Начертаније. Неоспорива је чињеница да Гарашанин у својој Начертанију не помиње чак ни реч муслимани. Овај документ захтева добросуседне односе, толеранцију (нарочито наглашава верску толеранцију). У свом Начертанију Гарашанин наводи ''једно од главних основа назначава се: начело пуне вјерозаконске слободе.'' Посебно је пажњу посветио Муслиманима, које је називао мухамеданцима. У трећој тачки под називом о политици Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније, Гарашанин инсистира да ''се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практични у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такве чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли.'' Поред тога он у четвртој тачки истог наслова истиче ''осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака.''

Из претходног се јасно види да се господин Зукорлић јасно одрекао улоге веродостојника преузевши улогу медијског обманитеља ради манипулације арапског и исламског јавног мњења против Републике Србије. Он добро зна да закон о реституцији још није усвојен и зато повраћај непокретне имовине није завршен. Највећи губитник неефикасности државе Србије је православна црква на Косову и Метохији, где је власник највећег дела државне имовине.

Али зашто господин Зукорлић то ради?

Можда он то ради зато што жели да се понаша као албански сепаратисти на Косову и Метохији. ''Упозоравам да се власти сада понашају као што су се понашале власти протеклих двадесет година на Косову. Они су тражили политичаре и личности који заступају њихове интересе, који су увек говорили оно што се свиђа Србији и њеној власти, а проблеми су се нагомилавали и нагомилавали док није дошло до експлозије. Да не би дошло до експлозије у Санџаку, ја сам упозоравао. Међутим, овде постоји један проблем, кад упозораваш они кажу да претиш”, наводи господин Зукорлић.

Сукоб самих муслимана у Србији

Господин Зукорлић каже ''трагедија мањина и трагедија малих народа између великих народа да се обавештајне службе поигравају са њима и са лакоћом изазивају унутрашње проблеме који доводе до расцепа. Сваки човек у Србији и у Санџаку зна да је оснивање новог мешихата плод Српског плана зарад хегемоније над муслиманима.'' Он додаје ''да је оснивање новог мешихата лојалног Београду имао за циљ да расцепа муслиманске редове са једне стране, такође удаљавање муслимана, Бошњака у Санжаку од њиховог верског, етничког и националног центра у Сарајеву и да их врати на ниво на којем су били за време комунизма када су верске установе коришћене као инструменти за испуњавање политичких и личних циљева српског руководства у Београду. Ми смо у последњих двадесет година успели, уз Божији благослов, да изађемо из ове обавештајне мреже.''

Веома је интересантна констатација господина Зукорлића, обзиром да је управо он уз асистенцију босанског реис-ул-улеме Мустафе Церића поделио исламску заједницу у Србији под изговором да се она уједини и споји, са како он сам назива верским, етничким и националним центром у Сарајеву.

Опште је познато да је у време СФРЈ и СРЈ није постојала уједињена исламска заједница. Свака република односно област (санџак - на турском језику значи област), укључујући и Рашку, имала је свог муфтију и своју исламску заједницу. Неоспорива је чињеница да сви муслимани широм света имају један једини верски центар, а то је Мека. Медина и Јерусалим који имају велики значај у исламској вери се не означавају као центар. Поред Наџафа код шиита, ова три града имају назив светих градова.

Проблем Српске државе, а не господина Зукорлића, је у томе што законом није регулисала административни центар јединствене исламске заједнице у Србији, односно у Београду, како је то регулисано у свим исламским и другим земљама где постоје исламске заједнице. Шта више, у исламским земљама постоји и министарство (vazarat Al-Auokaf) које је задужено за све делатности исламске заједнице, укључујући постављане муфтије и имама.

***

Додатак тексту

Господин Мустафа Церић, који се може сматрати идеологом господина Зукорлића, у време грађанског рата није говорио верским језиком, већ екстремно политичким који у себи носи нетолеранцију и говор мржње. Тадашњи београдски муфтија, за разлику од њега, који је у исто време био и председник исламског већа у Србији, господин Хамдија Јусуф Спахић, иначе познат и признат у исламском свету, имао је сасвим другачији приступ који је штитио интересе муслимана, залагао се и радио на успостављању мира, толеранције и заједничког живота. Он је говорио језиком верског достојника, а не екстремног политичара као што је тада говорио господин Церић, а сада господин Зукорлић. У априлу 1998. године са њим сам правио велики интервју за YА-ПРЕСС, а један део тог интервјуа је објављен. У прилог томе корисно би било да поново репрезентујем објављени интервју.

Говор верског лидера

П: Како оцењујете ситуацију кроз коју је прошла Југославија у предходном периоду?

О: Југославија је била земља у којој се налазио највећи број муслимана у читавој Европи. Европски извештаји сматрали су је мостом ислама између Блиског  Истока и Европе. Она је била једина несврстана европска држава и није припадала ниједном блоку - ни источном ни западном. Сваки од ова два блока покушавао је да успостави доминацију над њом, да је стави под своје окриље или са покуша да је разбије, посебно што је та земља имала највећи број муслимана европског порекла, па су зато Европа, па потом и САД, покушале да разбију Југославију на мале државице како би уништиле све што у њој не воле, нарочито ислам.

Они су урадили и што су урадили пре девет година. Ми муслимани смо потврдили наше постојање у овом подручју од када смо прихватили ислам тј. од пре шесто година. У време комунистичке владавине нисмо били уништавани, у време тог система појачан је наш утицај, саградили смо у време њихове владавине више од хиљаду нових џамија, основали смо исламски универзитет са факултетом за исламске студије, исламске институте у Сарајеву, Скопљу и Приштини. Тако смо постали једна од најачих Југословенских нација, непосредно пре сецесионистичког рата и сукоба који се десио у Југославији. У тадашњој Југославији било је шест милиона муслимана по вероисповести, кажем по вероисповести како би их разликовали од термина муслимана-нације, јер код словенских муслимана није била искристалисана нова нација, изузев након пада комунистичког система.

П: Како су онда муслимани увучени у тај рат и рушење Југославије?

О: Западне хришћанске силе уништиле су Југославију, намеравајући прво и пре свега да униште најачу исламску заједницу у Европи. Оне су искористиле сукоб који се догодио између Српске нације-православаца и Хрватске нације-католика. Европа је одлучила да отцепи католичке земље и да их припоји католичкој Европи путем насилне сецесије од Југославије. Тако је потпаљен рат у Хрватској да би се та ватра разбуктала у БиХ сагоревши тамошње становнике.

П: То значи да сецесија није била у интересу муслимана, али како су они могли да живе са српским народом који је приказан у најгорем светлу?

О: Ми не можемо да се сложимо са медијском кампањом против Срба, нити да кажемо да је српски народ зверски народ. Напротив, већина српског народа су добри људи који су вековима живели са муслиманима и многи од њих су прихватили ислам, чак је велики број муслиманских лидера у исламској историји на Балкану српског порекла. Срби су пореклом православци који су током историје живели са муслиманима, као и остали православни народи (у Грчкој, Египту, на Кавказу итд) у константном договору и толеранцији са муслиманима.

Али општа карактеристика не демантује да постоје неке групе и одређени појединци који су тврди националисти, попут многих других народа и у оном проценту као и други екстремисти који мисле да то иде у корист њихове вере.

П: Те групе тврдих националиста код Срба нису браниле муслиманима да остану у јединственој држави. Да ли мислите да су муслимани остали у Југославији да би био избегнут рат и да би сачували оно што су имали, о чему сте говорили?

О: Ми знамо да су те групе тврдих националиста код Срба умногоме помогле сецесионистичким групама код муслимана, које су желеле да се отцепе од Југославије, како би дошли на власт, како би појединци добили власт и лидерске позиције и они су у томе били јединствени, а нама се десило оно што се десило у БиХ.

П: Дакле, муслимани нису имали користи од рушења Југославије? Како они сада живе?

О: Можемо да кажемо да не само да нисмо ништа добили од рушења предходне Југославије, већ смо изгубили око пола милиона људи (погинулих, рањених, избеглица). Изгубили смо најачу исламску заједницу на европском континенту и постали смо мале разједињене заједнице. Ми не можемо да се супротставимо изазовима као што смо им се супротстављали у време предходне Југославије (велике) када смо били у њој јака исламска заједница. Муслимани сада живе подељени у свим подручјима бивше Југославије над којима су превладали политички покрети у борби за власт или лидерство, чак и у самој Босни.

П: Како је све то утицало на све вас у СРЈ?

О: Ми у садашњој Југославији, у Републици Србији и Црној Гори, могу да кажем да се рат није проширио на овај наш регион, ми смо постигли договор пре рата са православном црквом о једном принципу, а то је да не дижемо руку једни на друге. У југославији није било никаквог сукоба и наша исламска заједница је остала ту сачувавши свој интегритет, чак и у најтежим временима које је доживела наша земља, за време неправедног ембарга који нам је био наметнут, а чије смо катастрофалне последице сви заједно подносили!

П: Која је улога верског фактора у трагичном рату који је срушио предходну Југославију?

О: Сигурно је да вера игра велику улогу у свим догађајима, али не можемо рећи да је до овог рата дошло превасходно због верског фактора, већ су основу тог рата чинили други принципи који су проузроковали те трагичне догађаје. Један од њих био је јак национализам који је био јачи од свих других елемената?

П: Како муслимани гледају на косовску кризу која сада потреса и угрожава СРЈ?

О: Садашња Југославија пати због косовског проблема и то је пре свега национални проблем. То је питање сукоба између српске и албанске нације. Ми покушавамо, с обзиром на то да смо по вероисповести муслимани, да их приближимо једне другима, да приближимо те националне елементе како би се сачували исламски идентитет, како код наше браће муслимана-Албанаца, тако и код наше браће муслимана српског порекла. Ми покушавамо да се проблем реши политичким путем, без рата, кроз дијалог и разговоре.

П: Да ли ова криза има верску позадину тј. да ли је то сукоб између Албанаца-муслимана, који чине већину становника на Косову и националну мањину у Југославији и између Срба-православаца, који су постали мањина на Косову и главни народ у Југославији, како неки медији, посебно у арапском и исламском свету приказују ствари?

О: Ми знамо да много наше браће муслимана сматра да су сви Албанци муслимани, а да су сви Срби хришћани. То је погрешна оцена, јер велики број Алабанца нису муслимани, међу њима има католика, православаца, а не мали број њих су атеисти. Исти случај је и код Срба. Тачно је да је највећи број њих православне вероисповести, али мађу њима има и муслимана, као и известан број атеиста. Тачно је, такође, да историјски гледано највећи број наше браће Албанаца јесу муслимани, али не треба заборавити да је комунизам одиграо улогу и међу њима. Ми овде у Београду покушавамо да утичемо како би се дошло до прихватљивог, политичког и мирног решења.

Ми знамо да на Косову сада живи већина албанског становништва, али ми такође знамо да је Косово колевка Срба, ту је седиште прве српске православне цркве у граду Пећ. Ту се такође налазила њихова највећа престоница Призрен. Зато, Косово треба да буде регион толеранције, сарадње и разумевања између два народа (српског и албанског). Ми тако гледамо на ствари и тражимо од западних сила да узму у обзир и оваква гледишта у решењу косовског питања, како би овај осетљиви регион од региона рата и екстремизма постао регион заједничког живита, толеранције и сарадње.

Али ако екстремним западним силама буде пошло за руком да потпале ватру, то ће имати за циљ да уништи ислам у читавој Европи, а не само на Косову. Међутим, ми верујемо да ће Аллах бити са нама који желимо мир у читавом свету.