Александар Станојковић: Писмо организаторима протеста "1 од 5 милиона" - Зашто сте пристали да се претворите у омладину "Савеза за Србију"?

Време је отворених писама, па рекох да се и ја опробам у томе, а као бивши саборац и организатор протеста верујем да ћете ово писмо прочитати, јер сте на Твитеру баш данас позвали све саборце да се огласе.

Желим пре свега да вам честитам на годишњици протеста, и на истрајности у тој некој вашој борби, која се доста променила од оне наше заједничке са почетка протеста.

Заиста, скидам капу на упорности да истрајете, иако на улици немате ни 10% људи који су некада на тај протест долазили.

Немојте мислити да сам заједљив, јер то заиста нисам, већ сам помало утучен због тога што је искрени бунт народа угушен, а било је потенцијала да се тај пламен одржи живим и да се створи простор за неке суштинске промене у овом поквареном систему. И љут сам, јер су ови протести, потпуно парадоксално, учврстили Вучићево место у фотељи, јер већ годину дана из дана у дан и из недеље у недељу он доказује да је недодирљив.

Дакле све сам, само не заједљив. Међутим, имам пар питања која бих вам волео поставити онако, што би се рекло, људски.

Надам се да се због ових питања неће „крв пресликати и на моје руке“, као што сте то у саопштењу рекли да ће се догодити Јелени Анасоновић. И надам се да ће неке од вас, за које још увек верујем да су добри људи (али наивни), ова питања подстаћи на то да јавно изнесу искрено мишљење и став, тј. да нећете прећутати и сакрити се иза једног саопштења за јавност у нади да ће све брзо проћи и да ћете деловати униформно.

Прво и пре свега главно питање је: Да ли је ова ваша борба и даље она иста борба од 2018? Тачније, да ли је то још увек борба за промену система или се трансформисала у борбу за смењивање Вучића?

Постављам ово као главно питање, јер последњих месеци делујете као омладина Савеза за Србију, што је у реду – али назовимо онда ствари правим именом.

Неке од вас знам још са протеста „Против диктатуре“ које смо организовали 2017. године, и знам који су ваши ставови били тада, али шта се променило?

Знам ваше мишљење о афери Вулинове „тетке из Канаде“, више пута сте јавно подизали ту тему, али је ваша реакција изостала када је јавност сазнала за Бастаћеву „тетку из Емирата“, што је мало чудно за једну новонасталу политичко-активистичку организацију. Зар не? Ок, већина вас је или у омладини Странке слободе и правде, ДС-у, чак су неки и бивши чланови СПО који су из коалиције са СНС прешли директно код Јанковића, а након тога у СЗС…

Знам и да неки од вас само раде за СЗС, а да се још нису учланили ни у једну странку, али има и пар људи који нису у том проклетом савезу, па можда они имају мало другачије мишљење. Ваш је коментар изостао и на распуштање одбора ДС-а од пре неки дан, али и на забране сродним организацијама да говоре или воде протесте по градовима широм Србије. Коментар је изостао и након сатанизовања Јелене Анасоновић, и јавног линча кроз који је прошла прошле недеље због интервјуа у Блицу.

И што је најгоре, знам да су неки од вас и учествовали у том линчу преко лажних профила на мрежама, назвавши је разноразним погрдним именима, или измишљајући којекакве афере у које је наводно уплетена па се због тога „продала Вучићу“. Да ли је то и даље она иста борба, другари? Мени искрено све више личите на оне против којих сте.

И ја, пошто сам „делио хлеб“ са вама, и схватам и да сте млади, и наивни, и колико је заслепљујућ тај активизам, али још увек имате шансу да нешто промените.

Можда делујем огорчено, а можда и јесам, јер је доста нас (па и ја) у тим протестима видело једину наду да се нешто промени, а као неко ко је на протестима против разних режима породично од своје четврте године живота, имам велику жељу да се овај пут нешто заиста и суштински промени, и да почнемо да личимо на неку од земаља у које су скоро сви моји пријатељи побегли главом без обзира.

За сваку идеју коју сам вам предложио (од лепљења плаката, качења крвавих кошуља по граду, или фарбања РТС-а у розе итд.) вам је требало доста времена, али сте ме на крају послушали. Само, мало је касно сада за то.

То је требало да се ради још 2018. године, као и она блокада факултета и аутопута које сам вам предлагао те, сада већ давне 2018. Знате, протест и активизам се ради срцем, а не главом… поготово не климањем истом.

Да не буде да се правим паметан, добрих идеја је било са свих страна, одличне идеје су имали и Бане и Сергеј Трифуновић, и Јелена, и Којо, и свако ко је био укључен у протест, као и ви сами, и нисам ни ја увек био у праву. Међутим, све добре идеје су увек заустављане и сечене у корену због тога што нису одговарале Савезу у том тренутку, а ви сте то допуштали, и сплеткарили да би одстранили неистомишљенике из организације (па између осталог и мене). Али како онда, након свега тога, можете изаћи у медије и рећи да сте „само своји“ и да сте „ничији“?

Ја могу разумети да не желите да ударате по инфантилној опозицији која „никако да се дигне и уради нешто“, али због вас самих вам ово пишем. Млади сте.

Биће живота и после протеста, немојте дозволити да се ваш живот своди на то да будете продужена рука Савеза за Србију који преко вас потура своје идеје и интересе, и то представља као „вољу грађана који су шетали годину дана“. Није ок баш према том народу који је шетао уз нас, и који је жељан промене.

Није ок према оних 55 хиљада грађана који су нам веровали 29. децембра 2018. Морате схватити да исти тај народ није 2012. гласао за СНС, већ је гласао против оних који сада чине ту опозицију окупљену око Савеза за Србију, и то је битна разлика. Ми смо им кроз протест дали шансу да се оперу, и да покажу да су сазрели и променили се, али они то нису урадили. И ето, сада користе вас да позову народ на бојкот избора, о ком се прича још од јануара 2019., а да нису прстом макли да се изборни процес бар колико-толико нормализује. Шта мислите коме то иде у корист?

Коме иде у корист када све мање странке које немају финансије пропадну због бојкота? Народу? Не знам, ја сам само музичар… или што би неки од вас са ваших лажних профила рекли „пропали музичар који је побегао кад је пригустило“. На мени је да поставим питање, а народски речено – не постоје глупа питања, већ само глупи одговори.

И за крај: Да ли сте свесни да све док се држите тог протеста, и док га одржавате у животу са 200 до 1.000 људи на улицама, да не дајете шансу другим људима да направе нови и прави народни протест који би личио на онај из децембра 2018? То јест, не дозвољавате да се догоди протест који би личио на оно за шта сам се (ваљда) борио заједно са вама (или против вас?) од 8. децембра 2018. до 30. јануара када сам из организације изашао.

Јер уколико би се подигао нови протест, опет би се правиле поделе. Будите сигурни да бунт још увек постоји, и да је народ спреман да на улицу изађе и да учини нешто, али неће дозволити да буде поново изигран.

Не знам, можда ја и нисам у праву, али бих волео да разумем шта се крије иза свега овога, а не бих да за то поново чекам 10 година, као што то иначе иде у овој земљи. Поновићу – ја сам само музичар, на мени је да постављам чак и та „глупа питања“.

(Аутор је био у организацији протеста „1 од 5 милиона“ )

(Данас)