Aleksandar Savčenko: Američko bure baruta na Bliskom istoku

Američka politika „meke moći“ nalik je korišćenju kremena, nikada ne znaš na kojem mestu, u koje vreme i od kakve varnice će buknuti vatra

Nešto slično desilo se u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Neosporno je da goriva u regionu ima dovoljno. Čak se vidi u nekim televizijskim reportažama da među stotinama hiljada „izbeglica“ nema ni žena, ni starijih, ni dece. Samo mladi, zdravi momci. Nezaposlena omladina. Stiče se utisak da je revolucija za njih samo način da pređu u prosperitetnu Evropu. Saosećajni Evropljani tradicionalno se „užasavaju“ represije od strane diktatorskih režima, čak iako polupismeni čovek koji takve reči ne zna, traži azil.

Čak ni benzin ne gori sam od sebe. Treba ga zapaliti. Prisutan je i znak postojanja takvog sistema u američkoj politici na Bliskom istoku, tim pre što već nekoliko godina ona demonstrira nove tendencije i novi stil.

Na primer: najstariji tradicionalni metod za SAD da zadrži zemlje koje se razvijaju u zoni svog uticaja bio je ustanovljen u Africi, Aziji i Latinskoj Americi diktatorskim režimima sa žestokim ubijanjem volje naroda za nezavisnošću. Pri svemu tome Vašington se nije libio da često upotrebi provereni metod kao što je vojni prevrat. Sada je Bela kuća u ulozi branioca „buntovnog naroda“ i mogla bi da preti smrću tim svojim štićenicima koji pokušavajuda se odupru promeni scenarija na sceni bliskoistočnog pozorišta. Posebno se to odnosi na pukovnika Gadafija. Libijski lider je došao na vlast uz podršku SSSR-a, a ne SAD-a i već samim tim, ako ćemo pravo, na američki način on je dužan da oslobodi mesto za pouzdanijeg partnera, sa tačke gledišta zapada koji vene bez nafte.

Bez obzira koliko se neko trudio, revolucija za razliku od vojnog prevrata, treba da sazri bez obzira da li je obojena ili cvetna. Čak i njeni projektanti ne znaju tačno kakva će iskra da upali požar narodnog gneva. Smatra se da je uzrok početka protesta protiv korupcije i nezaposlenosti u Tunisu, koja je prerasla u panarapsku „revoluciju jasmina“, poslužilo je samoubistvo mladog čoveka kome su zabranili da prodaje voće zbog neposedovanja licence, i on se ubio zato što nije mogao da nađe drugi posao. To je bilo dovoljno da u zemlji počnu ulični neredi, a predsednik Ben Ali, ne pokušavši čak ni da im se suprotstavi, kukavički je pobegao u inostranstvo. I sada malo ko se seća da nedugo pre početka tuniskih talasa na sajtu WikiLeaks-a se pojavio članak američke diplomatske prepiske u kojoj je Tunis bio nazvan „policijskom državom“, a Ben Ali vođom te države koji je zaboravio na potrebe svog naroda.

Nešto slično se dogodilo u Egiptu. Iako „žestoki“ diktator Hosni Mubarak neko vreme se opirao i na kraju je prompno napustio svoju funkciju, čak ne pokušavajući da prihvati mnogobrojnu podršku svojih pristalica, samim tim i armije. I u slučaju ove revolucije prethodilo je pojavljivanje tajnih dokumenata Stejt departmenta na WikiLeaks-u, što pokazuje da je SAD već dugo ubeđivao egipatskog predsednika da odustane od diktatorskih navika i sprovede u zemlji demokratske reforme.

Ovim neću da kažem da su publikacije WikiLeaks-a bile sredstvo za uticaj na masu i poslužile kao okidač za „jasmin revoluciju“. Nimalo. Jednostavno u arsenalu informacionih ratova postoji takvo sredstvo, kao „informaciona bomba“ koja služi kao detonator za početak procesa, a postoji i takav termin – „informaciona mina“. A njena destinacija je sasvim drugačija. Mina se postavlja ranije i treba da eksplodira u određenom momentu, kada je „proces već krenuo“, ali njega je potrebno dovesti do kraja i staviti tačku.

„Curenje“ informacija iz Stejt departmenta je baš moglo da posluži kao takva mina odloženog dejstva. Objavljeni materijali, prepiske američkih diplomata mogli su biti sredstvo psihološkog pritiska na buduće žrtve, tih istih Ben Alija i Mubaraka. Cilj takvih akcija je lišavanje određenih političara i državnika volje za suprotstavljanjem, da im se unapred usadi osećaj bezizlaznosti i neizbežnog kraha, da do njih dovede činjenicu da je Vašington njima nezadovoljan i da ih neće podržati u teškom trenutku, bez obzira na višegodišnje zasluge u zaštiti američkih interesa. Osetivši sebe „obrađenim materijalom“ bilo koji političar će doći do zaključka da je boriti se za vlast beskorisno i da je bolje otići, ali ostati živ, nego biti obešen po volji „strateških partnera“.

Zato je samo Gadafi rešio da se suptrotstavi. On sigurno ne treba da čeka milost od zapada. Nije zaslužio. Bilo bi lakomisleno smatrati da Vašington nije očekivao i da se nije pripremao za takav razvoj situacije. Očekivao je, spremao se i spremio. On je već odavno zabrinut za „demokratizaciju“ Bliskog istoka, sada već podržanog anglosaksonskim nosačima aviona u Sredozemnom moru.

Nisam bio lenj i pregledao sam dugačak spisak projekata koji se od 2001. godine do današnjeg dana nalaze u radu Saveta za spoljnu politiku (SSP), vodećeg amerčkog „nevladinog“ analitičkog centra. Kako se pokazalo, u tom spisku navode se, na primer, ovakve teme: „lobiranje političkih i ekonomskih reformi na Bliskom istoku“ (rukovodilac Lisa Anderson, član Saveta za spoljnu politiku. Nekada je Lisa Anderson[1] zauzimala položaj direktora Instituta za Bliski istok na Kolumbijskom univerzitetu i predsednika Asocijacije bliskoističnih ispitivanja SAD-a. Trenutno je član Saveta Karnegijevog fonda po etici međunarodne politike – i to baš na vreme! Kopredsedavajući organizacijom za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch na Bliskom istoku i predsednik Američkog univerziteta u Kairu. Lisa Anderson posebno preporučuje članak u kojem se navodi njena naučna specijalizacija: „profesor spoljne politike, ekspert za formiranje država i smene ražima“ (special expertise in state formation and regime change). Po svemu sudeći u američkoj profesuri postoje i takve naučne strasti.

„Reforme u arapskom i islamskom svetu“ - rukovodioci projekta Stiven Kuk i Nasib Sabah, SSP odeljenje bliskoistočnih studija. Stiven Kuk pored toga i kao direktor koji se finansira od Saveta „nezavisne“ političke grupe SAD-a u pravcu reformisanja arapskog sveta (Independent Task Force on U. S. policy toward reform in the Arab world);

Inicijativa arapske reforme (rukovodilac Henri Sigma 2005. godine – direktor projekta SSP „SAD/Bliski istok„ a do dolaska u savet bio je izvršni direktor Američko-evropskog kongresa; rabin ortodoksne škole judaizma Torah Vadath).

„Plan delovanja SAD-a: širenje političke i ekonomske liberalizacije Bliskog istoka“ (rukovodilac Eliot Šredž 2005. godine – naučni saradnik SSP-a, a zatim potpredsednik Google-a za globalnu komunikaciju i PR).

To je samo deo bliskoistočnih programa SSP-a. A u SAD-u postoji još mnogo takvih organizacija.

Koji je interes Amerikanaca da šire „demokratiju“ u regionu gde su već uspeli da se opeku u tom procesu? Zato što je 2006. godine baš na insistiranje Vašingtona bila „demokratizovana“ palestinska autonomija i sprovedeni su izbori za palestinski nacionalni savet, kao razultat svega toga u sektoru Gaze su došli islamisti. Zar lekcija nije bila naučena? Ili je obrnuto – baš to Vašington i hoće da postigne u Severnoj Africi. Najverovatnije ni jedno ni drugo. Nije isključeno da su Amerikanci shvatili da u borbi sa islamistima oni gube i zato Vašington žuri da već sada iskoristi nezadovoljstvo naroda Severne Afrike i Bliskog istoka svojim vladarima, da im sami pomognu da smene korumpirani vrh koji vlada u arapskim zemljama. I tako kroz 2-3 godine posle odlaska SAD-a iz Iraka i Avganistana i neizbežnog kraha „antiterorističke“ operacije NATO-a, to će uraditi Hizb-ut-Tahrir, Al Kaida i „Braća muslimani“ koji će u očima ostalih muslimana biti pobednici, naslednici dela čuvenog Salah ad-Dina (Saladina), oslobodioca islamskih zemalja od krstaša.

Zato nije ni čudno da u tako kritički važnoj državi kao što je Egipat prvi izroni kao potencijalni naslednik Mubaraka i pokuša da postane „opozicionar“ isti takav kao Mubarak, štićenik SAD-a, Muhamed al-Baradej, član Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), koja se finansira iz fonda Karnegi, Forda, Gejtsa i, naravno, iz fonda Soroša, čiji je vlasnik u spisku rukovodstva ICG kao i Muhamed al-Baradej.[2]

Simbolično je da je u aprilu 2010. godine bivši direktor MAGATE javno izjavio da bi hteo da se vrati u egipatsku politiku kao „agent promena i zaštitnik demokratije“. Kao da je znao da će ubrzo doći do toga.

Uostalom, to je nevažno. Za sada SAD ne mora da brine. Ko god bi došao na vlast u arapskim zemljama na talasu „demokratizacije“, čak i sam Bin Laden, u prvo vreme on bi svejedno bio primoran da se orijentiše na Vašington i njegove evropske saveznike. Nafta mora nekome da se prodaje, ako hoćeš da obuzdaš narodnu stihiju koja je osetila ukus slobode i nekažnjivosti! A vlast i novac brzo brišu ideološke razlike, pretvarajući u bezličnu masu bilo konzervativce, bilo liberale, bilo komuniste. Mislim da bi i islamisti koji bi seli u predsedničke i ministarske fotelje pri indirektnoj podršci SAD-a, krenuli tim istim putem - od hrama do mamona. Ali mi to saznati nećemo.

Aleksandar Savčenko, grad Kijev

(Fond strateške kulture)

[1] http://en. wikipedia. org/wiki/Lisa_Anderson

[2] http://www. iop. harvard. edu/Multimedia-Center/All-Videos/Nonproliferation-Arms-Control-Challenges-Opportunities2