Александар Дикић: Слобода почиње изговарањем речи „НЕ!“

Пре три године изговарањем само једне речи добровољно сам се одрекао дела своје личне слободе.

Ушао сам у реалну унију чврстог, федералног карактера, уз свакодневни приоритет попуњавања савезног буџета, доминацију заједничких органа и сталну претњу да федерација временом постане унитарна заједница, али само уз обострани пристанак, јер свака помена уговорне заједнице почива на очувању права на самоопредељење до отцепљења.

Ако се судбоносним „да“ слобода губи, њен повратак започиње изговарањем речи „НЕ!“. Не, не пристајемо да живимо дијагнозу једног необузданог самодржника чији снови постају наш кошмар. Не, не дозвољавамо да неконтролисани индивидуални нарцизам производи нескривени колективни нацизам. Не, не смемо остати неми поред свакодневних злочина над истином и здравим разумом.

У време када нам је неопходан имунитет крда, ми негујемо менталитет крда.

Психологија масе је најстарија област психологије, она индивидуална издвојила се касније. Онтогенеза инстинкта гомиле је комплексна, он постоји као урођени рефлекс и код других животињских фамилија стадне врсте. Окидач овог механизма самоочувања јесте страх, фармацеутски дозиран и прецизно усмерен. Непозната опасност производи инстинктивно потчињавање ауторитету и он се може препознати код појединца различитог степена интелигенције, начина одгоја или социјалног статуса. Овај психички феномен произведен у форми масе остаје у активном стању током цикличних надражаја које узрокују блаже форме опште панике, анксиозности и фасцинације.

Пароле страха су одавно откривене, испробане и атестиране и све почињу злокобном фразом у потенцијалу – ако Вучић оде. Ако Вучић оде, Косово ће бити изгубљено; привреда ће колабирати; тајкуни ће преузети државу; пензије ће нестати; заратићемо са Албанцима, Хрватима, Муслиманима…

Интелектуални ниво масе је значајно нижи него код изолованог појединца, али је његова воља преслаба да би се осмелио за акцију. Зато постоји шизофрени, амбивалентни осећај да свако од нас припада народу који у огромној већини подржава актуелни режим и да нико од нас ништа не може да чини јер је немоћан у сукобу са преовлађујућом већином или са државним апаратом који је постао оружје у рукама осветољубивог деспота.

Како да ова колумна постане плава пилула и да милионе несрећника избави из експерименталне капсуле у коју су намамљени, заробљени и фреквентно прикључени на психотропну, опијатну и халуциногену пропаганду? Како да човек постане особа, а не батерија која служи за одржавање тоталитарног матрикса који нам се представља као живот без алтернативе?

Предуслов за побуну јесте сазнање да су они којима су слобода и пристојност на срцу ућуткана већина. Површни поглед на бројеве потврђује тезу да је напредњачка мањина само боље организована, безобразно гласнија и бескрупулозно властољубива. Време је да пристојност не значи пасивност, да престане култура ћутања и трпљења, време је да паметнији не попусти, јер попуштање пред злом никада није паметнија опција.

Свесно одбацивање менталних окова биће колективна катарза која ће поништити наметнути осећај беспомоћности и створити енергију која ће бити Божји прст на земљи. Маса подстакнута слободарским ентузијазмом способна је за величанствене подвиге.

Оно што инсуректе разликује од руље јесте постојање идеје водиље и елите која тим идејама даје политички оквир. Идеја о новој Србији мора бити јасна, убедљива, одржива, остварива и надохват руке просечном бирачу. Морамо инсистирати на проширењу индивидуалних слобода и на колективној солидарности, уз начелну обавезу да се либерални циљеви не могу и не смеју остваривати ауторитарним средствима.

На време упозоравам да левица постаје неотпорна на радикални популизам и заробљеник културе укидања, што је приближава рецидиву тоталитаризма из прошлог века. Време је да романтизам 19. и канибализам 20. века оставимо иза себе. Наша политика мора бити инклузивна, кохезивна и принципијелна. Само тако је могуће демонтирати стабилократију и победити војску примитивизма, осредњости и похлепе.

Вучић је вододелница у формирању новог опозиционог фронта. Нису добродошли лидери који безусловном отклону према сарадњи са њим додају сигурносну кваку „осим ако“. У првим редовима морају бити људи без али, односно људи са или-или.

Неопходно је разрешити дилему да ли стари кадрови могу да промовишу нове идеје. Јасно је да нови људи нису нужно бољи и да некада неискуство може бити фатално. С друге стране, разумљива је срџба поштеног човека на оне који су својом неспособношћу утабали пут у провалију. Редослед је логичан – нове идеје и нови људи са довољном ширином да не одбацују искуство старијих и довољном дубином да схвате дијалектику политичких процеса која захтева свеобухватност, упорност и личну жртву.

Све почиње тако тешко, а тако једноставно. Када дођу по ваш сигуран глас, када дођу да нуде предизборни пакет, када дођу да прете, када дођу да плаше, пут до слободе почиње једном речју – НЕ!

(Аутор је лекар, члан Главног одбора Демократске странке)

(Данас)