четвртак, 25. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Александар Дикић: "Регионални миротворац" у акцији дубинског чишћења своје прљаве прошлости
Хроника

Александар Дикић: "Регионални миротворац" у акцији дубинског чишћења своје прљаве прошлости

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 29. април 2021.

У суботу је Џо Бајден постао први амерички председник који је званично назвао злочин над отоманским Јерменима током Првог светском рата геноцидом.

Два дана раније председник Хрватске Зоран Милановић после одавања поште убијеним у Јасеновцу успео је да зарати са „седмом силом“ на месту на којем су пијетет и скрушеност цивилизацијски императив. Ипак, вербална размена ватре није заглушила његове јасне и охрабрујуће поруке које представљају дашак милозвучја за мржњом натопљени регион.

Још раније српски председник, носилац црног појаса медијског реалног аикида, одбио је да злочин у Јасеновцу квалификује као геноцид јер би то „значило наредних сто година лоших односа са Хрватима“.

Нико не спори да су за политичаре речи само инструменти за масовну манипулацију, како оне изговорене, још чешће оне неизговорене.

Јасно је да Бајден вероватно ни не зна зашто је Турска била на страни поражених у Првом светском рату, нити ко је, како и када починио геноцид на Јерменима.

Није случајно да се баш на овај начин шаље порука једном од најважнијих НАТО савезника, нити је случајно да се то дешава у тренутку када се још не зна коначан број настрадалих у ратом разореној покрајини Нагорно-Карабах.

Бајденова изјава, ма колико из јерменског ракурса изгледала историјска, имаће само декларативни карактер и временом ће изгубити ионако упитни морални кредибилитет на којем ће инсистирати само лицемерни мондијалистички утописти.

Милановић је без икаквог устезања Јасеновац обележио као место на којем је почињен геноцид.

Његова изјава остала је у сенци непотребних излета у историјски лаицизам који су дали муницију дежурним „душебрижницима и чуварима националног поноса“ да наставе националистичка пушкарања преко плота.

Немају ратоборни Балканци ту способност да рафинираном анализом Милановићевог обраћања издвоје део у којем он сасвим правилно усташе дефинише као хрватске нацисте и продужену руку њихових налогодаваца у Берлину, што је за добар део тамошње јавности горка пилула коју упорно одбијају попити.

Лакше је искривљеним погледом увеличати његову неспретну градацију страдања три заједнице које су несумњиво подједнако биле мете удруженог геноцидног подухвата усташког стожера и државног апарата марионетске НДХ.

Није било тешко предвидети да ће се одмах активирати медијске „народне страже“, које су уместо журналистике, докторирали хематологију, па једни Милановићу пребројавају српска, а други усташка крвна зрнца, а сви до једног жедни не истине, нити чињеница, већ управо крви коју пажљиво микроскопирају.

Ко му је крив када није на време схватио да за дуговечну владавину није потребна интелигенција и елоквентност, што он свакако поседује у натпросечним мерним јединицама, већ борилачка вештина која уместо песница користи речи, а уместо фер-плеја, форсира садизам.

Председник који држи до себе и до своје дуговечности мора телевизијски студио посматрати као октагон, водитеља као изазивача, а публику као поткупљивог судију којег треба импресионирати.

Ствар је талента, али и искуства, коју рунду изабрати за обавезно понижавање противника, јер ту бравуру публика награђује екстра поенима.

Након почетног куртоазног испитивања позиција следи разоружавајућа серија удараца, чисто да се успостави језик силе, а не аргумената, а онда, када је противник сатеран у угао, може се дозволити међупотез у виду „знате ли где је Маурицијус“ или „је л’ било избора, Срђане“.

Али, таква врста неравноправног дуела важи само за домаће такмичење.

Када је потребно одглумити регионалног миротворца и искористити сарајевску медијску звезду као капсулу ариела за додатно и дубинско чишћење своје прљаве прошлости (и савести), онда наш храбри и непоколебљиви председник скида ММА рукавице и навлачи фокусере како би драгом госту омогућио да сву раскош удараца које свакодневно усмерава директно у лице са истоимене (Фејс) телевизије.

Просто невероватно.

Човек који је требало да беџ са Шешељевим ликом замени беџом „У Сребреници није било геноцида“ савија кичму да би ескивирао безобразни кроше човека који не само да инсистира да се масакр у Подрињу маркира као геноцид, већ не скрива мотив тог свог инсистирања одбијајући да изговори пуно име ентитета који чини половину државе из које долази.

Сводећи Републику Српску на скраћеницу и сматрајући је историјском грешком прекодринских Срба он без увијања кичме (коју за разлику од свог београдског саговорника увек држи право) стамено стоји на непромењеној верзији блиске нам трагичне прошлости по којој су Срби криви за рат, Србија је агресор, а Република Српска је геноцидна творевина.

Дегутантно је било паковање у сјајни папир зашећерену таблету стрихнина када је Јасеновац послужио као утешна награда за некадашњег „Дрецуна са Пала“.

Док су насумично листали своје историјске читанке изгледали су као клинци који тапкају на улици па или преувеличавају или безобразно смањују вредност уложене сличице.

Ни у тој бестијалији Вучић није желео да геноцидом огули маску будистичког свештеника коју је претходно ставио, а са којом данас уместо ратних стрелица ка Сарајеву испаљује Астра Зенеца вакцине.

Можда су у праву они који предсказују последње дане. Да Вучић не сме оно што Милановић сме, да Вучић ћути тамо где Милановић поентира?

Шелиг је упозорио – ако се историчар спушта на светоназорје масе, он постаје најамник свог времена. Политичар је роб или својих амбиција или своје прошлости. Пред судом историје Вучић има обе ове отежавајуће околности.

(Аутор је лекар, члан Главног одбора ДС)

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер