Александар Дикић: ИН МЕМОРИАМ Балашевић

Да, напросто се туга деси. Немогуће је опростити се од Балашевића јер његов живот тече и кад стоји. Упркос тој панта реи сили овај некролог оловка пише сломљеним срцем.

Феномен Балашевића није могуће објаснити без анализе историјског, политичког, друштвеног и културног оквира унутар којег је деловао и стварао. И пре него што је постао широм Југе обожавани "Ђоле" живот је трошио не полажући никоме рачуне, детињасто игноришући наметнуте малограђанске схеме. Такав карактер био је отпоран и на рефлекторе, и на славу, и на новац. Био је Новосађанин који воли Београд, Војвођанин који воли Србију, Србин који воли Југославију, Југословен који воли цео свет.

Сви смо се ми заљубљивали и патили уз његове песме чији су стихови стварали привид заједништва у патњи и тако умањивали бол због правих љубави које су по правилу тужне.

Феномен Балашевића није могуће објаснити без анализе историјског, политичког, друштвеног и културног оквира унутар којег је деловао и стварао

Али, Балашевић је био много више од (не)обичног шансоњера чије жице прате ритам сломљених срца. Он је носио терет одговорности који га је приморавао да готово на сваком албуму уз непоновљиве, непролазне баладе, као високо подигнуту црвену заставицу стави песму која је била крик упозорења, звоњава за узбуну. Те песме су биле ехо друштвених преламања и кристално чисто огледало постављено испред земље које срља ка литици.

Како би се данас, у време бескрупулозних прелетача, клијентелистичке елите и епидемије полтронизма, котирао чувени Бане који је још у школи ручицу дизао вешто, за кога су сви знали да постаће нешто, који је увек одмерен, усмерен и проверен за све? Члан управног одбора, саветник, секретар, министар? Селекција таквих безличних, стерилних, али амбициозних опортуниста одвешће комунизам на сметлиште историје. Комунизам тада, стабилократије данас.

Али, није се Ђоле задржао на безопасним рибама које лове у мутном. Иако је пловио златном средином избегавајући бес штука и апетит сомова, он је први објавио да тај оркестар стари нема појма у ствари и да још од 1945. свира своје тра-ла-ла-ла. Тај раштимовани, црвени ансамбл у којем "доминирају трубе" није морао да брине о конкуренцији, јер су били први и једини на топ листи на којима су палили и жарили, јер случајно су стари момци били и врховни жири. Ђоле је одавно био, али убрзо ће за њим и публика бити тог дојма да "маторци" никада нису имали појма!

Када нису свирали, ти лоши музуканти знали су да дојашу тачно у подне, возилом стране производње у домаће предузеће тако да све праши, уз повик-напред наши губиташи. Крај осамдесетих доносио је изазове на које социјалистичка планска привреда није имала одговор. Земљу суверене радничке класе, динамичне социјалне проходности и једнаких могућности потресали су масовни штрајкови, неконтролисана инфлација и кредитна неликвидност. Док је раднике географски фактор омео да икад возе алфа ромео и чији су нерви стално на резерви, другови руководиоци су били у шоку да у диктатури пролетеријата радничка класа може да се диже против сопствене политичке авангарде. Њима и њиховим потомцима живот је дао све, нов Те-ве и металик Бе-Ем-Ве, док они испод њих имају чекова за још пар векова. Њихов чеони судар са реалношћу пластично описује забезекнуто питање - где то куме дижу буне народне, што то вичу жалосне им мајке?

Док су се једни чудили, други су били виспренији па су, да би спасили своје фотеље, били приморани да се спусте у базу и чују народну муку. Али, да би чули праве речи народне другови су кренули у хајке, на извесне пјеваљке. Тако су комунистичке бирократе заменили комунистички народњаци који су убрзо постали федерални тренд. Они су били само политички израз једног аморфног, малограђанског слоја, хибридне класе која је рапидно стасала, али која је у идентитетском, па и у сваком другом развоју, залутала на релацији село-град. Тако је наступила ера аматера која траје и до данас.

И пре него што је све отишло у Хондурас, Балашевић је предвидео најгору могућу варијанту рушења солитера на којем се фасада држи, али темељи клизе. Био је свестан да су на Балкану социјалне кризе само манифестација дубљих противречности које ниједна јужнословенска заједница није успела до краја да разреши.

Још 1987. у једној строфи футуристички је насликао Хртковце (не само оне у Срему, већ бројне Хртковце широм несрећне земље), али не као скицу, већ као парадигму етничког ћишћења које своју репризу може доживети само ако регулаторни механизми још увек постојеће заједничке државе попусте.

Ужасе међунационалног сукоба током Другог светског рата превентивно су нам тетовирали по ганглијама још у основној школи и зато смо били спремни да отрпимо све, ништа нас није могло изненадити или сломити-ни глечери, ни кише, ни громови, ни земљотреси, ни ветрови, ни вулкани, само да рата не буде! Знао је да је идеологија братства и јединства једини ефикасан, али све слабији противотров за мржњу која је правила провалије међу народима, а он их стиховима љубави премошћавао. Јер таман се лудило рашчисти, таман смо надомак смисла, кад ево их следећи фашисти док си рек’о пиксла. Још тада се певајући плашио да се не подигне вампир четнички (усташки, муслимански, шиптарски-свеједно), јер шта вампир зна о исељавању, он све види чисто етнички.

Само четири године касније почео је бал тих вампира, а Ђоле ће се запитати, загледан у земљу која се распадала и топила у крви недужних-зверко лудила, што си се пробудила. На мање од 100км од његовог Новог Сада биће убијен један град, а у кафане широм Војводине долазиће таоци кошмара са месецом у очима да причају о бауцима каљавих ровова, о рушевинама умрлог града, о несаници.

Вампири су попуњавали своје јеловнике и пребројавали крвна зрна. Куцали су бомбама на Ђолетова врата спроводећи крвави попис, а да су прелистали Балашевићеве стихове могли су лако да нађу одговор на питање о његовој националној припадности. Док је свако племе цртало своју границу, док су се снови топили као санте, времена су постајала незгодна за момка који гледа своја посла и који није лутак да га навију јер има само ЈУГОСЛАВИЈУ! Све друге бакље пламтеле су без њега и ни за једном није кренуо, јер су на барикадама увек најбржи, али не и најмудрији. Док је свет рушио берлинске зидове и гвоздене завесе, ми смо се међили балванима, пошто су нас балвани и предводили.

Савест му није дозвољавала да сачека последњу епизоду ружног сна деведесетих, јер иако је путник с једног сасвим другог брода осећао је да сви заједно тонемо у амбис. Онај коме су масе одане ни тада ни данас не слуша душе продане. Перманентно чувајући наше достојанство примичу нам иностранство, док се ми питамо да ли је ово касарна ил’ земља, а никако да схватимо да је ово расклимана држава коју више ни Павароти на одржава.

Професионалне србобранитеље прво је лепо замолио да нас више не бране, јер бригом ће нас сахранити, а када га они глуви од гнева нису чули-пробао је са МАРШ! Иако сте битанге ушли и у читанке, за вама нико неће жалити, нити вам стихове ковати, и зато једноставно МАРШ!

Дочекао је слободу уздигнуте главе и песнице, а ту слободу изборио је са онима чије срце куца вечни там-там отпора. У слободи певао је о љубави, а љубав се звала само њеним именом и због ње је живот одувек друкчије дисао.

Ђоле нас је затекао у слободном паду ка дну! Зато је и написао епитаф за Вучићеву Србију у којој су прво смрада са Фарме пустили у парламент, а за њим је неколико година касније ушло и цело стадо. Да, највеће протуве су приграбиле власт и сада нам као пијани сватови растурају државу

Ми смо помислили да можемо сами, да смо научили, да смо се опаметили. Литтле дид wе кноw!

Ђоле нас је затекао у слободном паду ка дну! Зато је и написао епитаф за Вучићеву Србију у којој су прво смрада са Фарме пустили у парламент, а за њим је неколико година касније ушло и цело стадо. Да, највеће протуве су приграбиле власт и сада нам као пијани сватови растурају државу.

А ми? Јесмо ли прихватили кривицу коју нам је Ђоле залепио за образ пре четврт века. Тада су уместо нас дугим цевима говорили бркати мајори који су данас генерали, а који су некад ратовали против спољашњег, а данас ратују против унутрашњег непријатеља, једнако бранећи и власт и своје привилегије. И данас силни инфантилни сањају пушке, док ми премотавамо Ђолетову „Регрутерску“, где нам је прецизно описао лицемерне дезертере који би на препад да уводе обавезни војни рок. На националним фреквенцијама опет певају у славу ножева, певају па онда бегају! Неко у Грчку, неко код тетке у Канаду. Када ћемо да схватимо да је опет дошло време с горег на горе, да се разиграло оно најгоре?

Ако Београд/Србија опет не почне да слави велики ускрс духа, од Европе можемо само да очекујемо вруће, свеже пециво од којег ће нам властодршци направити укусан сендвич.

Ми бистрооки тај ускрс дугујемо оном који није и не може да умре.

(Александар Дикић, Члан Главног одбора Демократске странке и клинички токсиколог)

(директно.рс)