Александар Дикић: Голуб Дуда у канџама јастреба

Још један голуб прелетач завршио је у канџама свирепог јастреба.

То није био ваздушни двобој како су пре неколико година многи очекивали, већ договор између добровољног плена и незаситог ловца.

Овако би на езоповском језику гласио кратки опис слике на којој прослављени српски и југословенски тренер, некадашња звезда опозиције у току председничке кампање покојног Саше Јанковића, Душан Дуда Ивковић игра необавезну партију шаха са дојучерашњим диктатором који га је приморао да у егзилу свечано оде у тренерску пензију.

Изгледа да је истинита она теорија да власници животиња почињу да личе на своје мезимце.

Тако је и најпознатији голубар на Балкану постао птица која симболизује мир, спокојство и срећу.

Голуб је у многим културама заузимао важно место.

У Египту је симболизовао невиност, код Феничана плодност, у Кини дуговечност, а код хришћана Свети дух.

Није Дуда ни први ни последњи који је прешао на тамну страну и разочарао осетљиве и нежне опозиционе душе по друштвеним мрежама

Али, уместо да голуб Дуда, онако бео и полетан заличи на голуба мира, да свом напаћеном народу донесе поруку наде и охрабрења, тај пензионисани голуб изненада је узлетео до неслућених висина, направио победнички круг и обавио оно што иначе реални и несимболични голубови раде – славодобитно се посрао по свима нама.

Уместо летачких бравура, каскадерских лупинга и филигрантског хватања виса, доживели смо да нас тренерска легенда из птичје перспективе голубљим изметом врати у реалност и одучи од неопрезног гледања у небо.

Да, тамо горе могу се видети све лепоте пернатих животиња, треперење далеких звезда или мимоход паперјастих облака, али најчешће се тај час астрономије заврши потврдом неписаног правила да птичје говно прецизније од дрона погађа или лепоту у оку посматрача или воскирану хаубу свеже опраног аутомобила.

Није Дуда ни први ни последњи који је прешао на тамну страну и разочарао осетљиве и нежне опозиционе душе по друштвеним мрежама.

Проблем је много дубљи.

Србија је постала мозаик вешто уклопљених, али погрешно састављених пузли, од којих ниједна не пасује на месту које заузима.

Сваком од нас неумитним протоком времена позиција на којој смо постаје тесна.

У природи је човека да хоће више него што може и да жели више него што сме.

Због тога често од накита носимо само своја интерна незадовољства, несигурности и фрустрације.

Свако има своју слабу тачку коју овај бестијални режим специјалним инфрацрвеним скенером детектује као баркод.

За њих све има цену и све се може купити.

Ако се потенцијална роба која се дрзне да тврди пазар и да пружа отпор дарежљивом накупцу душа, незахвални бунтовник без разлога аутоматски пролази прво кроз почетну фазу упозорења, онда уследе перфидне уцене, затим колоплет разноврсних претњи и најзад мафијашки упакована понуда која се на одбија.

Док су други народи усавршили проналажење ретких и обојених метала или драгоцених фосилних горива, најпознатије српско рудно богатство јесте – изговор.

Изговор зашто се нешто није могло урадити или се нешто урадило погрешно.

У политици он је вреднији од тешких руда, платине, паладијума и злата заједно.

Свако од политичара у себи носи већ припремљен изговор као амајлију.

Чанак је морао због вољеног Новог Сада, Стаматовић због монументалне жичаре, Дуда због легендарног Радничког

Чанак је морао због вољеног Новог Сада, Стаматовић због монументалне жичаре, Дуда због легендарног Радничког.

Савест политичара је као халапљива беба – њу је једноставно и лако умирити.

Ако је државна сиса довољно набрекла, онда колострума има и за политичку недоношчад коју је манипулацијом урођене похлепе лако намамити у сопствене јасле.

Политичари лако на тај начин умире своју савест, а они јадници који их прате затекну само искоришћене пелене и садржај у њима као нуспродукт српске реалполитике и оно што на крају од свих идеала, заклетви и обећања остане лаковерним бирачима.

У Србији зимска поларна ноћ траје већ девет година, а Вучић све више личи на ноћног краља који је 2012. године уз помоћ напредних белих ходача (и листића) успео да пробије магични зид и покори сва краљевства Вестероса.

Поред тога што има моћ да диже из мртвих оне политичаре за које смо мислили да су остали смо ружна прошлост, његов ледени додир претвара људе у беживотне следбенике. Лице им се изобличи, очи им постану ледено хладне, а оно што остане од њих прикључи се милионској армији мртвих која зомбирана иде ка гласачким кутијама.

Његов ледени додир претвара људе у беживотне следбенике. Лице им се изобличи, очи им постану ледено хладне, а оно што остане од њих прикључи се милионској армији мртвих која зомбирана иде ка гласачким кутијама

Разочарење у голуба Дуду трајаће кратко.

Ова генерација одрасла је на брзој храни, брзом начину живота и брзо потрошним емоцијама.

Највећа штета после сваког разочарења јесте све дубље неповерење које се међу опозиционо опредељеним бирачима шири брже него корона на јужној трибини.

Сви су исти! Не верујем више никоме! Зар и он!? Овај ће владати вечно! Све је узалуд, нема нам спаса!

А то је управо ефекат који плавооки краљ жели да постигне. Њему је Дуда као влажна марамица. Обрисаће своје прљаве руке о њега, своју прљавштину оставиће као жиг срама на његовом голубљем перју и без окретања појуриће ка новим жртвама, ка новим упориштима слободних људи.

Када ће се и где одиграти одлучујућа битка између два краљевства, два света, две Србије, нико са сигурношћу још увек не може да тврди. Једина извесност и овој несигурности јесте да само јединствени и искрени имамо шансу за опстанак.

The dead are coming!

Valar morghulis!

Аутор је лекар, члан ДС

(Данас)