Сјај и беда економске науке

Не безусловним прихватањем оцена великих људи,

који су утемељили наш садашњи систем,

него доносећи суд о чињеницама наше генерације,

ми доказујемо да смо њихови достојни следбеници.

Алфред Маршал

Глобална економска криза је јасно показала да је неопходно извршити и озбиљно преиспитивање стања у економској науци и то би могао да буде један од њених ретких позитивних ефеката. Светском економијом, бар у теоријском смислу, последњих тридесетак година, суверено влада идеологија неолиберализма, па се вешто стварао привид како је економска неолиберална мејнстрим теорија једина исправна наука, а другачији погледи су се проглашавали историјски превазиђеним или утопијама малобројних економских дисидената-маргиналаца. На јунском округлом столу могли смо да чујемо да они постоје само у машти утопијски занесених (и изгубљених) антиглобалиста.

Савремени неолиберализам је настојао, и у томе у великој мери успео, да идеологију уведе у категорију науке. То је идеологија и филозофија која се заснива на вредностима класичног либералног капитализма (на слободном тржишту, индивидуализму и приватној својини), а која игнорише било какву националну особеност, социјалну одговорност, те морал и етичке принципе.[1] Она се реализује у интересу моћних и богатих, који свим државама намећу неолиберални концепт отвореног тржишта (слободне трговине)[2] и потпуног повлачења државе из економске сфере. Убеђују нас да ће „невидљива рука“ тржишта све поставити на своје место и довести до тога да сваки појединац водећи рачуна о својим интересима у исто време доприноси благостања свих, односно убеђују нас „како се алхемијом слободне трговине ђубре личног егоизма претвара у злато социјалне сигурности“ (Џемс Тобин).[3]

Деценијама смо слушали како је дошло до „краја историје“ и да живимо „у најбољем од свих могућих светова“ пошто је са либералном демократијом „дефинитивно пронађена оптимална економска организација друштва“(Ф. Фукујама), те су нас убеђивали како у економској науци нема шта ново да се тражи и да неолибералну мејнстрим економску науку и неолибералне економисте треба само репродуковати. Тако је стари раскол у економској теорији између европско-континенталне (оријентисане на активну државну политику), решен у корист последње.

Примена математике и у економији је до одређене мере не само могућа него и пожељна али је математизација савремене економске науке прешла све разумне границе.

                                              Х Х Х

Управо у тријумфу тржишне индивидуалистичке идеологије – једног агресивног и нетолерантног тржишног фундаментализма – лежи основни узрок проблема економске науке, али и кулминације глобалне економске кризе. О овоме сам до сада доста писао,[4] те о томе нема потребе да овде детаљније расправљам.

Подсећам да Џ. Гилдберг у књизи „Либерални фашизам“ (Liberal Fascism: The Secret History of the American Left, From Mussolini to the Politics of Meaning) тврди да је (нео)либерализам једна тоталитарна политичка идеологија која има сва обележја фашизма. Међутим, у односу на претходне облике тоталитаризма (фашизам, нацизам, стаљинизам) неолиберални тоталитаризам има планетарни домет (обухвата целу планету), а његови кључни чиниоци су: неолиберални капитализам, екстрамодерне технологије и планетарно насиље, како војно (манумилитаризам – оружане интервенције САД и НАТО пакта широм планете уз злоупотребу институције УН и кршење међународног права)[5] тако и цивилно (манумонетаризам – економско подчињавање од стране крупног капитала и светске олигархије, односно освајање постојећих влада или формирањем „владе за себе“ довођењем на власт домаће компрадорске квази елите).[6]

У исто време, неолиберали доминирају у свим значајнијим светским «демократским» медијима и њихова позиција се суштински не разликују од оне коју су марксисти имали у медијима реалсоцијализма или нацисти и фашисти у својим медијима. Било какво супростављање владајућој идеологији онемогућавано је и алтернативне идеје и њени аутори осуђивани су на анонимност. Истина, за разлику од претходника (који су своје идејне противнике често лишавали слободе, па и физички уништавали), неолиберали то раде на много суптилнији начин, ефикасно контролишући и обликујући глобални политички, интелектуални и медијски простор.[7]

Поред тријумфа тржишног фундаментализма, проблем савремене економске науке лежи у упорним настојањима да се она од друштвене[8] претвори у чисту науку, односно да буде постављена на истим принципима као и природне науке. Од економије се жели створити универзална наука без било каквих географских и историјских специфичности, као што је то случај са математиком и физиком, на пример. Тврди се да како су математичке или физичке законитости једнако применљиве у свакој земљи, на било коме делу земљине кугле и у свим временима (независно од институционалног и историјског контекста), те би исто то требало да важи и за економију. Због тога се тако различитим земљама света натура један универзалан модел кога оне треба да следе у вођењу економске политике. [9]

 Отуда долази и до претеране употребе математике, односно тежње ка математичкој формализацији економске науке. Примена математике и у економији је до одређене мере не само могућа него и пожељна али је математизација савремене економске науке прешла све разумне границе. Данас када отворимо најпопуларније економске научне часописе, као на пример American Economic Review, имамо осећај да је то часопис из математичких, а не економских наука. Чланци су препуни грчких слова, математичких формула и теорема, јер су аутори више заокупљени математичком екзактношћу него економском суштином. Како тврди проф. Бранко Хорват „економија је постала најматематизиранија наука после физике. Уместо да се математика прилагођава за решавање економских проблема, много је једноставнијеекономске претпоставке вештачки формулисати тако да омогућавају математичко решење.“ [10]

Тако је економска наука, у великој мери, претворена у техничку науку која се бави надградњом и оптимизацијом одговарајућих техничких параметара, где се у обзир узимају само ствари које се могу измерити, а оне које се не могу квантификовати (иако су оне можда још и важније) се одбацују. Уместо реалне имамо виртуална економија у којој циркулишу виртуалне робе (које нема) и у којој постоји измишљени рационални човек, са апстрактним принципима и схематизованим понашањима. Човек се редуцира на homo oeconomicus, односно рационалног субјекта код кога се апстрахују било какви морални мотиви или суптилнија емоционална преживљавања.

Историјске чињенице говоре да су успешне и богате земље прво прошле етапу развоја без слободне трговине (уз политику државног интервенционизма, протекционизма и планског стратешког инвестирања), а тек када су се развиле проповедале су концепт отвореног тржишта јер им је то тек тада погодовало.

                                           Х Х Х

У време доминације неолиберализма дошло је до велике промене у самој природи универзитетског економског образовања, али и положаја универзитетских наставника. Економикс постаје парадигма, односно образац или модел економских истраживања и економског образовања. И на нашим просторима од 90-их година се на високошколским институцијама генерације студената економије образују скоро искључиво на неолибералном концепту економикса (тај фундаментални економски предмет студентима се најчешће предаје под називом „Основи економије“ или „Увод у економију“).

О осталим правцима економске мисли, сем неолибералне, студенти ретко могу да се детаљније упознају,[11] а често им се као демонстрација богатства и плурализма економске мисли објашњавају разне варијанте, односно делови владајуће неолибералне школе. [12]

Али није проблем, код образовања генерација и генерација нових економиста, само са изучавањем историје економске мисли (или Економских доктрина, како се тај предмет често назива), него проблем настаје и код изучавања стварне економске историје јер и ту долази до фалсификовања историјских чињеница.[13] А управо из историје би се могле извући важни економски поуке и за решавање савремених економских проблема, под условом да се не искривљују историјски факти.

Историјске чињенице говоре да су успешне и богате земље прво прошле етапу развоја без слободне трговине (уз политику државног интервенционизма, протекционизма и планског стратешког инвестирања), а тек када су се развиле проповедале су концепт отвореног тржишта јер им је то тек тада погодовало. То се најбоље може видети на примеру две англосаксонске државе – В. Британије и САД – које су у новије доба највећи поборници слободне трговине. О томе детаљно и аргументовано пише професор са Универзитету у Кембриџу –  Ха Џу Чанг (у књизи: Лоши Самарићани),[14] један од најбољих стручњака у свету из области економије развоја.

Професор Ха Џу Чанг нас подсећа да је знаменити енглески писац (аутор чувеног романа „Робинзон Крусо“) Данијел Дефо (1659-1730) написао и једно значајно дело из економије – „План енглеске трговине“. У овом делу он је описао како су владари из енглеске породице Тјудор (владали од 1485 до 1603.  године), „нарочито Хенри VII и Елизабета I, користили протекционизам, субвенције, монополе, индустријску шпијунажу и друге видове владине интервенције да би развили енглеску индустрију вуне – европску high-tech индустрију свог доба“, а без чега, „би било веома тешко, ако не и немогуће, да се Британија од извозника сировина претвори у европски центар те високо технолошке индустрије“. Како наводи Ха Џу Чанг, таква политика је настављена и после Тјудора, односно ова земља је„све до средине XIX века остала високопротекционистичка земља – просечне царинске стопе у Британији биле су 45-55 одсто, наспрам 6-8 у Холандији, 8-12 у Немачкој и Швајцарској и око 20 одсто у Француској. Такође, Британија је забранила својим колонијама да извозе робу која би могла да буде конкурентна роби произведеној у матици.“ Када је британска индустрија (уз помоћ јаке државне заштите) постала међународно конкурентна, тек тада је напуштена политика протекционизма, и проповедана политика слободне трговине.

У исто време Америци, све док је била британска колонија, није била дозвољена заштита домаће индустрије, али одмах после стицања независности, први министар финансија САД, Александар Хамилтон Конгресу подноси (1791) „Извештај о производњи“ у коме, између осталог, пише да је „основна идеја  да заостала земља као што су САД треба да заштити своје ’индустрије у раном детињству’ од стране конкуренције и гаји их док не постану способне да стоје на сопственим ногама.“ Та заштита је вршена, пре свега, преко високих (40-50%) увозних царина (чак и забрана увоза неких производа), те субвенција домаћој индустрији. Ха Џу Чанг истиче да „упркос томе што је биланајпротекционистичкија држава на свету у том периоду, САД су истовремено биле и најбрже растућа економија,“ те да су „тек после Другог светског рата САД – сада с индустријском премоћи без премца – либерализовале своју трговину и почеледа заступају политику слободне трговине.“

Не само искуство В. Британије и САД, него и других богатих земаља, како показује опсежно истраживање професор Ха Џу Чанг, говори да су оне „користиле националистичке методе (царине, субвенције, рестрикције у трговини с иностранством) да би поспешиле домаћу индустрију у раном детињству“, а тек када су се развиле почеле су да заговарају отворено тржиште, односно слободну трговину и то натурају свим другим државама.

Поред свега горе наведеног, још већи проблем код образовања економиста јесте чињеници да се све више на високошколским институцијама напушта широко темељно образовање (које је код студената подстицало критичко мишљење и трагање за истином), а доминантно постаје уско и схематизовано практично специјалистичко образовање. Уз то, уместо истинских интелектуалаца којима је својствено критичко мишљење и стално трагање за истином, све више имамо сервилних интелектуалаца који нису у стању или немају храбрости да мисле сопственом главом. Раније смо са високошколских институција добијали „аутентичне субјекте“ код којих је нарочиту вредност имало критично мишљење, а данас се траже „укалупљени објекти“, који „не таласају“ али ефикасно обављају рутинске послове.[15]

Нажалост, данас и код економиста који су се определили за академску каријеру, по правилу, долази веома рано до уске специјализације и свако у својој уској области тражи решење, а целину нико не сагледава и суштина мало кога интересује.[16] Многи то оправдавају лозинком „то није моја област“ и остају „укопани у своје ровове“. На саветовањима Научног друштва економиста пар пута сам предлагао да се један скуп посвети начелном питању избора адекватног концепта реформисања српске привреде, јер уколико смо се определили за погрешан генерални концепт реформи, све расправе о парцијалним решењима имају мали смисао. Тада сам говорио како ме већина реферата и расправа о транзицији, на многобројним саветовањима Научног друштва економиста, подсећа на „стручне” расправе о томе шта радити са кућом која, због „конструкционе грешке” пројектаната, има урађен неадекватан темељ и једним делом тоне у земљу. Сви увиђају проблем: кров прокишњава, плафони су попуцали, столарија се искривила, а расправа се води, међу «специјалистима», о томе да ли проблем треба решавати заменом црепа – теголом, класичног – спуштеним плафоном, дрвене – алуминијском столаријом. Сваки специјалиста предлаже решење које је из домена «његове области» и никога од њих не интересује што је проблем у „конструкционој грешци” пројектаната, те не схватају да њихова «специјалистичка» решења не могу отклонити проблем и да ће се на крају кућа урушити.

И тако последњих деценија у академским круговима, нажалост, све више и више замиру озбиљне научне дебате. Сви пишу и говоре једно те исто, тачније слушамо само једне те исте неолибералне догме које се ничим не морају да доказују. Чак и чињенице да их стварност на сваком кораку демантује (успешност азијских тигрова или скандинавских социјалдемократских земаља, те глобална економска криза) још увек није довољан разлог да дође до озбиљног преиспитивања неолибералних догми на којима је образовано неколико поколења економиста, а који су сада на врхунцу свога професионалне каријере. 

                                                                      Х Х Х

Некада је академска каријера (на институтима, а нарочито на универзитетима) била не само престижна него је обезбеђивала доста добру егзистенцијалну сигурност. То је академским радницима омогућавало да се у целости посвете озбиљним научним истраживањима и подстицало их је на критична истраживања.

Критично мишљење је раније имало нарочиту вредност и научни часописи су подстицали и радо објављивали различите научне погледе. У време доминације неолиберализма ситуација се битно променила.  Младе колеге, који су на почетку своје академске каријере морају да воде рачуна о напредовању, а за то је неопходно објавити одређени број радова у референтним научним часописима. Они добро знају да ће њихови радови бити објављени једино под условом ако су написани у складу са владајућом неолибералном идеологијом, и то они, превасходно, имају у виду, те воде рачуна да се њихови радови „уклопе“ у те оквире. Међутим, и већ афирмисани научни радници имају проблеме да објаве своје текстове, у престижнијим светским часописима, уколико они нису „прожети“ владајућом неолибералном идеологијом или, што је још опасније, доводе у сумљу владајуће неолибералне догме.[17]

Поред тога, у време владавине неолиберализма, изграђен је систем који је академским економистима одузео егзистенцијалну сигурност.[18] Некада су њихова примања на универзитетима и институтима била на завидном нивоу што им је пружало осећај слободе и независности, те су се могли у целости посветити озбиљним научним истраживањима. Данас су плате на универзитетима и научним институтима више него скромна и академски радници су присиљени да на слободном тржишту обезбеђују додатна средства за егзистенцију. На тржишту знамо ко је наручулац «посла» и која врста «истраживања» ће бити плаћена, те да тада тешко може да буде речи о објективном истраживању. Многи академски економисти зарађују огромна богатства помажући крупном капиталу у формирању јавног мњења и политике владе. Тако се жеља да се што боље реализује научни талент брзо мења у стремљење да се што боље живи. Све чешће се, са правом, говори о интелектуалној корупцији (или проституцији), којој су подложне и највеће «звезде» неолибералне економске мисли.

Тако на пример, професор са Колумбије (који је до краја августа 2008. године био и у борду директора централне банке САД)[19] Фредерик Мишкин (чији уџбеници су преведени на српски језик и по којима уче и студенти на нашим високошколским институцијама) добио је велики хонорар од Исландске трговачке коморе да уради студију о исландском финансијском систему. У студији која је урађена под насловом „Финансијска стабилност Исланда“,[20] између осталог пише: „Исланд је напредна земља са одличним институцијама, малом стопом корупције и владавином права. Економија се већ прилагодила финансијској либерализацији, а опрезна регулација и надгледање је генерално доста јако.“

Студија се ради у моменту када је Исланд (320.000 становника и БДП од око 13 милијарди долара), упоредо са широком финансијском дерегулацијом, извршио и приватизацију три највеће домаће банке. Пре тога исландске банке су обављале класичне банкарске послове, а после су све више улазиле у спекулативно инвестиционо банкарство – високим каматним стопама привлачили су средства штедиша и из других земаља, а средства пласирале у хартије од вредности које су у великој мери (како се касније показало) биле «токсичне». Убрзо после тога (средином 2008. године) долази до колапса исландског банкарског система због великих губитака (губици исландских банака су били неколко пута већи од годишњег БДП земље) и стечаја неких од банака.[21]

  Све овде наведено у вези са професором Фредериком Мишкиним преузето је из његовог интервијуа који је дао за документарни филм Интерна пљачка.[22] У наведеном документарном филму има много сличних података и о другим професорима са најпрестижнијих универзитета као што су: Харвард,[23] Беркли,[24] Колумбија и други.[25]

Ситуација није ништа боља и у случају економиста који су добитници најпрестижније награде – Нобелове премије за економију, која се додељује од 1969. године. У почетку су носиоци ове премије били научници у правом смислу речи који су «прекопавали» основе економске науке и њихова истраживања су доводила и до значајних помака у економској науци, док су радови носиоца Нобелове премије у последњих тридесетак година ретко проузроковали битније „продоре“ у економској мисли.

Нобелова награда за економију која је додељена 1997. године Р. Мертон и М. Шоулс често се наводи као класичан пример практичне неживотворности савремених научних радова из економије, те како су и највеће "звезде" неолибералне економије беспомоћни да решавају конкретне економске проблеме.

Поред тога, у том периоду премије из економије додељују се за радове које имају мало заједничког са реалном економијом и темељним економским истраживањима, односно приметно је удаљавање економске науке од реалне праксе и активно улажење (најчешће неоправдано) других области, пре свега, математике и физике у економију. Тако 1983. годину премију добија Џерард Дебре за математичке радове посвећене разради теорије опште равнотеже у услова неке апстрактне економије. Морис Але комбинујући економију и физику 1988. године добија ову престижну награду за теорију тржишта и ефикасног искориштавања ресурса. Слична је ситуација и са многим каснијим добитницима, као што су: Тригве Хавељмо (1989 – за разјашњење теорије вероватноће као основе економетрије и за анализу симултаних економских структура), Џон Неш, Рајнхард Зелтен, Џон Харшани (сва тројица 1994 – за пионирску анализу равнотеже у теорији некооперативних игара), Роберт Лукас (1995 – за развој и примену хипотезе о рационалним очекивањима) итд, да би 1997. године награду за економију добили  Роберт Мертон и Мајрон Шоулс за радове о формирању цена деривата.

Нобелова награда за економију која је додељена 1997. године Р. Мертон и М. Шоулс често се наводи као класичан пример практичне неживотворности савремених научних радова из економије, те како су и највеће «звезде» неолибералне економије беспомоћни да решавају конкретне економске проблеме. Наиме, већ следеће (1998) године фонд Long-Term Capital Management LP, у чијем борду директора су били Р. Мертон и М. Шоулс и чија стратегија рада се заснивала управо на радовима за које су они награђени овом престижном премијом из економије, на берзи је изгубио, за само четири месеца, 4,6 милијарди долара и убрзо после тога је банкротирао.

                                                                     Х Х Х

О томе како се владавина неолиберализма одразила на стање економске науке у Србији и како су се академски економисти понашали у тим условима, до сада сам често писао. За разлику од већине наших академских економиста који су велики заговорници неолиберализма и који су били гласни пропагатори економске политике која је уништила српску привреду, често сам као контра-пример наводио словеначке академске економисте који су се, у већини, одлучно супроставили неолиберализму и који су успели да убеде политичку елиту у исправност својих ставова. Поред тога, најпознатији словеначки економисти (Јоже Менцингер, Иван Рибникар, Велимир Боле, Марко Крањец и други) су заузели и кључне економске ресоре у влади и централној банци земље, те имали одлучујући утицај на реализовање економске политике која је допринела да Словенија буде економски најуспешнија земља у транзицији.

Ситуација у Хрватској, у односу на Србију и Словенију, била је негде «између». У Хрватској је велики број веома угледних академских економиста (међу којима су: Бранко Хорват, Јаков Сиротковић, Драгомир Војнић, Звонимир Балетић, Мате Бабић, Анте Чичин-Шаин, Пера Јурковић, Славко Кулић, Ђуро Медић, Владимир Веселица, Дражен Калођера, Стјепан Здунић, Горазд Никић и други) били веома критички настројени према неолиберализму и упорно су и аргументовано јавно иступали са критиком званичне економске политике коју је у Хрватској вођена на бази неолибералних начела, али за те ставове нису могли да придобију владајућу номенклатуру у својој земљи. И поред тога, може да им служи на част да су показали интелектуално и професионално поштење и тиме спашавали углед академских економиста.  

И тако, за разлику од словеначких и хрватских, већина српских академских економиста је здушно подржавала владајућу номенклатуру у безочном уништавању српске привреде. То је поразна и болна чињеница коју, нажалост, морамо признати.

Од колеге Љубомира Маџара, председника Академије економских наука (АЕН), добио сам (4. 7. 2011) писмо у коме подсећа да је АЕН организовала 17. 6. 2011. године расправу у форми округлог стола на тему неолиберализма, те да се у међувремену појавила замисао да тој теми АЕН посвети још једну, такође ширу расправу. У писму колега Љ. Маџар, између осталог, пише да би било посебно пожељно да у међувремену припремите свој писани прилог и да га по могућству доставите докраја октобра 2011. године.“ 

Реферат и дискусија са јунског округлог стола о неолиберализму:

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/pokudjaj-reanimacije-neoliberalizma.html

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/neprolazna-vremena-samo-jedne-knjige.html