U zapadnoj štampi se mogu pročitati prezrive konstatacije kako su Amerikanci davali kredite nesolventnim pojedincima, a Evropljani nesolventnim državama. Kako se u Srbiji i u okruženju priprema doček Nove krizne 2009. godine. Neće valjda nas.

Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka.

Zašto je bitna ova blamaža Svetske banke? Zato što je ovo poslednje poglavlje u tužnoj priči o “ekonomskom stručnjaku” koja je osnova politike Zapada prema siromašnim zemljama od kraja Drugog svetskog rata.

Nije prijatno kada se Međunarodni monetarni fond umeša u domaće poslove. Ali, ovog puta je, verujem, podrška posebno dobrodošla, jer oluju koja se nazire iza zapadnih granica nije dobro dočekati bez manevarske rezerve.

Ruski potrošači i ovih dana plaćaju 1000 kubika prirodnog gasa oko 100 dolara, a nama su poslali račun sa cenom od oko 500 dolara za istu količinu, što predstavlja poskupljenje u odnosu na prošlu godinu od preko 100 odsto.

Povećane kamate za kredite u evrima, pa i za subvencionisane, a zajmovi indeksirani u „švajcarcima” ukinuti.

Svetska ekonomska kriza je još u ranoj fazi. Ona se sa finansijskog sektora prenosi na realnu ekonomiju i najteži period tek predstoji. Trenutak je da farsično samohvalisanje prestane, i da se Srbija suoči sa novom ekonomskom stvarnošću.

Naše komšije tvrde da su im tržišta slobodna i da za sve važe isti uslovi. Očigledno je pak da su nam ekonomski odnosi obojeni paradoksima i nerazumevanjem.

Fijat je, kao i svi investitori, dobrodošao. Međutim, Fijat nije došao da privatizuje Zastavu, da postane strateški partner ili realizuje greenfield investiciju. Fijat je došao jer su građani Srbije platili cenu tog dolaska.