Pitanje je šta, kako, kome se i zašto plaća. Na javnu raspravu o finansiranju u zdravstvu nije pozvana Unija poslodavaca, ali ni svi oni koji plaćaju doprinose. Rasprava kreće u leto, kada su svi na odmorima, poželjno je da bude brza, uz „podobne“ sagovornike. Demokratski.

Dok su na Zapadu, u SAD i u Velikoj Britaniji centralne banke smanjivale kamatne stope radi pokretanja privrede i njenog većeg kreditiranja, u Srbiji je referentna kamata povećana, samo zarad većeg profita zapadnih banaka koje rade na teritoriji Srbije.

Privatizacija započeta zakonom iz 2001. uspela je da promeni vlasničku strukturu srpske privrede, ali zbog svog kriminalnog obeležja nije uspela da stvori zdravu privredu. Veliki broj preduzeća je kupljen zbog nekretnina, a ne zbog proizvodnje, dok je jedan deo firmi bukvalno očerupan.

Siromašne zemlje nemaju toliko para. Međunarodne organizacije im tobože pomažu, a u stvari im čine štetu. Umesto stvarne pomoći, nudi im se zajam. A poznato je da su mnoge zemlje u razvoju jedva uspele da vrate dugove.

Jednostavno rečeno, koristi ekonomskog rasta su otišle uglavnom u džepove plutokrata, a ne većine stanovništva. Pa, zašto onda nije došlo do revolucije? Zato što je postojalo rešenje: zaduživanje. Ako nisi mogao da zaradiš, mogao si da pozajmiš.

Greške u lečenju kao posledica nesavesnog lečenja veoma su  retke, a mnogo češće predstavljaju rezultat sistemskih problema i/ili neizbežnog nepovoljnog ishoda. Odvajanje “žita od kukolja” treba sprovesti u sistemu našeg društva, a ne među doktorima.

Rastuće zaduživanje države na inostranom tržištu je pokazatelj neuspešne ekonomske politike. Time, ekonomska i politička pozicija ove zemlje mogu postati žrtve marketinga baziranog na nerealnim očekivanjima i potezima koji su upravo u službi takvih očekivanja i partikularnih interesa.

Iz onoga što je rečeno, napisano, onoga što se događa danas, što će se verovatno događati i ubuduće, vidi se da je koncept  privatizacije uglavnom promašen. U srpsku privredu je ušao ‘’hot money’’ preko egzotičnih destinacija i egzotičnih vlasnika.

Tokom faze slabog rasta postoje uvek oni koji kažu da niske kamatne stope neće pomoći. Na primer, više kuća se gradi što razvija građevinski sektor. Zašto u ime sveta ne bismo smanjili kamatne stope?“

Sigurno da sindikalnim liderima nije lako da deluju u zemlji u kojoj ni mnogi ''iskusni'' direktori, a kamoli novokomponovani biznismeni, o radničkim pravima ne znaju gotovo ništa. Čak ni to da za vreme štrajkova nema otpuštanja, jer neki i tad pokušavaju da pišu otkaze.