У овом огледу приказаћемо како тај противправни систем у Хагу обавља свој посао тако што ћемо усредсредити пажњу на један врло значајан пример. Заглушујућа пропаганда не допушта могућност да се нека елементарна питања поставе и разборито претресу.

Да бисмо исправно разумели ово што нам се данас догађа у Босни и Херцеговини морамо се враћати ближој и даљој прошлости. Историја је процес који траје. Сасвим је извесно да пут у будућност води преко прошлости.

За корекције геополитичке слике овог простора неће бити потребне стихије попут Првог свјетског рата. Капацитет за трагедије исцрпљен је на дужи период. Преостаје да садржај "Пешчаника", иначе злосутног симбола тзв. "друге Србије", исцури у супротном правцу.

Власти ФБиХ не показују воље да “обаве анализу захтева за повраћај војних станова”, већ се СДА позива на праксу судова у Хрватској, иако је познато да и ОЕБС годинама упозорава власти у Загребу да треба да реше проблем отетих станарских права Србима прогнаним из Хрватске.

Свако треба да воли земљу у којој живи и да је подржава. Међутим, већина Срба не воли Босну, што се најбоље може видјети кроз велика спортска такмичења. На њима Срби (али и Хрвати) редовно навијају за Србију (Хрватску).

Повратак Клинтонове екипе у Стејт департмент на челу са његовом, супругом Хилари означио је покушај реафирмације промашене политичке стратегије у БиХ. Али, сада у мирнодопским условима на Балкану није лако освјежити ратну причу о Бошњацима као добрим момцима и Србима као лошим.

Када је земља у опасности, сви демократски устави предвиђају увођење  ванредног стања, што значи и суспензију политичких странака. Наш ентитет на то нема право, упркос чињеници да су САД и ЕУ најавили да ће „дан послије избора почети одлучну битку за промјене устава БиХ“.

Нека је свима јасно: ми никада нећемо напустити одбрану позиције Србије око Косова. Какве год варијације Србије биле, шта год ми мислили о њима, стаћемо иза њих. Никада, никада, нећемо дозволити да БиХ призна Косово.

Ријеч je о запањујуће демистификаторском штиву, у коме је до краја разобличено токсично дејство бошњачке ратне хоботнице између 1992. и 1995. године, чија је глава била у кабинету Алије Изетбеговића, а пипак за егзекуције у штабу Насера Орића.

Почео је да се ствара утисак да је однос између РС и Србије на ниском нивоу и да је угрожен. Ми смо, наравно, против декларације која унилатерално третира само Сребреницу, јер сматрамо да треба да се осуде сви злочини.