Početna strana > Debate > Crkva i politika > Apel Svetog Arhijerejskog Sabora o KiM kao kosovsko-metohijski odgovor Aleksandru Vučiću
Crkva i politika

Apel Svetog Arhijerejskog Sabora o KiM kao kosovsko-metohijski odgovor Aleksandru Vučiću

PDF Štampa El. pošta
Velibor DŽomić   
utorak, 15. maj 2018.
(”Crkva nije ponudila nikakvo rešenje, stav im je nerealan,

da ne upotrebim neku težu reč”, portal ”Blic”, 11. maj 2018.g.)

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji od 10. maja ove godine je, ne bez razloga, u dobrom delu medija krštena kao ”Apel Svetog Arhijerejskog Sabora za Kosovo i Metohiju”. Očevidno, medijski poslenici su dobro uočili da nema suštinske razlike između Apela za odbranu Kosova i Metohije, obznanjenog pred Božić 2018. godine, koji je potpisalo 11 episkopa Srpske Crkve, veliki broj sveštenika, monaha, akademika, intelektualaca i vernika, i Poruke Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji, koja je već ušla u istoriju Srpske Crkve. Saborska Poruka svedoči da u našoj Crkvi postoji jedinstven stav o Kosovu i Metohiji i da nema nikakvih (priželjkivanih i podsticanih) podela, raskola i razlaza po tom najvažnijem pitanju našeg naroda i države. Ako ćemo pošteno, Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora od 10. maja je sadržinski jača od Apela za odbranu Kosova i Metohije. Osnovna poruka Apela nije ništa drugo do osnovna nit filigranski precizno formulisane Saborske Poruke o Kosovu i Metohiji.

Pored ove sličnosti u sadržaju, postoji i više razlika u percepciji. Prvo, najbliži saradnici predsednika Aleksandra Vučića su ostali nemi posle objavljivanja Saborske Poruke (Marko Đurić je u Drugom dnevniku RTS 12. maja uglavnom ponovio Vučićeve reči). Nisu, kao u slučaju Apela i Mitropolita Amfilohija u božićne hladne dane 2018. godine, udarili svom silinom na Saborsku Poruku (od ostalih se, posle predsednika Vučića, u ”Danasu” javio Vuk Drašković čijoj je jeftinoj reči jedino ”umakao” Gospod Isus Hristos zbog toga što je u treći dan po Raspeću vaskrsao i posvedočio tajnu Carstva Nebeskoga). Mediji bliski vlasti su ili prećutali ili marginalizovali Saborsku Poruku.

Naciji se, posle objavljivanja Saborske Poruke o Kosovu i Metohiji, obratio predsednik Vučić. I to je za uvažavanje u odnosu na onu januarsku hajku! Drugo, ton odgovora je drugačiji. Nije organizovana medijska hajka i haranga kao u januaru 2018. godine. I to je za uvažavanje! Da ne nabrajam dalje, jer je ovo dovoljno. Pažnju ću usmeriti na sadržaj odgovora predsednika Vučića o kome je, kako je rekao, ”ceo dan razmišljao” i da ”odgovor, kakav god smislio, ne bi bio dovoljno dobar”.

Nerazumevanje tajne Kosova i Metohije

Slažem se sa tim stavom predsednika Vučića. Vidi se da je razmišljao o odgovoru Crkvi i javnosti na Saborsku Poruku o Kosovu i Metohiji, a još bolje se vidi da njegov odgovor ne samo da nije dovoljno dobar nego da uopšte nije dobar. Da se, kojim slučajem, ne bi skretalo sa teme moram da legitimišem svoju poziciju i ukažem da nisam Vučićev ni lični, ni porodični, ni politički, ni nacionalni, ni crkveni protivnik, ali jesam, kao i mnogi drugi, veoma zabrinut za Kosovo i Metohiju i svoj narod. Redove koje pišem uopšte ne stavljam u funkciju, kako predsednik Vučić navodi u svom odgovoru, ”udaranja političkog šamara”. Pišem ih kao Srbin i pravoslavni sveštenik, koji se već skoro tri decenije, na razne načine, upoznaje sa tajnom Kosova i Metohije kroz služenje u Crkvi Hristovoj.

Uočavam da predsednik Vučić uopšte nije shvatio Saborsku Poruku i njen smisao i značaj. Pokušavam da shvatim zašto Vučić ne može da razume, kako je pogrešno naziva, ”deklaraciju SPC o Kosovu”. Na žalost, po svemu se vidi da Vučić ne samo da nije upoznao tajnu Crkve u ovom Svetosavskom narodu nego je daleko i od površnog, tradicionalističkog doživljaja Crkve i vere. Evidentno je da do njegovog razuma, srca i duše ne može da dopre tajna Svetosavskog i Svetolazarevskog Zaveta, jer za njega postoji samo zemaljska horizontala. Ruku na srce, teško je onome ko je rođen i odrastao u komunističkoj državi, bez dubljeg pravoslavnog vaspitanja, žive vere u Vaskrsenje Hristovo, posta, molitve i Svetog Pričešća, da razume reč Srpske Crkve o Kosovu i Metohiji.

Jer, razumom, politikom, ideologijom, partijom i državnom funkcijom se ne može shvatiti i objasniti vekovno i današnje prisustvo Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji. Vučić još uvek ne može da shvati da je na Kosovu i Metohiji već vekovima poraženo sve što je logično i racionalno. I u prošlosti, a i u sadašnjosti. Sledstveno tome, i u budućnosti. Zato je kosovsko opredeljenje za njega ”mitologija” i ”slavljenje izgubljenih bitaka”.

Odgovor bez sadržine

Ipak, imajući u vidu činjenicu da se prema Saborskoj Poruci odredio predsednik Republike Srbije kao šef države i jedini učesnik u tzv. spoljašnjem dijalogu sa Hašimom Tačijem uz posredovanje Evropske unije, treba reći nekoliko reči o njegovom odgovoru Crkvi i javnosti.

Prvo, Vučić je, kako je preneo ”Blic”, naveo da ”u deklaraciji SPC o Kosovu nije video šta je rešenje” (neprimereno je svođenje Saborske Poruke na ”deklaraciju”, jer deklaracija u pravnom i političkom životu označava politički akt zakonodavnog organa). Niko do danas od njega nije čuo šta je njegovo viđenje rešenja kosovsko-metohijskog pitanja. Pažljivo čitam njegove izjave i najave. Jedino uočavam nesigurnost, haos i tumaranje. Uz to, još uvek nismo dobili odgovor: zašto je predsednik Vučić 24. jula 2017. godine, kroz obznanu tzv. unutrašnjeg dijaloga, pokrenuo ”rešavanje” kosovsko-metohijskog pitanja u ovo nedoba? Srbi čekaju odgovor na to pitanje. Ne mislim da je reč o, kako neki govore, pseudomesijanskim razlozima. Bojim se da su u pitanju obaveze koje znače - vlast!

Ne bih se složio sa Vučićem da Crkva nije ponudila rešenje u Saborskoj Poruci o Kosovu i Metohiji, ali uvažavam činjenicu da on ”nije video šta je rešenje”. Ipak, ne bih rekao ni da je to u pitanju, jer je u narednoj rečenici demantovao sebe tvrdnjom da je ”u stavu SPC (video) samo to da treba da ostanemo u zamrznutom konfliktu i čekamo bolje vreme”. Sabor je, na osnovu vekovnog iskustva Crkve, ponudio rešenje, ali je ukazao i na to šta nikako nije i šta ne može biti rešenje po pitanju Kosova i Metohije.

Izraz ”zamrznuti konflikt” nigde nije upotrebljen u Saborskoj Poruci, pa se samo može govoriti o Vučićevoj, slučajnoj ili namernoj, ali svakako pogrešnoj interpretaciji Saborske Poruke. Nikako se ne može govoriti o ”zamrznutom konfliktu” ako Srpska Crkva smatra da je pitanje Kosova i Metohije ”srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda” i ako ukazuje da se ”prosperitet Srbije ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta i njene istorije i državnosti”. Nikako se ne može govoriti o ”zamrznutom konfliktu” ako Crkva, rečima Patrijarha Srpskog, apeluje na naše državnike da nikada ne smeju da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije.

Nikako se ne može govoriti o ”zamrznutom konfliktu” ako Crkva ukazuje da će se ”problem, stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine, rešiti isključivo mirnim putem na načelima pravde i prava” i da je ”mir neophodan uslov da bi kosovsko-metohijski Srbi mogli da žive slobodno, bez straha za goli život i da pravda za njih istovremeno bude i pravično rešenje za tamošnje Albance i za sve zajednice koje žive na Kosovu i Metohiji”.

Vekovno iskustvo Crkve

Srpska Crkva rešenje vidi kroz ”očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, a ujedno u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija”, ali ne kao ”konfrontaciju sa svetom već upravo afirmaciju stava da se bez osnovnih prava i sloboda jednog naroda, njegovog identiteta, duhovnosti i kulture, ne može naći stabilno dugoročno rešenje”. Šta u tome nije normalno i civilizovano? Rešenje je, dalje, i kroz ukazivanje na istinu ”da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo ljudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva”. Nije rešenje, kažu Saborski Oci, u stvaranju ”etnički čiste albanske države na ovom prostoru” i to uz ”očigledno kršenje ljudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavljanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve”. To pokazuje i jasno svedoči da se ”položaj Crkve i naroda ne bi mogao poboljšati na nekom ”nezavisnom Kosovu”. Kako tražiti rešenje putem koji su krenuli Vučić i njegovi sagovornici iz Prištine i Brisela kad se zna da ”sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone”, pa ni, kako Vučić često, a posebno ovih dana ističe, ni svoje međunarodno preuzete obaveze po tzv. Briselskom sporazumu iz 2013. godine (ne pomaže, na žalost, ni Vučićevo medijsko svaljivanje krivice za kosovsko-metohijsku ranu samo na svoje prethodnike - ”Blic”, 13. maj 2018.g.).

Saborski Oci u svom viđenju rešenja traže ”nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji”, a ”ta prava i slobode su neodeljivo povezani sa položajem i statusom naših svetinja - manastira, crkava, grobalja, spomenika kulture”. Ima li rešenja bez toga?

Sabor vidi rešenje kroz poštovanje ustanovljenog međunarodnog pravnog poretka, kao i kroz činjenicu da i neke države članice Evropske unije, a ni Ujedinjene nacije i OEBS ne priznaju nelegalnu secesiju i jednostrano proglašenu ”nezavisnost”. Rešenje se vidi u opštem konsensusu, a ne u jednostranim nasilničkim i ucenjivačkim aktima koji se nameću Srbiji.

Sabor ne vidi rešenje ni u ”podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene ”kosovske države”, jer bi to bilo i priznanje takve tvorevine, ali i presedan da jedan ”narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje”. Ali, smatra da treba poštovati još uvek važeću Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ”koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo”.

Nije rešenje u tome da se ”upornim pokušajima pojedinih zemalja na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu” i ”crna rupa Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalja širom Evrope  i sveta”. Jasno je ukazano da ”ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima”.

Živa realnost Saborske Poruke

Zašto je sve napred navedeno ”nerealno u suštini” i zašto to za predsednika Vučića ”nije rešenje”? Po čemu za bilo koga, pa i za predsednika Vučića, stav Crkve o Kosovu i Metohiji, izražen kroz Saborsku Poruku, može biti ”nova okolnost i teška novost”? Šta je novo u Saborskoj Poruci ako se zna da više od 90% učesnika tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji (u koji SPC nije zvanično pozvana da učestvuje), kao i najveći broj Srba, zastupa isti stav kao i Sveti Arhijerejski Sabor naše Crkve? Da li to išta znači i kako to može biti ”novo”? Ko mu je dao ili davao nadu da neće biti te ”nove okolnosti i teške novosti”?

Da li, kroz odgovor predsednika Vučića, dolazimo do saznanja da se pod ”zamrznutim konfliktom” zapravo podrazumeva sve što je protiv priznanja tzv. Republike Kosovo, podele i priznanja, ”modela dve Nemačke”, razmene srpskih teritorija za srpske teritorije, racionalnog zadovoljenja, pravno obavezujućeg sporazuma, stolice u Ujedinjenim nacijama, UNESKO-u itsl.?

Pita se predsednik Vučić, povodom Saborske Poruke, ”da li je rešenje da sve negiramo i da budemo protiv svega”? Šta to Crkva negira? Negira okupaciju, otimanje, uništavanje, razaranje međunarodnog poretka, pravnog poretka države Srbije, ubijanje i proganjanje na Kosovu i Metohiji. Da li, pita Vučić, treba da čekamo neko bolje vreme, pa dopituje i koje vreme? I, pri tom, kalkuliše koliko će nas tada biti - pet ili tri miliona? Zašto ne kaže da su i Albanci, danas možda i više nego Srbi, u veoma silaznoj demografskoj putanji (npr. godinama se po beogradskim medijima objavljivao netačan podatak da samo u Prištini ima preko 700 hiljada Albanaca, a po popisu stanovništva iz 2011. godine /i pored svih mahinacija/ popisano je - sa svim ostalim narodima - 198.897 stanovnika. Od tog broja treba oduzeti one desetine hiljada Albanaca koji su se iselili tokom prethodnih godina i imati u vidu one koji će se tek seliti posle tzv. vizne liberalizacije koja im se obećava. Zašto ne navede podatak da je broj stanovnika u Republici Albaniji umanjen za 1 milion za poslednjih deset godine?). Tači i Haradinaj o tome ni reč ne progovaraju, ali zato Vučić samo govori o ”malom broju Srba koji će biti još manji”. Državnički, nema šta!

Niko nikada, pa ni Arhijereji naše Crkve, nije rekao da ne treba razgovarati sa prištinskim Albancima, ali ti razgovori ne smeju da budu forma i pokriće da se, kako je rekla mudra igumanija Anastasija iz spaljenog Manastira Deviča kod Srbice, ”učini najgora stvar u istoriji Srpskog naroda”?

Vidim da, uz sve prethodno, predsedniku Vučiću nije jasno što ”svi govore o Svetoj Zemlji, samo niko neće na tu Svetu Zemlju da ide da živi”. To je poražavajuća ”argumentacija”, jer Vučić zna da nisu svi Srbi živeli i ne žive na Kosovu i Metohiji kao Svetoj Srpskoj Zemlji, ali su svi Srbi pričali o tome šta je za nas Kosovo, stasavali su na Kosovskom Zavetu i borili su se za Kosovo i Metohiju. Njegoš, recimo, ne samo da nije živeo nego nikada nije bio na Kosovu i Metohiju, ali je znao i najbolje osetio tu veliku tajnu.

Koliko je poznato, nikad niko od Vučićeve familije i rodbine nije živeo, a ni Vučić, niti iko Vučićev ne živi niti će da živi na Kosovu i Metohiji, ali Vučić ne samo da priča o Kosovu i Metohiji nego je sve sile upregao da navodno ”reši istorijske nesporazume Srba i Albanaca” i kosovsko-metohijsko pitanje. Nije sporno kad Vučić takve pridike deli svojim političkim oponentima od kojih mnogi nikada nisu kročili nogom na Kosovo i Metohiju, ali je po svemu sporno kad to radi kroz odgovor na Saborsku Poruku o Kosovu i Metohiji.

Neprhivatljivost negativnih primera

Apsurdno je da u predsedničkoj dvorani, na konferenciji za medije sa gostom iz Nemačke, Vučić pita beogradske novinare: ”Objasnite mi da li ima bilo ko od vas ko želi da ode da živi u Štimlju ili Glogovcu?” Dok sam pisao ovaj tekst, dobio sam poruku od Srba - povratnika iz Osojana: ”Vučić ne spominje nas koji živimo na Kosovu već navodi neke sredine, poput Glogovca i Štimlja, gde ni pre rata nije bilo Srba”. A ja, iz svog skromnog iskustva sa Kosova i Metohije, mogu da navedem brojne primere Srba iz Srbije i Crne Gore, koji su tokom prethodnih godina došli i bez ikakve pomoći Srbije dolaze da žive na Kosovu i Metohiji? Zašto se oni ne ističu kao primer i za primer? Zašto mediji o tome ćute?

Možemo stvar i drugačije da postavimo, pa da pitamo: šta su državni organi Srbije konkretno uradili da podstaknu prognanike da se vrate na Kosovo i Metohiju, pa ako ne u svoje domove, a ono makar u nove kuće na severu Kosova i Metohije? Zašto država Srbija još uvek o tome nije napravila nikakvu strategiju ili plan? Zašto su naši prognanici sa Kosova i Metohije u pogledu statusnih prava i dokumenata građani drugog reda u Srbiji? Zašto je za Kosovo i Metohiju u izvršnoj vlasti određena ”Kancelarija”, a ne Ministarstvo ili makar Uprava kao organ državne uprave?

Brojevi i Kosovo

Šta uopšte znače Vučićevi brojevi kada je u pitanju Kosovo i Metohiji? Ali, ako uopšte ima smisla da se pomene neki broj kada se govori o Kosovu i Metohiji, onda moram da navedem podatak, koji je 1923. godine objavio rođeni Prizrenac Petar Kostić (profesor i rektor Prizrenske bogoslovije i jedna od najznačajnijih ličnosti na Kosovu u drugoj polovini 19. i prve dve decenije 20. veka) u tekstu o istoriji Srpske pravoslavne crkveno-školske opštine u Prizrenu.

Kostić navodi da je posle seobe Srba, koja je počela 1689. godine, ”begstva našeg patrijarha i mase našeg naroda” i nasilne islamizacije Srba u Prizrenu ”sve poremećeno i satrveno bilo” i da se iselilo sve ”najkulturnije i u svakom pogledu najuglednije naše građanstvo, sem onoga što je u islam prešlo”. Sudeći po tome, razmere srpske demografske katastrofe iz 1689/1690. godine su gotovo identične razmerama srpske demografske katastrofe od 1999. di 2004. godine. Kao primer je naveo da je tada ”u Prizrenu, u toku te opšte katastrofe, ostalo samo 49 srpskih porodica i to u ”Sinan-pašinoj mali 14 kuća; u Terzi-mali 10; u Ćur-mali 15 i u Kurilu 15”. Kao razmeru pustoši u tadašnjoj Prizrenskoj Eparhije je naveo i da je, bez obzira na prisajedinjenje Raške Eparhije Prizrenskoj, umanjen crkveni prihod za više od 600%, jer nije bilo Srba (P. Kostić, Listići iz dalje i bliže prošlosti, Društvo prijatelja Manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, Novi Sad-Prizren, 2017.g., str. 129-130).

Posle brojeva i negativnih primera, Vučić je naveo užasan i užasno neprimeren citat Bore Pekića: ”Ne ljubite zemlju predaka svojih već zemlju po kojoj hodaju vaša deca”. Šta to znači u kontekstu Kosova i Metohije? Da ga se odreknemo? Da ga ne ljubimo? Da se za njega ne borimo? Da ga predamo ili prodamo? O čemu onda pričamo? I da li bi istu poruku, na primer, Hašim Tači uputio svojim sunarodnicima? Zar desetine hiljada preostalih Srba na Kosovu i Metohiji i njihova deca nisu i naša deca? Kome pripada Episkop g. Teodosije, brojno sveštenstvo i monaštvo od starodrevne Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana do Svetih Arhangela u Prizrenu? Čiji su Srbi na Kosovu i Metohiji?

Ispod svakog nivoa komunikacije je Vučićevo podsticanje beogradskih novinara da pitaju Patrijarha srpskog g. Irineja da li su bilo koja Vlada i predsednik tako i toliko pomogli Srpsku Pravoslavnu Crkvu kao Vlade i državni budžeti koji se vezuju za Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku? Da li to znači da Srpska Pravoslavna Crkva treba da trguje sa Svetinjama, svojim sveštenstvom, monaštvom i vernim narodom na Kosovu i Metohiji? Da li nam je Vučić zapravo otkrio da je pomoć koju daje država - i to naša država koja još uvek nije u potpunosti završila restituciju i obeštećenje oduzete crkvene imovine - zapravo u funkciji ućutkavanja Srpske Crkve o Kosovu i Metohiji? Saborska Poruka, na sreću, svedoči suprotno.

Nije dobro, pre svega za predsednika Vučića, a kroz njega i za sve nas, da on već skoro godinu dana, a u širem smislu od 19. aprila 2013. godine i potpisivanja tzv. Briselskog sporazuma, drži pitanje Kosova i Metohije u svom džepu. Pitanje Zajednice srpskih opština se, nakon fatalne i katastrofalne demontaže državnih organa i pravnog poretka Srbije na severu Kosova i Metohije od tzv. Briselskog sporazuma do danas, prikazuje kao ”suštinsko pitanje za Srbe na Kosovu i Metohiji”, ali slobodno mogu da tvrdim da su Srbi iz Kosovskog vilajeta u Skupštini otomanskih Srba 1909. godine, posle tzv. Mladoturske revolucije, imali više prava od ovih koja su ”dobili” 2013. godine u Briselu sa Zajednicom srpskih opština (Šta je, kako sa pravom pita Vladika Atananasije Hercegovački, sa Zajednicom prognanih Srba, Zajednicom porušenih srpskih manastira i crkava i Zajednicom porušenih srpskih grobalja?).

Važno je da smo čuli da Vučić najavljuje referendum o Kosovu i Metohiji, odnosno nešto što nikad nijednom Srbinu-državniku nije palo na pamet da radi. Kosovo i Metohija, pri zdravoj pameti, ne mogu ići na srpski referendum. Ali, ako se Vučić odvaži da ga raspiše onda se postavlja pitanje: za kakav status Kosova i Metohije će se on zalagati na eventualnom referendumu?

Saborska Poruka, kao i Memorandum Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji iz 2003. godine, u tom pogledu ne ostavljaju prostor za bilo kakve manipulacije, pa čak ni Vučićeve medijske mašinerije. Ali, znam da će, ako raspiše referendum o Kosovu i Metohiji i ako na njemu bude zastupao stav koji je suprotan istorijskom, današnjem i budućem, opredeljenju Srba, neminovno ući u sukob ne samo sa jerarhijom i vernim narodom nego i sa budućim bićem Srpskog naroda, sa Božjom i ljudskom pravdom. Po Svetom Aleksandru Nevskom i sveukupnom iskustvu, ne samo našem nego sveljudskom: Bog i istina nisu u sili nego pravdi!

(Autor je Protojerej-stavrofor i doktor nauka)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će Srbija do kraja godine prihvatiti „pravno obavezujući sporazum” sa Prištinom?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner