Početna strana > Debate > Crkva i politika > Kosara i DŽulija: laža i paralaža
Crkva i politika

Kosara i DŽulija: laža i paralaža

PDF Štampa El. pošta
Episkop Atanasije Jevtić   
utorak, 20. jul 2010.

Na sajtu http://www.nspm.rs/crkva-i-politika-/totalitarizam-u-sluzbi-zapada.html pojavio se 14. jula 2010. tekst na trinaest stranica Totalitarizam u službi Zapada, koji potpisuje izvesna DŽulija Gorin, nepoznata nam Jevrejka, verovatno iz SAD (pošto Jevreji iz Izraela ne pišu takve gluposti). Dotičnoj je g-đa Kosara Gavrilović, ćerka Milana Gavrilovića, takođe žitelj Amerike, nasuflirala sijaset laži, u koje je upleteno i moje ime, pa ovim želim da te laži demantujem.

Neću se osvrtati na “teoriju zavere” – posredi je navodna zavera protiv vladike Artemija – u tekstu koji je očigledno pisala Kosara Gavrilović. Ona je, inače, slične laži već pisala i iz Gračanice, zbog čega joj je otkazano gostoprimstvo u manastiru, ali sada je u takvu “zaveru” splela i uplela celu Srbiju, Srpsku Crkvu, mitropolita Amfilohija i moju malenkost. Iz koje je to kuhinje proizišlo, i sa kojim ciljem, neka drugi istražuju! Ja ću ovde pokazati samo njene – istina, dosta priglupo smišljene i umišljene – laži o meni.

Citiram reči Gavrilovićke izrečene “prošlog septembra u ruskoj crkvi u Vašingtonu”:

„Poznajem lično dva episkopa koje je Stejt department ucenom naterao na pokornost, tvrdeći da su oni ratni zločinci i da američka vlada ima neosporne dokaze za ovo, tako da se u svakom trenutku mogu naći u Hagu pod optužbom. Međutim, američka vlada smatra da je korisnije da oni ostanu na svojim mestima i sarađuju sa Amerikom. Episkopi su se uplašili i poneli kao kukavice. Ostali su na svojim mestima i krotko počeli da rade po američkom nalogu. Pred kraj rata u Bosni bila sam prevodilac jednom od njih. Sa njim sam bila u Kongresu kada je optužen za etničko čišćenje. Bio je to episkop Atanasije, kojeg sam dobro poznavala i iskreno volela. Znala sam tada da nije kriv za ono za šta su ga optuživali. Nije mi poznato ni koje optužbe Amerika misli da može podići protiv crnogorskog mitropolita Amfilohija. Ne znam i nije bitno. Bitno je da su obojica krivi za nešto drugo: oni su se uplašili i poneli su se kukavički.”

Sledeći pasus teksta na sajtu i sledeće priglupe laži i klevete glase: „Ubrzo posle rata u Bosni, episkop Atanasije bio je u poseti Vašingtonu, a na jednom od sastanaka, čini mi se, bio je u kancelariji kongresmena sa članovima Amnesti internešenela, koji su ga optužili za etničko čišćenje. Na tom sastanku nije bilo pomena o Hagu. On je, jednostavno, optužen za ratni zločin, odnosno za etničko čišćenje.”

Sledi dalja fantastična priča Kosare Gavrilović:

“Episkop Atanasije bio je obavešten (mislim, od strane međunarodnih snaga – možda Plavih šlemova) o sledećoj situaciji. Jedan muslimanski grad, ne sećam se imena, negde u Hercegovini, bio je okružen jugoslovenskim snagama. Naoružani muslimani bili su ukopani u centru grada. Dve suprotstavljene vojske bile su odvojene štitom formiranim od žena, dece i staraca, koji su bili u opasnosti da budu pobijeni u unakrsnoj vatri. Vladiku su zamolili da pomogne. Jedina vladičina briga bila je da sačuva žene, decu i stare. On je stigao na to mesto praznim autobusima, uspeo da ugovori prekid vatre, stavio stare, žene i decu u autobuse i rekao vozačima da ih odmah odvedu u Crnu Goru, a zatim je Srbe i muslimane prepustio jedne drugima na milost i nemilost. Ovaj scenario stavljen je pred vladiku. Kada je upitan da li je tako bilo, on je rekao da je to tačno.“

Dalje sledi, valjda radi uverljivosti, navodni dijalog ili “žučna diskusija” koju gospođa Kosara kao “prisutni prevodilac” prenosi, pa dodaje: “Iako sve to zvuči nadrealno, bizarno, ludo, neverovatno, verujte mi da je tako bilo.” Pa zaključuje, kao pred kamerama:

“Ono što ne mogu da opišem jeste kasnija eksplozija revolta, gađenja, dubokog bola, tuge i nepodnošljive žalosti; a najgore od svega, nagoveštaja da vladika sumnja u samog sebe, a potom zapada u očajanje. Onda je jednostavno digao ruke. Zatim smo se posvađali stojeći na trotoaru ispred jedne od zgrada Kongresa. Rekla sam mu da mora nastaviti da se bori, a on je kazao da ne može. On će nastaviti borbu kod kuće, ali više nikad neće kročiti na američko tlo niti razgovarati s bilo kojim zapadnjakom. Onda, nekoliko godina kasnije, ponovo je došao u Ameriku, u Kaliforniju, da budem precizna, i sada je veliki prijatelj Zapada.”

Eto, to je ta storija, imaginarna priča virtuelnog scenarija gospođe Gavrilović, kao u nekom američkom ratnom filmu (recimo sa Foks-a) ili u američko-ruskoj špijunskoj aferi.

Ali priča je i lažna i priglupa. Kao prvo, gospođa Gavrilović nikada nije bila prevodilac “jednom od vladika”, tojest meni, “pred kraj rata u Bosni”, a još manje “ubrzo posle rata, u Vašingtonu”. Kao drugo, ispadoh ja veliki heroj i dobrotvor, spasilac muslimanâ u “njihovom gradu” u Hercegovini. Problem je, međutim, u tome što takav grad nije postojao u Hercegovini, odnosno u mojoj Eparhiji. Stolac jeste imao muslimansku većinu, ali njega su tokom rata etnički očistili od muslimana ne Srbi nego Hrvati. I Konjic je imao muslimansku većinu, ali tamo su muslimani sproveli etničko čišćenje nad Srbima. Elem, ispadoh spasilac od sigurnog “genocida” nad ženama, decom i starcima, jer sam ih, eto, spasao – poput Amerikanaca kada su pokrenuli na stotine hiljada [iptara sa Kosova i iz Metohije da kao izbeglice pređu u susedne zemlje, odakle će ih oni potom trijumfalno vratiti NATO-trupama. Ispadoh i junak koji naređuje Jugovojsci (da znate kako me je samo dočekala kao Miloševićevog javnog kritičara u vreme kada su skoro svi ćutali kao zaliveni!): momentalni prekid vatre, potezom prsta dovodi spremne autobuse i šalje ih, sa šoferima, naređujući Crnoj Gori da ih primi! Pa ljudi Božji, to je gest za pohvalu Amnesti internešenela, delo za Nobelovu nagradu za mir, a ne za Hag! Osim ako su Ameri tako glupi kako ih predstavlja njihova građanka srpskog porekla, inače poznata kao pristalica demokratâ. Ali da ostavimo šalu: posredi je zlobnopakosno smišljena kleveta. Koliko se njome brani tužni mi brat Artemije, to je drugo pitanje.

U svemu tome istina je sledeća. Gospođu Gavrilović sam upoznao kada smo, blagodareći kongresmenu Srpkinji Helen Delić-Bentli, u jednoj sekciji američkog Kongresa svedočili o Kosovu, 24. aprila 1990. godine, tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle, potonji patrijarh, rektor prizrenske Bogoslovije i ja, tada jeromonah, određen od Svetog Sinoda u delegaciju o Kosovu (jer sam od paljenja Pećke Patrijaršije, u Nedelju Pravoslavlja, 16. marta 1981. godine, stao u odbranu Svetinje srpskog Kosova i do danas nisam prestao). Neko nam je tada, verovatno Srbi iz Amerike, pridodao gospođu Gavrilović kao prevodioca. Sažetak tadašnje rasprave, duge pet sati (nama su dali svega dvanaest minuta, a samo Rugovi četrdeset minuta, što je, uz ostalo, već tada pokazivalo kome će Amerikanci oduzeti, a kome pokloniti Kosovo) objavio sam u knjigama svedočenja o srpskom Kosovu i Metohiji. Nikakvog mog drugog, naknadnog, kasnijeg dolaska – sa pozivom ili bez poziva – u američki Kongres ili Stejt department nije bilo, pa, sledstveno nije bilo ni prevođenja Kosare Gavrilović niti igde ikakvog saslušanja od bilo koga, ni tokom ni posle rata u Bosni i Hercegovini. Jesam, doduše, i kasnije govorio o ratu u Bosni i Hercegovini, ali ne u Americi nego u spoljnopolitičkom komitetu švajcarskog parlamenta, uz reis-ul-ulemu i kardinala, kao i pre neku godinu u Evropskoj zajednici u Briselu, zamenjujući vladiku Artemija. Oba puta sam bio određen za to od Patrijarha i Svetog Sinoda. O svemu tome postoje pismeni izveštaji.

Nijedan grad u Hercegovini nije tokom rata bio opkoljen od Jugovojske niti mu je “u centru bila ukopana muslimanska vojska”. Slučaj Mostara, grada sa približno jednakim brojem muslimana, Hrvata i Srba, sasvim je specifičan: kada sam primio Eparhiju zahumsko-hercegovačku, na Vidovdan 1992. godine, iz Mostara su već bili proterani ili su izbegli bezmalo svi Srbi (bilo ih je pre toga dvadeset osam hiljada), a muslimani i Hrvati su tada bili zajedno protiv Srba. Doznao sam kasnije da su Srbi (Jugovosjka je već bila otišla) iselili muslimane iz Gacka, – izgleda autobusima, – ali pre no što sam ja primio Hercegovačku eparhiju. Iz Trebinja je bilo iseljavanja manjeg broja preostalih muslimana početkom 1993. godine, – izgleda opet autobusima, – ali ja sam u to vreme bio u severnim delovima Eparhije, jer sam prosečno malo boravio u Trebinju, a i kada sam boravio, sedište mi je bilo u manastiru Tvrdošu, van grada.

Kada su Srbi u Konjicu i okolini, od 25. maja 1992. pa nadalje, saterani od strane muslimana u logore, – gde ih je dvesta četrdeset četvoro pobijeno, a ostali su što pobegli što proterani, – nastojao sam, preko švajcarskog Crvenog Krsta, da nešto doznam o njima. Doživeo sam samo gorčinu zbog licemerja i nečoveštva humanog Zapada. Preostalo mi je jedno – da sudbinu svojih vernika i sunarodnika uporedim sa sudbinom dve i po hiljade kiparskih Grka, zarobljenih od Turaka i registrovanih od Crvenog Krsta u gradu Adana: svi su docnije pobijeni, a tek odnedavno vraćaju kosti tih mučenika. 

Onih ratnih godina, kada su počeli sukobi dotadašnjih saveznika Hrvata i muslimana, pa su muslimani odsekli tri hrvatska sela južno od Konjica, a Srbi sa slobodne teritorije pomagali Hrvate, izvezli smo, našim džipom, otac Isaija i ja, do Nevesinja devojčicu Mariju, Hrvaticu, jer su joj roditelji nestali ko zna gde, i predali je rodbini, koja ju je odvezla u Podgoricu. Ne znam da li sam još koga spasavao, ali znam da smo davali pomoć u hrani porodicama i novac ratnoj siročadi – većinom Srbima, ali i drugima – kad god smo imali sredstava i načina. Kasnije smo uz pomoć Unprofora posećivali Srbe u dolini Neretve, blaženopočivši otac Simeon i ja, pa se susretali i sa rimokatoličkim i muslimanskim verskim vođama. Ako je neki muslimanski “avaz” ili hrvatski “glas” tada negde napisao da je “Atanasije ratni zločinac”, pri prvom susretu sa takvim novinarom ili klevetnikom (sa mostarskim muftijom naprimer), – bilo je ipak na njihovom licu ljudskoga stida zbog laži i klevete. Nažalost, kod gospođe Gavrilović, Srpkinje i vajne pravoslavke, nema stida za notorne laži i klevete, i to na račun dvojice srpskih vladika. Da je njena priča tačna, davno bi je Sarajevo upotrebilo i iskoristilo da me optuži. Sada to, umesto nekih drugih, radi ova Amerosrpkinja.

Nego, kad već gospođa Gavrilović pomenu autobuse, prisetih se: da, bilo ih je, i to sam ih, zamislite, ja lično dopratio. Bilo je to na Kosovu, juna 1999. godine. Odmah po prestanku bombardovanja (a i za vreme bombardovanja i zatiranja Kosova i Metohije trovanjem zračećim bombama, čije posledice traju i do danas, bivao sam više puta kod brata Artemija širom tragičnog Kosova) i po potpisivanju kapitulacije u Kumanovu, 10. juna 1999. godine, stigao sam, zajedno sa jerođakonom Maksimom, sada vladikom kalifornijskim (njemu sam išao 2006. godine u posetu, ali ne samo u Kaliforniju nego i u rezervate Indijanaca u Arizoni), i to već 14. juna na Kosovo, najpre u Gračanicu. Vladika Artemije, posle paljenja manastira Svete Trojice u Mušutištu i mučeničkog stradanja monaha Haritona, spasioca monahinjâ iz Svete Trojice na ulicama Prizrena, bio je opkoljen u svojoj Episkopiji u Prizrenu i jedva ga je nemački KFOR spasao od šiptarskih hordi koje su nadirale za NATO-om iz Albanije. Tada smo, 16. juna oko podne, stigli u Prizren sa pet autobusa koje nam je iz Vranja poslao episkop Pahomije i tako smo autobusima prevezli vladiku i jedva preživele Prizrence u Gračanicu i dalje na istok i sever raspete zemlje Srbije.

Dakle, ipak sam “imao autobuse”! Da li je gospođa Gavrilović “pomešala lončiće” ili “zapala u očajanje”? Neka joj! – što bi rekao blaženopočivši patrijarh Pavle.   

Da, hvala Bogu i Majci Božjoj, spasli smo i Srpkinjicu, petogodišnju Jecu, jula 1999. godine, sa prizrenske Kaljaje, od samrtnog šoka doživljenog kada su joj arnautski pljačkaši Prizrena prislonili pištolj na čelo, pa ju je KFOR spasao, a mi je odvezli autom izbeglog sveštenika iz Kline, preko Sredačke i Sirinićke župe, u Gračanicu, u pratnji dveju monahinja za koje mogu da kažem: to su Kosovke devojke! One su i danas na kosovskoj straži, ali o tome sam već negde rekao i napisao poneku reč. A i ovo što rekoh, zašto rekoh? Bog vidi sve i sudi sve.

Daj Bože da sam još koga spasao, pa makar i autobusima!

A da li sam veliki ili mali prijatelj ili neprijatelj Zapada ili Istoka? – Eda Bog dâ da smo iznad Istoka i Zapada, što rekao sveti Vladika žički Nikolaj.

Manastir Tvrdoš, 17. jula 2010.

Ep. At.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner