Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи?

По изгласавању закона о дискриминацији владика Раде први би пао под удар његових параграфа, а можда би, штавише, Пустињак цетињски завршио свој кратки живот као Пустињак хашки.

Када смо последњи пут чули глас цркве у пословима који нису баш државни. Рецимо, да кажу нешто о насиљу у школама и породици, корупцији и грамзивости, неку реч утехе за незапослене и болесне... Јок, слабо их то занима, за разлику од пастве коју то и те како занима.

Није баш уобичајено да се у, такорећи, званичним српским државним новинама напада поглавар српске православне цркве. А када се то догоди баш на Божић, односно Бадње вече, онда је реч о правом и беспримерном скандалу, какав се није дешавао чак ни у време окупације.

Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос.

Поштујући елементарну људску логику и елементарну црквеност, чинило ми се најнормалнијим да - ако је већ ту молба првога међу нама, његовом руком потписана, у шта смо се сви увјерили и једнодушно прихватили - молбу старога, светога и немоћнога оца уважимо.

Мада у цркви за патријарха кажу да је само "први међу једнакима", сви знају колико је важно која личност заузима то место. Да није тако, не би избор патријарха изазивао толику пажњу.