Da će Artemije proći slično kao srpski lideri na Kosovu koji su prepoznati kao lopovi koji u ime „odbrane srpstva“ rade svakojake nepojamne marifetluke, trebalo je da bude jasno još od slučaja Crna Reka.

Ta deoba između istoka i zapada traje vekovima. Možda je vreme došlo da o tom problemu pristupimo na najozbiljniji način. A kako se može pristupiti ako nema razgovora. Taj događaj i susret je neophodan da bi počeli da se rešavaju problemi.

Zato se ponekad komično, a ponekad tragično klatimo čas na jednu, čas na drugu stranu, umesto da budemo to što jesmo, i shvatimo da to treće znači svoje, da znači samostalnost i samosvojnost od koje se – čak i kada se to želi – ne može pobeći, a da se ne prestane biti.

Izbor patrijarha žrebom između trojice kandidata sputava ambicije vlastodržaca na ovim prostorima, koji su se, još od Kneza Miloša Obrenovića, uvek trudili da na svoj način i iz različitih potreba u manjoj ili većoj meri utiču na izbor crkvenog poglavara.

Nemački poslanik u Zagrebu je 2. decembra 1941. u izveštaju Belinu po prvi put pomenuo ideju o stvaranju HPC. Početkom 1942. nemačko poslanstvo je već dobilo zadatak da izvrši pritisak na Pavelića.

Na Božić je izvršena čudesna tajna: obnovljena je priroda time što je neizmenljivi Bog postao čovek. Neka bi se sveblagi Gospod Hristos rodio danas i u našim dušama kroz našu smirenu veru, kroz našu evanđelsku ljubav, kroz naše molitve, post, milostinje, kroz naše evanđelske vrline.

I ovoga Božića smo zajedno sa svojom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji, kolevci našega naroda. Poručujemo im u ljubavi Hristovoj da se vrate svojim kosovskim ognjištima i ostanu da žive sa svojim svetinjama, čuvajući naše Kosovo, „grdno sudilište".

Politička teologija mora osloboditi državu od političkog idolopoklonstva, a čoveka od političkog otuženja i razvlašćivanja. Ona mora težiti demitologizaciji države i društva. Razgrađujući vladajuće političke odnose ona mora pripraviti put hrišćanskim vrednostima.

Patrijarhova sahrana bila je kohezioni čin koji je odražavao odlučnost u identifikaciji sa onim što je izvor Pavlove harizme: on je simbolizovao nas onakve kakvi se sami vidimo, u obliku za koji mislimo, i verujemo, da je bolji deo nas, s verom da nas ima i da ćemo opstati.

Koliko god je to bilo moguće, patrijarh Pavle živeo je život skromne jednostavnosti. Prema svakom koga bi sreo odnosio se na miran i nežan način; bilo je nemoguće ne uvideti njegovu veoma duboku duhovnost, svetost ličnosti i mudrost.