Izbor patrijarha žrebom između trojice kandidata sputava ambicije vlastodržaca na ovim prostorima, koji su se, još od Kneza Miloša Obrenovića, uvek trudili da na svoj način i iz različitih potreba u manjoj ili većoj meri utiču na izbor crkvenog poglavara.

Nemački poslanik u Zagrebu je 2. decembra 1941. u izveštaju Belinu po prvi put pomenuo ideju o stvaranju HPC. Početkom 1942. nemačko poslanstvo je već dobilo zadatak da izvrši pritisak na Pavelića.

Na Božić je izvršena čudesna tajna: obnovljena je priroda time što je neizmenljivi Bog postao čovek. Neka bi se sveblagi Gospod Hristos rodio danas i u našim dušama kroz našu smirenu veru, kroz našu evanđelsku ljubav, kroz naše molitve, post, milostinje, kroz naše evanđelske vrline.

I ovoga Božića smo zajedno sa svojom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji, kolevci našega naroda. Poručujemo im u ljubavi Hristovoj da se vrate svojim kosovskim ognjištima i ostanu da žive sa svojim svetinjama, čuvajući naše Kosovo, „grdno sudilište".

Politička teologija mora osloboditi državu od političkog idolopoklonstva, a čoveka od političkog otuženja i razvlašćivanja. Ona mora težiti demitologizaciji države i društva. Razgrađujući vladajuće političke odnose ona mora pripraviti put hrišćanskim vrednostima.

Patrijarhova sahrana bila je kohezioni čin koji je odražavao odlučnost u identifikaciji sa onim što je izvor Pavlove harizme: on je simbolizovao nas onakve kakvi se sami vidimo, u obliku za koji mislimo, i verujemo, da je bolji deo nas, s verom da nas ima i da ćemo opstati.

Koliko god je to bilo moguće, patrijarh Pavle živeo je život skromne jednostavnosti. Prema svakom koga bi sreo odnosio se na miran i nežan način; bilo je nemoguće ne uvideti njegovu veoma duboku duhovnost, svetost ličnosti i mudrost.

Neka se ni ovoga puta ne ljuti Srpstvo svekoliko, crnogorskom režimu zaista je ograničen prostor čak i za saučešće. Dobro je što nisu imali snage da svojim prisustvom unize ispraćaj patrijarha Pavla. Time su izrazili poštovanje – onako kako jedino znaju. Svojim opravdanim odsustvom. Daleko im lepa kuća.

Uloga Patrijarha Pavla je, zapravo, bila objedinjavajuća u tom pogledu, ali i više od toga – usmeravajuća i integrišuća. Upravo je njegova ličnost bila oličenje tih dveri koje su ponovo bile širom otvorene, nudeći svakom neometan i slobodan pristup riznici Crkve.

Sahrana patrijarha pokazala je drugo lice srpskog naroda, koji, iako je siromašan i ogorčen, „daleko od Evrope“, zna da se ponaša, ne samo pristojno i uljudno već uzvišeno i dostojanstveno, kada situacija to zaista nalaže, i kada se za to zauzmu pravi autoriteti.