Прашина се и даље диже за Антонићевим изванредним текстом. Иначе, ово је једна прилично објективна анализа, али мислим да је можда мало превише нежна према видовњацима. Али, на крају крајева, није ни много битно. Ко има очи да види шта се дешава нема никакве дилеме око тога ко је у овој причи био праву.

Antonic je u pravu, ne zbog toga sto ja mislim tako, covek iznosi situaciju kakva jeste...e, sad, sto se to ne svidja Avramovicu, Vucicu ili Nikolicu, bas me briga....osim toga, svi su pisali uvijeno i plasljivo o Vucicu, jedino ga je Antonic okarekterisao onakav kakav stvarno jeste...i na kraju, Antonic iza sebe ima citaoce...
velika dela, velika dela cine ljude i heroje, ta dela stoje iza Antonica...

Одувек на српској политичкој сцени постоје свете краве.Овај пут то је вучић.Тешко оном тко се данас огреши о ову светињу.Одмах је на нишану тешке артиљерије све мрачнијих тзв. средстава информисања,којекаквих владиних и невладиних организација а у новије време и самозваних српских патриота.За њих нема нико права на критику тѕв. владе а поготово одабраних појединаца из ње.Влада или ваља или неваља као целина.То што појединци из владе беже да се јавно огласе само о најтежим државним проблемима не амнестира их од одговорности.Хајде разуверите ме да је дачић одговорнији од што бежи и од свог министарства изузев ако није трговина у питању.

Антонићев текст је погодио тачно у мету, судећи по прашини која се дигла. Антонићу велике похвале за храброст и љубав према истини!

Желим да се прикључим критикама на рачун господина Антонића и да додам да је оно што мени у Антонићевим текстовима посебно смета - њихов особит стил. Није проблем у садржају Антонићевог дискурса, то су начелно патриотиски лајтмотиви, али је стил оно што њега одаје. Антонић се опасно приближио стилу тзв. београдске надреалистичке школе а нема сумње да би једина озбиљна анализа показала да се у Антонићевим текстовима може препознати и погубан утицај Мирослава Крлеже. А све то је страшно! Један истински национални интелектуалац ​​не би губио време читајући Давича, Матића, Вуча или Ристића и осећао би само гађење према лику и (не)делу М. Крлеже. Господине Антонићу, ако желите да будете истински национални интелектуалац​​, оканите се декадентне западњачке модернистичке литературе! Узмите у руке књиге једног Владимира Велмар-Јанковића, Јустина Поповића, Драгише Васића, Светлане Велмар-Јанковић, па и Светислава Басаре! Тако ћете помоћи и себи и нама.

Анђелковић, као бранитељ СНС-а има немогућ задатак да Вучићеву издају прокаже као нешто друго, као "тешке одлуке", као нужност како би се заштитили неки апстрактни виши национални интереси него што је то узалудна(по њима) одбрана Косова. Када кажем одбрана, мислим на прихватање Србије било каквих обавеза које уважавају постојање институција лажне државе Косово.
За разлику од Анђелковића који је СНС играч и има обзира према њима, Антонић има обзира једино према истини. А то је разлика између интелектуалца и онога који то није.

Антонићев чланак је био превише култивисан и коректан. Писати о Дачићу и Вучићу а при томе чувати научно-аналитичку професионалност тражи надприродну толерантност и уљудност. Анализе његовог чланка су киминтерновске рецитације већ вићене халабуке квазиинтелектуалне елите квазикомунистичке провенцијенције. Датум долази на Видовдан, тако да ће се имати шта прослављати у будућој Србији, без сарказма.