Одличан текст. И покреће права питања, која се обично прећуткују или гурају у други план.

Koliko sam video, razlog masovne frustracije među ljudima, ovih dana,nije toliko skandalozna nepravda haškog suda - nešto drugo i drugačije samo bi naivni mogli očekivati - koliko upornost političke elite da sledi put u propast. Po ko zna koji put stavljeno nam je do znanja da nas oni neće. Tako ispada da je osećanje naroda bilo ispravnije od "racionalnosti" onih koji su nam doskora poručivali da ne razumemo ovaj svet. A onda se povukli da se,kao počasni predsednici, bave svojim pravim,mentalnim problemima.

Трачак добра у овоме злу је што сад само својевољно слепи и глуви верују да је "Хашки трибунал" прави суд, и да у њему било ко може да очекује правду.

Од кукања, дабоме, нема вајде. Али нема ни од веровања да је држава Србија - онако квислингизована каква је већ деценију и кусур - могла да промени исход понашајући се попут Хрватске или "Косове." Јер да је могла, урадила би.

Све што ми слободни стрелци, у Србији и ван ње, урадисмо да макар мало пружимо отпор агресији Империје, увек би обезвредила капитулација режима. Ништа не може да се уради док се не стане у крај поданшитву. Судећи по реакцијама у јавности, народ није поданички - али власт јесте. Решење се намеће само.

Колико сам размео суштину овог текста, аутор заступа тезу да је лоше тужилаштво криво због тога што се зликовци бесрби ослобађају.
Како је онда тужилаштво врло спретно када је у питању осуда Срба, и оне квалификације о удруженом злочиначком подухвату иако удружени у том подухвату често нису знали један за другог?
Суштина је у нечем другом. Суштина је у оних 2 милијарде долара које је Америка инвестирала у промовисање америчке верзије рата. Две милијарде долара је инвестиција која оправдава злочин Американаца који су напали суверену државу. Јер, ако је нападнут злочинац (по Хашкој пресуди) онда то и није злочин, а све остало је колатерална штета.
Све остало је циркус и лакрдија.

ау миле
поента коментара је да ништа не моѕемо без 5 милијадри.. ево саћемо д а скупимо.

Драги мој Драгославе, за вас не знам, али ја у време санкција данима не бих видео шницлу у фрижидеру. Нисмо били гладни, купили би неки сир на пијаци, било је хлеба, жена би умесила "ембарго колаче" са брашном и шећером, одозго би посула цимета.

По истеку санкција, мени понудише посао у хашком трибуналу за стално, а пре тога сам радио хонорарно. Пет хиљада гулдена, то је око четири и по хиљаде марака у то време. Ја сам имао тад у Београду плату од триста марака, то је онај период кад смо мало живнули после санкција.

Ставио сам прст на чело и размислио, целу ноћ се превртао у кревету и одлучио. Рекао сам им НЕЋУ. Изгледа да су имали неки план и питали су ме зашто. Рекао сам им дословце, ВИ СТЕ РАЗБОЈНИЦИ И НЕ ЖЕЛИМ ДА ИМАМ ИКАКВОГ ПОСЛА СА ВАМА.

Пре пар дана, један мој пријатељ који зна да сам радио тамо ( узгред пробио сам им систем безбедности ) ми рече, "јес видео шта раде они твоји из хашког трибунала, од кога си ти плату примао".

Није га било да ми на време каже.