" Kada će država u Srbiji snažnije podržati naučne institucije i malobrojne nezavisne istraživače koji tako mukotrpno i samopregorno pokušavaju da održe plamičak istine o teškom stradanju srpskog naroda u 20. veku? "
Dobro pitanje.
Odgovor se nalazi u samom pitanju pod " malobrojne nezavisne istraživače" .
Znaci, da postoje mnogobrojne nevladine organizacije koje se bave ovim problemom - i drzava bi nasla za shodno da ih podrzava.
U zapadnim drzavama mnogobrojne NVO se bore za slicne interese a u Srbiji imate NVO koje se bore za interesa onih koji zataskavaju istinu o srpskim zrtvama. I upravo to se nalazi u samom centru problema.
Zamislite na trenutak da se umjesto Biserko i Kandicke cuju pravi predstavnici organizacija zrtava.
@ Jasna Simonovic
Za razliku od tebe ja nisam zadovoljna sa formulacijom "Jad Vasem" je u nasim dusama. Zasto? Zato sto me jako boli dusa zbog toga . Zdravije bi nam svima bilo da se srpski Jad vasem nalazi na nekom fizickom mjestu a ne u nasim dusama

Ако је текст обележеном првом фуснотом заиста писао Љ.Тадић,вероватно је мислио на Србе-злочинце.Јер,лани је промовисао књигу "Распад СФРЈ и великосрпски хегемонизам".

Уз то,све оно што син његов ради,није то све могло да се научи у ДС.У странке се учлањујемо као већ формиране личности. То јест-нешто се понесе и од куће.Чиме те задоји и мајка и отац.

*
Давно је рекао Брана Ц: "На срећу,Јевреји неће од нас примити навику да заборављају своје мртве. А на жалост, ми нећемо од њих научити да се сећамо својих мртвих".

Никада ми нећемо имати свој Зид плача.

Јер, кад се неки Србин присети Јасеновца, где леже кости само једне генерације испред њега, значи можда чак и родитељске, други Срби гракну на њега што је ретроградан, враћа се у прошлост, уместо да гледа у светлу ЕУ будућност.

Вековима су се Јевреји поздрављали са "Догодине у Јерусалиму".
А српски поздрав је "Догодине у НАТО".

@@Sajber Mileva


Istinita(iskustvom potvrdjena),uvek aktuelna i nimalo naivna je tvrdnja da su za grehe dece najodgovorniji upravo njihovi roditelji,- kazu izmedju ostalog i Sveti Oci Crkve, A njima- nemam razloga da ne verujem.

Ружичасти пантер ...Поптуно сте у праву ако себе осећате изолованом јединком...Преци кроз сваког човека остају, опстају, нестају, стају или не стају...(овоземаљски виђено)...

Сенка...Слажем се да би се бол душе умирила, а и грех болне душе да често сваљује и на невине...и на оне који не могу ништа учинити...кога су сустигле друге неправде и страдања...који су нешто учинили...Али, ако те поново упутим на мој коментар, надам се да нећеш пропустити значење реченице у загради...иако признајем да сам могла бити јаснија...
Нажалост, мени силне новце нису још увек вратиле велике глобалне, интернационалне, и домаће корпорације, па не могу нити помислити на неки први материјални корак у том смеру...Али можда неко може...Не може све Новак Ђоковић!
пс Ето, и Старо Сајмиште није поново васрсло док млади нису тамо запевали...колико год сурово то звучало у сваком злу има нечег доброг...скренули су пажњу својим "успаваним" родитељима...

Postovani g. Sherovicu,
Genocid nad srpsim narodom na teritorijama koje
svojataju Hrbvati (teritorije u sastavu danasnje
NDH i BiH I +) je rezultat programa, napisanog u XIX
veku (Ante Starcevic) a sprovodi se od pocetka XX.
Masovni zlocini pocinjeni u I I II sv. ratu, nastavljeni
1991, da bi dans Hrvatska bila etnicki “cista” drzava.
Pored najmasovnijeg gubilista u Jasenvcu, lista
takvih mesta je poduza.
Mi-Srbi, “oprostili” smo zlocine I sv. rata I omogucili
da se dese jos strasniji, 41-45, a sledeci dadodje do
svega sto smo dozivljavalii gledali “juce”.
“Oprost”, nemar, zlocina je cin pridruzenja zolincima
sto se jasno vidi kroz kontinuitet zlocinackog orgijanja
I zadnjeg zgrazanja zbog osude tzv. generala a samo
placenog ubice I vodje zlocinaca.
Nas odnos je doprineo genezi i ostvarenju hrvatskog
“sna” kroz toliko prolivene krvi I mrtvih, a najcesce
nevinih (osim ako se ne snmatra da su Srbi opasna
divljac koju treba potamaniti).
D1 S. Savic

Rodjena sam 5 godina posle 2.svetskog rata, nisam imala rodbinu u krajevima gde su ustase masakrirale srpski narod, ali sam se uvek uzasavala zlocina pocinjenih na tlu Endehazije i duboko u dusi osecala bol zbog mucenickog stradanja moga naroda. Licno smatram da jedino zrtve mogu da prastaju svojim dzelatima, a potomstvo je duzno da ne zaboravlja stradanje svojih predaka.Ne razumem kako se moze nekome davati oprostaj ko nije zamolio da mu se oprosti, i sto je najvaznije- ko se nije pokajao za svoje grehe? Kako oprostiti katolickoj crkvi koja je blagosiljala ustaske zlocine, pa i dan danas pokazuje svoje odobravanje tih zverstava uvrscujuci kardinala Stepinca u svoje svetitelje? Sve dok se rimski papa ne pokaje i ne izvini srpskom narodu javno i pred celim svetom, nemamo pravo da oprastamo i da zaboravljamo!

Сећање на жртве усташког нацистичког геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Независној Држави Хрватској никако не искључује неопходност праштања покајаном злочинцу. Наравно, божанска љубав све прашта, а човек може да прашта само по мери своје индивидуалне боголикости. „Никад човек није тако узвишен и достојанствен као кад прашта брату своме и кад тражи опроштај; никад један народ није толико достојан поштовања као кад је спреман да увек пред собом држи грех свој прихватајући покајање као најчудеснију препородитељску силу, себе ради, своје будућности ради и браће своје ради“ (Митр. Амфилохије). Где год је и кад год је човек убио човека, ту је брат убио брата, а геноцид је уистину најстрашнији злочин „братоубиственог родоубиства“ који се не сме релативизовати исконструисаним уравниловкама. Неопходно је сећати се, јер док год убијамо у свом памћењу невино поклане Авеље, браћу нашу, и сами остајемо заробљеници братоубиствене распамећености.