"Већина данашњих домаћица је школована, образована, интелигентна, радознала, ефикасна, свестрана и тражи своје легитимно право да свесно донесе одлуку која у великом броју случајева захтева много више храбрости и пожртвовања него што се мисли, а да при том не добије етикету нераднице."

nemam nista protiv domacica, naprotiv, zaista mislim da je to za neke zene najbolje resenje i uvek se usprotivim kad razne feministkinje itd predstavljaju zivot domacice kao manje vredan.

ali, ako je tekst vec tako detaljno naveo probleme zaposlenih zena, malo je smesno da se domacice slikaju ovako divnim bojama. domacice nisu nikakve obrazovane niti zanimljive zene, vec su naprotiv, u proseku dosadne i sebi i drugim domacicama, a zene i muskarce sa karijerama i da ne pominjemo. i to je ok. ne moze svako biti zanimljiv, a sve nesto kosta, pa tako i udoban zivot domacice.

Mrzim kujnu,usisivac,zagorele serpe,neispeglan ves,retrivera na tepisima,piksle po kuci...Dosta mi je disonantnih korisnika mojih kuvarskih umeca koje bas briga kako cu da spojim prvi s 31. i sve ih nahranim.
U masinu bih strpala uvoznike "licenciranih" deterdzenata zbog kojih mi je ves siv.
Ne treba mi botox-ukocili mi se obrazi od uspesnog glumatanja da sam sve stigla,postigla i da nikada nisam umorna.
Domacica danas,juce ili sutra-varjaca je nezbezna.

Мислим да би се правна регулатива о послу и запослењу требала мало флексибилније регулисати, како би се људима а пре свега женама омогућило да могу да раде 4 сата дневно или по другом флексибилном концепту, као и да се дио послова може обављати и од куће. Олакшати и учинити флексибилним могућности за образовање за све категорије а не само за младе. За такве акције потребан је снажан, вертикални ангажман државе у свим сферама, а затим и консензус и разумевање друштва. Ако се те ствари препусте тржишту и тзв саморегулацији, онда је пропаст неминовна.

Сећате се сви како је пре било у комунизму радити од 7 до 3? Данас се ради од 8 до 5 а пауза често није урачуната у радно време. Ако пут од посла до куће траје 1 сат, која то особа може после тога и умора на послу наћи времена за себе, породицу, друге? Тај концепт је лош и читаву причу о 8 сати дневно треба размотрити и учинити флексибилнијом. Ко жели да ради 12 сати нека ради, а ко жели да ради 5-6 треба му се и то омогућити.

Mislim da je pitanje koliko se ova prica moze primeniti na Aziju, Afriku, mozda i Juznu Ameriku, pa zato u sledecem ostajem u okvirima, recimo Evrope i Amerike i nacina zivota svojstvenog tim podrucjima.
A tu se shvatanje uloge domacice sustinski promenilo bar 3 puta u poslednjih pola veka ili nesto vise. Od vremena ultimatuma "zeni je mesto u kuci", preko ultimativnosti karijere, pa do danasnjeg polaganog povratka u kucu, ali ovaj put sa sasvim drugacijim motivima, argumentacijom i vrednosnim odredjenjem, i bar za sada bez ultimatuma. Postoji mogucnost izbora izmedju 2 potpuno legitimne opcije, i sam izbor ne garantuje uspeh niti neuspeh.
Ono sto je zanimljivo je da se ovde krije jedan sasvim novi pogled na stvari, koji jednako moze biti zanimljiv i za musku stranu. Da se mozda zapitamo kako mi to uopste zivimo, koliko smo zadovoljni, sta nam je vaznije itd. Onda cemo se mozda vratiti jednoj starijoj logici, van potrosackog drustva i mentaliteta, olicenoj u sledecoj pricici: Antropolog je doneo metalnu sekiru pripadnicima plemena koje nije poznavalo upotrebu metala. Ta sekira je omogucila da se isti posao obavi za 10 puta manje vremena. I sad, umesto da povecaju proizvodnju 10 puta, oni su odlucili da urade bas istu kolicinu posla kao pre ali za 10 puta krace vreme. Jer slobodno vreme, druzenje, igra i slicne stvari su u njihovom sistemu vrednosti daleko iznad golog posedovanja stvari.