Bilo je u proslosti daleko napregnutijih odnosa izmedju SAD i Kine /za vreme rata u Koreji, kad je Makartur pretio nuklearnim udarom, pa ga je Truman smenio, za vreme rata u Indokin, kad su americke nuklearne podmornice cekale mig u vodama uz kinesku obalu obalu da ispale seriju, pa je Dzonson urazumio usijane glave/, a odnosi su se ipak razvijali trazenjem dodirnih tacaka, sto se u novije vreme potvrdilo i na zahtevima nekih krugova na Tajvanu da kao "Republika Tajvan" budu primljeni u OUN. Podsetimo se reci Den Ksiao-pinga za vreme posete SAD, koje li to bese godine, kad je na poklon dobio teksaski sesir od dva galona koji mu je poklopio glavu do ramena: Ma koliko bili dobri, nasi odnosi nikad nece biti odlicni, jer se mnogo razlikujemo, ma koliko bili losi nikad nece doci do prekida, jer imamo mnogo zajednickih interesa. Tacno je, medjutim, da je pojavljanjem Kine kao globalnog faktora donelo puno iskusenja za obe strane, posebno za SAD. Dok su u blokovski i ideoloski suprotstavljenom svetu imali u Kini protivnika i mogli je koristiti kao "Crveno strasilo" to je bilo jedno, danas kad se Kina javlja kao konstrusktivan ekonomski i politicki takmac i sve vise pokazuje da problemi koje su SAD imale sa Kinom nisu posledica ideoloskih razlika, vec razlicitog kulturnog nasledja i politickih interesa - to je nesto sasvim drugo. Od ne mnogo ugodnog ideoloskog protivnika i "regionalnog faktora" koji se nije mogao zaobilaziti, jedno vreme i prihvatljivog opet regionalnog saveznika u obuzdavanju "sovjetskog hegemonizma", Kina je izrasla u globalnog partnera koji se mora prihvatiti sa svim onim sto predstavlja, jer ga nije moguce ni ukloniti, ni promeniti, niti njega od sveta, niti sebe od njega ograditi zidom. A to je ono sto americka politika, kako se poslednjih decenija ispoljava veoma tesko prihvata.