Ako je deset godina zabluda i iluzija malo srpskom narodu da shvati kakvo je samoubistvo počinio onda je u istorijskom smislu izgubio svaku nadu u boljitak. Ono što je posebno intrigantno je da je ogroman broj intelektualaca ili otvoreno stao na stranu onih koji su izvršili prevrat ili se povukao u mir i tišinu nemajući hrabrosti da se suprotstavi suludo zahuktalom trendu. Jedna od najbesramnijih uloga u svemu tome pripada medijskom faktoru koji je uz pomoć mladog novinarskog kadra, željnog afirmacije po bilo koju cenu, utabao stazu naivnim predstavama u javnosti o tome da Srbija ulazi u novo doba. Njima uz bok stoje mnogi iz sveta glume, pa književnici. Naravno, univerzitetska intelektualna infrastruktura je posebna priča. Zemlja je sada uvaljana u kaljugu iz koje će je moći izvući još samo junaci iz narodnih mitova. Poraz je potpun i očigledan. Čeka se samo završna reč naroda. Nadam se i presuda najistaknutijima u celoj toj "reformskoj smejuriji". Ceo intelektualni ešelon Srbije od pre deset godina nije bio na visini vremena i nacionalnog zadatka. Pali su na naivne predstave o globalizaciji. Zato su i generacije koje su iškolovali pod velikim znakom pitanja i bez garancije da su u stanju nešto da promene.

Da je i drugim narodima demokratije koliko je Srbi imaju u sopstvenoj zemlji gde bi im bio kraj.

Очевидац сам свих догађаја од 1991. године, дакле и преврата 5.октобра 2000.године, и свих ових 10 година такозване демократске владавине.
1) У доба Слободана Милошевића је било више демократије и више слободе него данас. Прецизније, данас је диктатура и потпуни мрак над Србијом.
2) "ДОС" је дошао на власт превратом, дакле недемократски, и ништа суштински демократски није учинио.
3) "ДОС" односно "демократи" владају већ више него што је Слободан владао, а њихови резултати су катастрофално погубни по Србе и Србију.
4) Клику на власти довела је силеџијска булумента са Запада, и мора отићи са власти што пре, да би народу сунце засијало.

Priče o "spontanoj revoluciji" su legenda. Zbacivanje Miloševica bio je politički prevrat organizovan od Vašingtona i vlada evropskih sila u cilju neogranične kontrole nad Balkanom, u savezu sa djelom srpske elite.

SAD i Evropa obezbjedili su milione dolara, na stotine visokih savjetnika i osoblja za izbornu kampanju DOS-a. Bivši američki diplomat Montgoneri koordinirao je kampanju iz centra u Budimpešti. Novac se direktno obezbjeđivao preko zapadnih vladinih ustanova. Njemački politicki magazin „Špigel“ piše 17.12.1999. o sastanku njemačkog MIP-a Fišera što koji mjesec ranije i njegove američke kolegice M. Olbrajt sa Đinđićem i Draškovićem u berlinskom hotelu Interkonti njih dvojica usaglasili su se za Koštunicu kao predsjedničkog kandidata kojem povezanost sa Zapadom nije mogla da bude imputirana.

„Špigel“ tvrdi da je na stotine pomagača bilo prepremano van zemlje za ove poslove u Srbiji. A rezultat se pokazao na dan izbora, kada je opozicija bila organizovana bolje od Miloševićevih ljudi.

Vrhunac besramnog likujuceg objašnjenja u zapadnim medijima zbog 5. oktobra liferovao je članak Roberta Kaplana u Njujork tajmsu vec 6. oktobra, hvališući zbivanja u Beogradu kao dokaz svekolike moći SAD. I priznaje bez i malo stida da je širenje americke „imperijalne vlasti takvim sredstvima prednost jer Srbi sada to vide kao svoj vlastiti interes sa kojim se treba sloziti“. Tako su naivci što bez po beogradskom asfaltu đonove derali, a cure potpetice lomile i rezonovali.

Koliko je Kaplan bio u pravu u pogledu samoobmanjivanja i širenja legende o tobožnjoj „spontanoj revoluciji“. Neupućene može se farbati, od čega Kaplan i polazi. Dok u zakulisne igre upuštena politička elita mora Zapad uvijek iznova uvjeravati svojim radnjama da ne odstupaju od dogovorenog. Zapad račun podnosi eliti koju je doveo na vlast. Ali cijenu plača cijela nacija i njihova pokoljenja za "velikodušnu“ pomoć, da bi jedna potkupljiva manjina došla na vlast i nju više ne ispuštala iz ruku.