“....За време бомбардовања Југославије 1999. није гађан ниједан објекат чији су власници странци или приватници. Део одговора?...“ Још како! Ни за време Другог Светског рата, за време нпр. бесомучних бомбардовања Келна, ниједан савезнички (амерички/енглески) пилот није смео ни да сања да бомбардује огроман комплекс Фордових фабрика (Форд-Келн), који је за Вермахт - опет бесомучно правио тенкове и камионе, али није му смела ни длака с главе фалити!. Профити од рада за Вермахт су преко Шведске и Швајцарске уредно ишли у Фордову касу, коју су с друге стране пунили и профити од рада за његову рођену Америку и Енглеску. То исто важи и за Холандију, чија целокупна индустрија је радила за Вермахт – а посебно Филипс (уз коришћење јеврејских логораша – што је касније приказано као начин њиховог спасавања од гасних комора, па је Филипс још и хваљен). Филипс је производио радио-комуникациону опрему за Луфтвафе, која се сукобљавала са америчким Ер Форсом и енглеским (какосевећтозвало) ваздухопловством, за које је Филипс правио то исто. Профит – Филипсу, са обе стране. Идеално! Ви се кољите – каса звецка. Део одговора, г. Лазански? Ево Вам цео одговор: Пара врти где бургија неће!

"Ко је Србе клео, није дангубио..."

..."Како је дошло до промене тих, не тако давних изјава и ставова са Запада?" Све се мења сем камења је шаљив одговор на питање г. Лазанског. А озбиљан је он и сам веома добро формулисао: "Тачно је да ми ресурсе силе сада немамо. ... То није дошло изненада, дужи је то процес". На томе се треба "зауставити" јер то је почетак сваког посрнућа (СФРЈ и ) Србије. Али је интресантно да већина на овом форуму са највећом горчином говори о периоду кад су Србија и "братске републике а нарочито покраајине" ИМАЛЕ изузетне војне, материјалне и људске ресурсе за вођење реалног рата у интресу очувања територијалног инегритета државе. Присећају се са симпатијама "четврте војне силе у Европи" али им није јасно да је то "бравар" осмислио у околнстима важећим за тај период. Г. Лазански га често са пијететом помиње. У том погледу не греши. Направио је једну другу грешку, надам се омашку: "Када је 1974. дошло до најозбиљније кризе око Трста између СФРЈ и Италије,.." НАЈОЗБИЉНИЈА криза није била 1974. већ 20 година раније, тачније 1953.-54. године.

@Симић Манојло. Уствари Ваши коментари нису ни тамо ни овамо. Определите се.
Спомињући Друга Тита Лазански је хтео нешто друго да каже. То се чита између редова.

Na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 1999. Toni Bler nije kritikovao Beograd zbog nacina na koji upravlja Kosovom,vec sto nije sirom otvorenih ruku prihvatio privredne reforme.E hvala Bogu da se jednom neko od novinara setio i to da kaze.
Zato su 5.0ktobra dovedeni oni koji su reforme prihvatili sirom rasirenih ruku ...

Исприча нам Мирослав лепу патриотску причу! Тито и српски патриотизам не иду заједно! Једно друго искључује! Не верујем да лазански то не зна, па ме баш занима његова мотивација за писање оваквог текста.

Nisam bas shvatio da je Lazanski posebno velicao Tita, tako da sve one komentre vezane za kritiku sa te strane smatram politicki nezrelim cak i dogmatskim. Samo je naveo neposredan primer, nesto blizi nama, da vodeci politicari moraju da imaju jake stavove i da umeju da se znacajno i vesto usprotive u interesu svoje zajednice. Naravno da tu mogu da nesto i da izgube ali je to uvek daleko manje. Bez takve politike ostalo lici na raskucavanje imanja u kafani. Nije takav jedan primer. Pogledajte mnoge prave politicare, na pr. nepopularni Mugabea koji se, pord svih ingnorisanja i nipodastavanja i proricanja fatalnog kraja, zilavo bori. Pitanje je dobre procene svih opstih okolnosti i pritiska na pravo dugme. Nije samo tvrdoglavost i onda popusanje u krajnjoj nuzdi ono sto vodi rezultatu, kao sto je to bio slucaj predsednika Milosevicem. Ipak i on je ostavio dva jaka dokumenta za pokoljenja, entitet Republike Srpske i Rezoluciju 1244 za buduce narastaje, koje oni mogu da pretvore u svoj kapital ili da raskuce u kafani. Sve u svemu analiza pokazuje ono sto je sustinsko, put Srbije kojim ona ide zbog zablude u lagodan zivot i zbog nedostatka zivaca istrosenih stalnim maltretiranjma sa strane, bez svesti da je deo otpora i svesnog i planiranog trpljenja uvek i deo uspeha. Postoji i to da je veliki broj gradjana obezglavljen konfuzijom licnih pritisaka bez vidjenja cistih ciljeva, zamaskiranih novim drustvenim odnosima i mogucnoscu odnosno bezizlaznom nemogucnoscu licnog grabljenja. Kako se stvari od vitalnog znacaja samo prodaju, kako Lazanski kaze, za prividnu ekonomiju i finansijske inekcije odrzavanja zivota elite pogodne Zapadu. A globalna ekonomija svakim danom ima sve veci spoljni dug. Pravi Zapadni metod, doza inekcija uvek, da se obezbedi nezadovoljstvo ispod kriticne mase. Tako Zapad to radi svugde u svetu pa i u sopstvenim drzavama Zapada. Postoji jos jedan problem, opsta propaganda je u rukama manjeg broja placenika a ne u rukama veceg broja trezvenih Srba.

Постоји једна изрека: “Испеци па реци” (за оне паметне).Или незнате Хрватски?

Londonski Memorandum o suglasnosti iz 1954. kojim je riješeno tršćansko pitanje bio je pravno nesavršen i nedorečen dokument. Njime susjedne države nisu uspostavile svoj puni suverenitet nad spornim područjem. Stručnjaci za građansko pravo rekli bi da je stečen posjed, ali ne i vlasništvo. Talijanska vlada je 1974. aktualizirala to pitanje i izazvala kratkotrajnu krizu u odnosima. Jugoslavija je odgovorila oštrim diplomatskim notama, blagim pokretima trupa prema granici i demonstracijama koje su bile zgodna prilika za očitovanje nečega što se tada nazivalo jugoslavenski socijalistički patriotizam, ali Europa je već živjela u stabilnoj eri helsinškog statusa quo. Osimski sporazumi Minić-Rumor 1975. otklonili su najzad svaku pravnu nejasnoću i zaustavili kontinuitet pojedinačnih tragedija koji je zbog granice i oko granice trajao preko stotinu godina, još od talijansko-austrijskog rata.

Dalekosežni značaj tršćanske epizode Jadranskog pitanja jest da je Tito počeo promatrati sukob sa SSSR-om i anglo-američku odluku o prepuštanju Trsta Italiji kao dio jednog te istog konteksta sa stanovišta jugoslavenskih interesa. I jedan i drugi događaj pokazali su mu cinizam velikih sila prema malim državama i štetnost trajnog vezivanja za bilo koji blok. Doista, i istočni blok 1948. i zapadni 1953. svaki su na svoj način u najnezgodnijem trenutku iznevjerili jugoslavensko povjerenje i lojalnost. Utoliko je – pored ostalih faktora – i Tršćanska kriza inicirala politiku nesvrstanosti.

Мирославе, зашто заврши текст баш на најзанимљивијем месту?

Потпуно се слажем...

za @brm- Nisam na to mislila ,nego na pojedine komentare da kriza nije bila 1974.Nije nam trebao ni Trst a ni Istra.

за " прачукунђеда ";

Увијек прочитам Ваше осврте, и могу да кажем да ми
се углавном свиђају. Нарочито је разоран био онај
у одговору ДШ-у у коментару о Добрици Ћосићу, у
којему сте статистички показали да је у " хрватским
партизанима ", хрватско било само име. Тја, немају
граница српске заблуде .
А што се мог коментара тиче, вјерујем да је до
забуне дошло зато што ја " Политику ", већ одавно,
као арапску штампу, читам од дна странице према врху, и здесна улијево. А између редова читам како
Бог заповиједа, одозго према доле. Кад се измиксају
"Политикине" поруке, дођете до закључка, да је
1. Шумадијска стављена у функцију свеопштег разарања српског Народа и његове Државе .
У Талијанском Парламенту, постоји једна мала Партија, која тражи финансијску надокнаду од Хрватске и Словеније, за 300.000 Талијана протјераних из Истре са својих вијековних огњишта
и 30.000 које су Титини злочинци убацили у "фојбе".
Хрватска и Словенија, спремне су да напад одбију
тако што ће за то оптужити 1. Шумадијску, и као и
у свим другим случајевима, доказивати српску
геноцидност .Лазански је био и остао заробљен
титоизмом . Као и читава ова гарнитура на Власти,
али само у сегменту оптуживања Срба и Србије .
У свим другим стварима уредно пужу пред западом,
формирајући колону пужева голаћа .А западна чижма,
уредно их гази .

Osvrnucu se samo na ovo:

Када је 1974. дошло до најозбиљније кризе око Трста између СФРЈ и Италије, Југославија је на границу с Италијом, чланицом НАТО-а, извела три дивизије. Тито је обукао маршалску униформу и отишао на командно место у Виницу, у Словенију. Вашингтон нас је молио да не нападнемо Италију. Годину дана касније потписани су Осимски споразуми. Онда је на Брионе у госте маршалу стигла Софија Лорен.

Tacno ALI je u medjuvremenu u Boku Kotorsku dosla mocna mornarica CrnoMorska s krstaricama,razaracima i u dubinama nuklernim podmrnicama .Tada su Italijani i njihovi sponzori (SAD)malo ohladili i Broz(tacnije njegovi hrvati/slovenci)dobise Istru,Kvarner,Zadar i ostrva ...ALI ima i tu kvaka koja kaze:
Italija jeste potpisala Osimske sporazume ali sve to parlament Italije nikada nije ratifikovao a to znaci Italijani ce kad-tad milom/silom da vrate svoje oteto.I ne sumnjam d ace Italijani vratiti svoje oteto.

Док се већина коментатора дохватила несрећно одабраног примера са Титом и тршћанском кризом, као и штампарском грешком у броју године, ја остајем фасциниран имењаковим насловом:

"Конкурс за Чемберлена" - Сјајно!!!!

Питам се, ко ће на овом конкурсу победити? Који ће српски политичар, на крају, бити упоређен са непоновљиво сликом Чемберленом,када излази из авиона и весело поздравља маше папиром који му је потписао Хитлер, на одушевљење целе Енглеске? Шта ће бити наша улитмативна и коначна "чехословачка"? Хоће ли то бити Косово и Метохија, Република Српска, Војводина, Рашка, или ЦЕЛА Србија? Чемберлену се, ипак, мора признати: Поклонио је Хитлеру туђе, а не своје, у замену за "мир". Хоће ли, на крају, један или сви српски политичари, свима нама, излазећи из авиона, весело махати својим папирићима, које су им нетом нашарали у Бриселу (Вашингтону)?