Problem se uvek lakse sagledava,ako se polazi od elementarnih i sustinskih stvari.To sto se uopste razmislja o postojanju Dobra i Zla,pretpostavlja da postoje i jedno i drugo kao nekakvi apsoluti ugradjeni u samu sustinu ljudskog bitisanja,kao i mogucnosti da pojedinci i zajednice cine jedno i/ili drugo prema drugima ili sebi samima.Najdalekoseznije posledice ostavljaju takve ideje,gde se olako postuliraju apsoluti,ali se u praksi ostavlja mogucnost za gotovo bezgranicnu interpretaciju,najcesce kroz njihovu zloupotrebu.Govori se o krahu ideja,sistema,religija...ono o cemu se manje prica je krah primene istih."Ne cinite drugima ono sto ne zelite da oni cine vama"sentenca koja odrazava samu sustinu hriscanske etike,za veliku vecinu ljudi je prihvatljiva jer ih tako jednostavno podseca na to da bi mnogo manje patnje bilo kad bi se svi pridrzavali takvih normi.Moze biti napustena iz raznoraznih razloga.Ali se ne dovodi u pitanje,jer je to uputstvo,ne teorija.Uputstvo koje podseca pojedinca sa ciljem da nije sam.Uputstvo proisteklo iz milenarnog iskustva pojedinaca u zajednici.Tu je sustina problema koji bar priblizno zelim da dotaknem.Tragicnost koja prati covecanstvo oduvek,proistice dobrim delom iz sustinskog nedostatka jasnih etickih principa koji bi bili granica u cijim okvirima je moguce ostvarivati pojedinacne ciljeve.Takvi modeli se proglasavaju za utopiju.Zasto?Zato sto zahtevaju ogroman napor citave zajednice,zato sto zahtevaju od coveka da sublimise nagone i postane svesniji,zato sto ne dopustaju masovne izuzetke koji bi ugrozili strukturu tako ustrojene zajednice.Zato sto strah i zelja nose mnogo veci potencijal za delovanje.Nije mali broj primera kroz istoriju,da su mocni pojedinci i grupe nametali religijske,ideoloske okvire zajednici kao opstedrustveni kodeks,a zatim sami upotrebljavali proklamovani cilj kao sredstvo za manipulaciju i kontrolu.Ta inverzija cilja u sredstvo je narocito opak mehanizam.Jer degradira celo drustvo na podmukao nacin.