Текст ми је крајње дегутантан. Србија лежи на одру, а аналитичари, коментатори, и писци састављају своје умотворине које даље шире у (в)етар. Не зн како је код других, али је код мене црвена линија пређена. Ја више не размишљам о "демократској" смени власти и никоме се не осмехујем. Некако сам постао ћутљив. Самог себе бринем.
Препоруке:
0
0
2
недеља, 08 август 2010 18:01
"Ја повише нешто од вас видим"
Коментар "Екрем" је спасоносни лек од надутости и слепила за стање у Србији!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!...
Препоруке:
0
0
3
понедељак, 09 август 2010 04:47
Сизиф
Ја више не размишљам о "демократској" смени власти и никоме се не осмехујем. Некако сам постао ћутљив. Самог себе бринем.
Ја бих да цитирам Екрема, јер ово осећање у потпуности делим.
Препоруке:
0
0
4
понедељак, 09 август 2010 15:05
Lola
Сјајно! Ето чиме се Србија забавља!
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 09 август 2010 17:54
Miloš
Poštovani "Ekreme" i ostali,
niko vam ne brani da škrgućete zubima, mrštite se, protestujete i dižete revoluciju. (Videli smo dokle su nas ove do sada dovele.) Ali nemojte da nam ovde "trolujete", jalovo kritikujete i zapravo pljujete gotovo po svakom tekstu koji sde pojavi. Meni se recimo tekst g. Žanetića veoma dopada i mislim da je iskreniji, podsticajniji i beskrajno korisniji od jalove radikalske retorike.
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 09 август 2010 22:27
Милко
Шта год мислили о овом тексту, или о мом од неки дан "Ћеранисаћемо се још", испада да се лепо настављају један на други.
Наравно, не тако блситаво као што се наставља сарадња легендарних и умало раздвојених ТВ гиганата.
Заправо све сам сигурнији да ће глагол "ћеранисање" заживети, захваљујући том помирењу.
*
Не бих да браним аутора, али ми није јaсан Екрем.
Смета му сатира.Тај последњи вентил преосталог духа у Србији.Зар треба да клонемо духом?
Да ли је проблем у стању културе у држави, или у сатиричару који га жигоше?
Добро,ово сигурно није најбољи текст Воје Жанетића, али је сасвим адекватна сатира на нешто што је по свом публицитету засенило председниково шетање шлема. Расиму већ не стоји тако.
Можда сам лично очекивао да ВЖ напише нешто и о томе. Па да помене да такве мостове на Дунаву немају,ни Шпанија и Португалија, а камоли Бугарска и Румунија. Па да и њима ударамо зазубице.
Међутим, ја не могу да ВЖ-у одређујем теме.
Уз то, оставио ми је простор да напишем текст "На Сави ћуприја", ако се наканим. Некој да ми неко мазне идеју!
Друго, под претпоставком да му то није право име, него псеудоним, бирање надимка "Екрем" је такође неки вид сатире.Без обзира како гледали на поменутог јунака "јутјуба".
Мој Екреме, или "Екреме", не знам да ли би ти збиља забранио сатиру.Која је ионако мртва, јер је неко пригушио. Без батинања, забрана, репресалија.
Добро, постоје афористичари, БАК. Али, нема "Јежа" ни шишаног ни бријаног, нема кабареа, нема ништа.
Ова власт је успела што није ни Брозу ни СМ: Ућуткала је све.Чак и студенте, од којих је некад зазирала свака власт.
*
На крају, у Војином тексту, кроз шалу је провучено једно озбиљно питање: А чиме би то Пинк попунио програм, да остане без Гранда?
Осим партизанским филмовима можда.."Гранд Козара", "Гранд Неретва".
Или "Гранд отписани". Далеко било. Помери се с места.
Препоруке:
0
0
7
уторак, 10 август 2010 02:24
Екрем
Нема никаквог потенцијала за револуције, а да су код мене црвене линије пређене - јесу. Немам више толеранцију ни за сатиру, ни за менталне мастурбације, долазиле оне од прве, друге или стоте Србије, без обзира. "Троловање"? "Шкргутање зубима"? Кад будем проценио да ми треба психијатријски савет, обратићу се код оних који за то имају акредитиве и потребно искуство. Сматрам да је време за сатиру прошло. И сами кажете да је то "вентил". Па зар треба вентилирати и при томе се анестезирати, како би се лакше истрпело ово психофизичко лудило и деструкција које се у Србији дешавају? То да ми се текст чини дегутантним, то је моје приватно мишљење. Ценим чињеницу да има и оних којима је овај текст симпатичан, ствар укуса, не вреди расправљати. "Екрем" не би забранио сатиру, као што не би забранио било који вид мастурбације, бракове истог пола, геј параду, печење белих вешалица и бубрега испред Дома Синдиката. Уместо сатире, или паралелно њој, потребни су конкретне идеје о томе шта и како да се ради не би ли се српска нација на ноге поставила. Не видим да било ко било где нуди решење. Свака крпа нађе закрпу. Можда ово и овакво стање, у ком влада негативна селекција, кич и шунд, недостатак радних навика, склоност корупцији и испољавању разумевања за исту, недостатак елементарног достојанства, незнање, незаинтересованост и апатија, дебели јастуци на кафанским столицама, неразвијени југ и отуђени север, бланко допуштење да дилетанти воде коло, можда то и такво стање и треба да буде. Можда је онај енглески фашиста био у праву кад је "обзнанио" како су Срби нација најмањег IQ-а у Европи. Не знам. Кад бих могао да притиснем на дугме и да одстраним све те који воде то и такво коло у Србији већ деценијама, учинио бих то с осмехом на лицу и оргазмичним подрхтавањем тела. Каква је то нација која нема националну визију? Каква је то нација која не може да истисне на површину квалитет, да је поведе напред? По мојим мерилима (ваша могу бити другачија и ја то поштујем)- баш никаква.
Препоруке:
0
0
8
уторак, 10 август 2010 14:02
Милош
Слажем се са Урошем и Милком... Сатира и смех су нас одржали, а тако се често и каже и одради више него "озбиљним" и намргођеним коментарима. Велики поздрав за господина Жанетића.
Препоруке:
0
0
9
уторак, 10 август 2010 14:29
Milko
"Екреме", у доста ствари се слажем с тобом.Не баш у неким емтодама...
Нешто од тога сам рекао у својим текстоивма на овом сајту. Ако те занима, наћи ћеш рецимо "О национализму", или овај најновији.
Пишем сатиру од 81-е и никада је није бло теже објавити него данас, а никада лакше написати.
Знаш, некада је сатира служла да народу отвори очи. Данас је то немогућа мисија.
Прва сецкања сам доживео пре неку годину у Политикином "Сатирикону" а не 80-их рецимо.
*
Видиш како нас храбре са тим мостовима.
Враћају анс у време када нас је она власт тешила што имамо „Најдубљу станицу у Европи“. Каква срећа!
Пре свега, кад год сам у некој метрополи која има метро, лагодније се осећам када наиђем на надеземну деоницу. Не волим баш дубине.
А замислите која је дубина кад се негде секу чак 5 линија. Не могу на истом нову, него све једна испод друге. Која је то дубина?
И на крају, шта ми значи дубина станице код Вука, ако ми треба неколико сати да се од се пребацим, рецимо, до Земуна.
И данас, акда се прича о коридорима, милијардама уложеним у путеве, не могу да саставе онај део од Орловаче до Бубањ-потока. А сећамо ли се бомбасто објављене и снимане оне петље код Орловаче? Шта вреди та петља и цела обилазница ако то не саставиш, ето ти шлепера кроз центар града.
Нисам инжињер, али помислимо колико би била мања гужва на „Газели“ да је прво довршен тај део обилазнице, па се кренуло са радовима на „Газели“.
А и на том делу су се могли сликати са све шлемовима, сви до једног.
*
И,ја сам се мало обаћао теби, а више аутору Воји, који је зашиљио перо као копље, узео мету и направио ефектан погодак. Међутим, не у центар. Није тамо ни циљао, него у неки 4-ти или 5-и круг.
Отуда није ни погодио за десетку.
Препоруке:
0
0
10
уторак, 10 август 2010 17:46
Екрем
Велико је питање колико ефектно се може променити свест народа, и који проценат народа може бити "захваћен". Претпостављам да је број оних који читају штампу, па и НСПМ, релативно мали па нема критичне масе. Сатира сама по себи има велику снагу, вероватно у оним друштвима у којима је потребно извршити мале корекције. У дубоко болесном друштву, као што је то случај са Србијом, веома је дискутабилно колика је моћ сатире. Волео бих да нисам у праву, волео бих да се преко ноћи ствари промене, али се бојим да је деформација нашег друштва толико пластична да једино јак и ефектан удар, ако и он, може евентуално да испегла ствар. Што се тиче коридора, петљи, лаког метроа, инфраструктуре, сликања у шлемовима, купљење кајмака са млека које су неки други произвели својим прегалаштвом, па то је шарена лажа. Постоји само један начин да се сви ти коридори и све те петље направе, а то је да се то једноставно у једном даху уради. После може да се слика ко год хоће, у шлемовима или без њих, Мика Мотика, Борис Тадић, или било који други безначајни лик. Због чега коридори нису направљени? Да ли је то зато што је неко попљачкао фондове? Да ли је то зато што је Србија заправо бесконачно сиромашна земља? Да ли због недостатка елементарних организационих способности? Да ли због саботаже кроз политичке структуре, оркестрирано споља или не - све једно? Ја не знам који је одговор на то питање, а као становника ове земље није ме ни брига. Ја желим да моја земља буде просперитетна, да се креће узлазном путањом. Не желим да слушам изговоре како је за ово крив Слободан Милошевић, а за оно Млађан Динкић, Коштуница, Тадић, Илић, или који год безвредни шупљи карактер. Сви они до сад, у последњих 20 година нису вредни да им се име преломи преко мојих уста. За ваше не знам. Проблем је у томе што ти и такви шупљи карактери директно утичу на просперитет и живот мене, моје породице, моје деце. И то утичу на негативан начин. То нас доводи на супротне стране црте. Егзистенцијално. Ми смо непријатељи.
Препоруке:
0
0
11
среда, 11 август 2010 11:23
горштак
Ја волим духовите људе, волим и сатиру, Домановић ми је био један од омиљенијих писаца. Али слажем се са оним што је у својим коментарима рекао Екрем.
Екремов песимизам је искрен, дубок и потпуно оправдан, он је веома јасно изразио оно што данас осећа цео народ, мање-више свако од нас. Није ту у питању само економска криза, него једна потпуна обесмишљеност живота, тријумф нискости, наказности, свеопште покварености, беспоштедни удар на саму човекову душу која под притиском свих тих разорних сила једноставно губи вољу за било чим. У таквој ситуацији, хумореска попут Жанетићеве, која се бави некаквим површним дневно-политичким размирицама, које више никога не занимају, заиста може да делује дегутантно. Он чак њоме као да нам и нехотице жели учинити симпатичним актере са јавне сцене. Али нема тог хумора који би Тадића, Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, Томислава Николића или било кога другог, могао приказати у светлу обичних људских слабости( које су нам, ето, у суштини свима својствене ). Не може се више на тај начин говорити о онима који су у последњих 20 година издали, продали, попљачкали, растурили, обешчастили и обесветили све што су могли. То је као да човека коме су опустошили кућу, чељад одвели у ропство, а њега испребијали и понизили на све могуће начине, покушаваш да орасположиш тако што ћеш му испричати виц о онима који су му то учинили.
Сатиричари ипак треба да раде оно што умеју, али са много више страсти и гнева од овог Жанетићевог текста. Њихов хумор треба да буде оштар попут жилета, такорећи осветнички, треба беспоштедно да здере свачије маске. Не само политичара, него и новинара, водитеља, глумаца, певача, интелектуалаца, па и самог народа ако се препушта лажима и злу.
Препоруке:
0
0
12
понедељак, 16 август 2010 19:18
Pera
Slazem se sa Ekremom,Gorstakom i...setite se,sloboda, jednakost ibratstvo ideje Francuske revolucije zar se nije ispostavila laznom.:"Sloboda licnosti je moguca samo tamo gde postoje moralni autoriteti,(kralj,car),koji je brane od pogresnih postupaka".Na takvom tlu moze da jedan,nas narod,razvija zdrav nacionalan duh.A do tada...?Cinimo svako po svojoj svesti i savesti da do toga pre dodje zarad nas i nasih.Ne dozvolimo da nas svadjaju jer razvitak jednog naroda moze biti samo u miru,verujemda se to vreme blizi.
.jpg)
Ја бих да цитирам Екрема, јер ово осећање у потпуности делим.
niko vam ne brani da škrgućete zubima, mrštite se, protestujete i dižete revoluciju. (Videli smo dokle su nas ove do sada dovele.) Ali nemojte da nam ovde "trolujete", jalovo kritikujete i zapravo pljujete gotovo po svakom tekstu koji sde pojavi. Meni se recimo tekst g. Žanetića veoma dopada i mislim da je iskreniji, podsticajniji i beskrajno korisniji od jalove radikalske retorike.
Наравно, не тако блситаво као што се наставља сарадња легендарних и умало раздвојених ТВ гиганата.
Заправо све сам сигурнији да ће глагол "ћеранисање" заживети, захваљујући том помирењу.
*
Не бих да браним аутора, али ми није јaсан Екрем.
Смета му сатира.Тај последњи вентил преосталог духа у Србији.Зар треба да клонемо духом?
Да ли је проблем у стању културе у држави, или у сатиричару који га жигоше?
Добро,ово сигурно није најбољи текст Воје Жанетића, али је сасвим адекватна сатира на нешто што је по свом публицитету засенило председниково шетање шлема. Расиму већ не стоји тако.
Можда сам лично очекивао да ВЖ напише нешто и о томе. Па да помене да такве мостове на Дунаву немају,ни Шпанија и Португалија, а камоли Бугарска и Румунија. Па да и њима ударамо зазубице.
Међутим, ја не могу да ВЖ-у одређујем теме.
Уз то, оставио ми је простор да напишем текст "На Сави ћуприја", ако се наканим. Некој да ми неко мазне идеју!
Друго, под претпоставком да му то није право име, него псеудоним, бирање надимка "Екрем" је такође неки вид сатире.Без обзира како гледали на поменутог јунака "јутјуба".
Мој Екреме, или "Екреме", не знам да ли би ти збиља забранио сатиру.Која је ионако мртва, јер је неко пригушио. Без батинања, забрана, репресалија.
Добро, постоје афористичари, БАК. Али, нема "Јежа" ни шишаног ни бријаног, нема кабареа, нема ништа.
Ова власт је успела што није ни Брозу ни СМ: Ућуткала је све.Чак и студенте, од којих је некад зазирала свака власт.
*
На крају, у Војином тексту, кроз шалу је провучено једно озбиљно питање: А чиме би то Пинк попунио програм, да остане без Гранда?
Осим партизанским филмовима можда.."Гранд Козара", "Гранд Неретва".
Или "Гранд отписани". Далеко било. Помери се с места.
Нешто од тога сам рекао у својим текстоивма на овом сајту. Ако те занима, наћи ћеш рецимо "О национализму", или овај најновији.
Пишем сатиру од 81-е и никада је није бло теже објавити него данас, а никада лакше написати.
Знаш, некада је сатира служла да народу отвори очи. Данас је то немогућа мисија.
Прва сецкања сам доживео пре неку годину у Политикином "Сатирикону" а не 80-их рецимо.
*
Видиш како нас храбре са тим мостовима.
Враћају анс у време када нас је она власт тешила што имамо „Најдубљу станицу у Европи“. Каква срећа!
Пре свега, кад год сам у некој метрополи која има метро, лагодније се осећам када наиђем на надеземну деоницу. Не волим баш дубине.
А замислите која је дубина кад се негде секу чак 5 линија. Не могу на истом нову, него све једна испод друге. Која је то дубина?
И на крају, шта ми значи дубина станице код Вука, ако ми треба неколико сати да се од се пребацим, рецимо, до Земуна.
И данас, акда се прича о коридорима, милијардама уложеним у путеве, не могу да саставе онај део од Орловаче до Бубањ-потока. А сећамо ли се бомбасто објављене и снимане оне петље код Орловаче? Шта вреди та петља и цела обилазница ако то не саставиш, ето ти шлепера кроз центар града.
Нисам инжињер, али помислимо колико би била мања гужва на „Газели“ да је прво довршен тај део обилазнице, па се кренуло са радовима на „Газели“.
А и на том делу су се могли сликати са све шлемовима, сви до једног.
*
И,ја сам се мало обаћао теби, а више аутору Воји, који је зашиљио перо као копље, узео мету и направио ефектан погодак. Међутим, не у центар. Није тамо ни циљао, него у неки 4-ти или 5-и круг.
Отуда није ни погодио за десетку.
Екремов песимизам је искрен, дубок и потпуно оправдан, он је веома јасно изразио оно што данас осећа цео народ, мање-више свако од нас. Није ту у питању само економска криза, него једна потпуна обесмишљеност живота, тријумф нискости, наказности, свеопште покварености, беспоштедни удар на саму човекову душу која под притиском свих тих разорних сила једноставно губи вољу за било чим. У таквој ситуацији, хумореска попут Жанетићеве, која се бави некаквим површним дневно-политичким размирицама, које више никога не занимају, заиста може да делује дегутантно. Он чак њоме као да нам и нехотице жели учинити симпатичним актере са јавне сцене. Али нема тог хумора који би Тадића, Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, Томислава Николића или било кога другог, могао приказати у светлу обичних људских слабости( које су нам, ето, у суштини свима својствене ). Не може се више на тај начин говорити о онима који су у последњих 20 година издали, продали, попљачкали, растурили, обешчастили и обесветили све што су могли. То је као да човека коме су опустошили кућу, чељад одвели у ропство, а њега испребијали и понизили на све могуће начине, покушаваш да орасположиш тако што ћеш му испричати виц о онима који су му то учинили.
Сатиричари ипак треба да раде оно што умеју, али са много више страсти и гнева од овог Жанетићевог текста. Њихов хумор треба да буде оштар попут жилета, такорећи осветнички, треба беспоштедно да здере свачије маске. Не само политичара, него и новинара, водитеља, глумаца, певача, интелектуалаца, па и самог народа ако се препушта лажима и злу.