Када је Хрушчов био у САД шесдесетих година, да му се похвале својом војном - атомском моћи, саопште му ,,Ми можемо уништити СССР пет пута".

Хрушчов се насмеја и рече ,,Ми САД једном".

Сад води и губи локалне ратове Корејски, Вијетнамски, Сомалски и актуелне Авганистански и Ирачки.

Почели би САД и НАТО светски рат да није атомског оружја.

Економка криза је уништила либерални концепт а шта ће доћи ??????

Капитализам је спасао Маркс.Он је открио опасности од нагомиланих заграбљених богатсстава. Комунисти на власти који су бога покушавали да начине на земљи са привидом раја у некој непрестано одлаганој будућнпости, уплашене капиталисте натерали су да подижу стандарде маса тачно до границе кад се ни против чега не буне и увек изнад комунисдтичких стандарада.Тог равнања више нема.И не само равнања нема тог страха, те опасности.Бог на земљи је срушен. Идемо у манипулацију која се назива демократија.
Са медијима који хипостазирају моћ лажи уместо истине.
Господо да ли идемо у трећи светски рат?Јесте ли сигурни?
Закони сукоба су ту јасни и није тешко предвидети време кад ће се у катастрофи тражити излаз.Само средства којима се сада рат има да води није рат него опсаност да нестане свет.Долази време потопа ако је потоп име за ону катасрофу која је уништила диносаурусе и променила ток историје живог света на планети.Свако мисли да ће опстати и после нуклеарног "паметног" међусобног уништавања. Опстати макар само онај у дубоким бункерима, онај који измисли шпиљу у којој је опстјао наш пра предак некад.А шта ако су те наде бесмислене, шта ако се на светло дана човек после тога никада неће моћи и нигде да појави.Да ли смо у хистерији ратова у стању да предвидимо димензије страдања.Нисмо могли ни за време Хитлера, хоћемо ли за време космичког разарања планете.Или ће се човекова владавина светом ,том катастрфом завршити.После великих диносауриуса дошао је мали човек.После њега остаће само микроби. Нема трећег рата, има првог и последњег самоуништења. И време нам је.Уморни смо од облика свога.

Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".

Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.

Sta Vi gospodine Reljicu podrazumevate pod terminom Cetvrti svetski rat? "Hladni rat" svakako nije bio RAT u sadrzajnom smislu tog termina. Taj termin za "hladni RAT" koriste zapadni " mislioci " a posebno " vojni stratezi " koji smatraju da su izvojevali i vojnu pobedu.
Ako bi bio bio u pitanju vojni sukob dve vojno najmocnije sile ( sAD i Rusije ), onda bi to stvarno bio " svetski " pa makar niko drugi u njemu ne bi ucestvovao ( teoretski ).
Primecujem da se cesto stavlja ( u raznim clancima na temu moguceg buduceg velikog rata ) u istu ravan sve ono sta se desavalo u istoriji na vojnom planu do sada, sa onim sta bi i kako bi bilo u slucaju termonuklearnog rata izmedju amerike i Rusije.
To su dva kvalitativno NEPOREDIVA dogadjaja. "Snaga" najjace u praksi ispitane ( 1961 godine bacena iz aviona TU-95 ) termonuklearne bombe ( kucati u pretrazivacu - Tsar ) je bila oko 50 megatona ( MT ). Kad se to poredi sa snagom ukupnog upotrebljenog arsenala u Drugom svetskom ratu - tek tada postaje jasno.

Misljenja sam da je autor u svojoj analizi zapostavio jedan vazan faktor u celoj ovoj prici.
Dok us ratovi u pre-kapitalistickim danima bili lako “objasnjivi”, modernije ratove su kapitalisti raspirili ca ciljme pravljenja profita. Naime, poznato je da su elitne bankarske porodice finansirale obe strane u ratovima od prvog svetskog rata naovamo.

U pre–kapitalistickim danima ratovi su bili kao sah, svaka strana je pokusavala da pobedi. Pod kapitalismom ratovanje je vise kao kazino, gde se igraci bore sto duze mogu da bi dobili vise cipova, dok realni pobednik uvek ispada kazino – ili bankari koji su finansirali rat i koji odlucuju ko ce da bude imaginarni pobednik.

Ne samo da su ratovi najprofitabilniji of svih kapitalistickih ulaganja, vec sa odabiranjem pobednika i rukovodjenjem rekonstrukcije, elitne bankerske familije su u mogucnosit tokom vremena da podese geopoliticke konfiguracije tako da odgovaraju njihovim licnim interesima. Pogledajte samo primere ratova koje su oni inicirali, ukljucujuci i onaj koji smo mi okusili na nasoj kozi, pa ce vam sve biti jasno. Nacije i populacije su pijuni u njihovim igrama. Milioni umiru u ratovima, infrastrukture su totalno unistene, i dok svet tuguje bankari broje njihove pobede i smisljaju planove za rekonstrukcione investicije posle rata.

Iz njihove pozicije moci (kao finansijeri vlada), bankarske elite su tokom vremena usavrsile njihove metode kontrole. Ostajuci uvek zakulisani, oni vuku konce kontrolisuci medije, politicke partije, obavestajne agencije, berze i kancelarije vlada. I sto je najbitnije, njihova najveca poluga moci je kontrola opticaja novca. Kontrolisuci centralne banke, oni planiraju
ekonomske uspone i krahove ( kao ovaj koji je trenutno na sceni)i stampaju novac bez pokrica koji onda iznajmljuju vladama. Moc bankarskih elita u trenutnom svetu je je nazalost apsulutna i suptillna i kao takva se sme zanemariti u ovakvim analizama.

Dobar urednik, dobar pisac, dobar čovek i dobar mislilac... Gospodin Reljič je još jedan primer kako to nekako obično sve ide u paketu. Baš kao i obrnuto.

Ово је питање које ја себи упорно постављам још од избијања кризе. Уствари моје питање је какве ће промене у друштвеној структури на глобалном нивоу оставити ова рецесија. Ово питање није лако за одговорити и мислим да ову кризу не треба поистовећивати са депресијом из 1929. Више је разлога, један од њих је што је криза 1929. била глобално свеобухватна и није било никога ко њоме није био погођен сем СССР који се налазио у својеврсној изолацији. Данас има солидан број земаља које нису ушле у рецесију. Криза 1929. значила је глад, јер се већ чињеница да имате 3 оброка дневно сматрала неком врстом достојног живота. Данас су стандарди много већи и они које је криза погодила, пре свега на Западу, уместо оброка мораће се одрећи рецимо летовања или ће морати да купе јефтинији аутомобил. Нисам убеђен да је то механизам који ће довести до хомегенизације маса и стварања новог вида ауторитарне државе тј. до повлачења либералног капитализма са историјске позорнице. Оно што је можда могуће је промена у констелацији снага. Кину, Турску, Индију, Бразил рецесија није погодила. Њих муњевити раст је настављен можда за нијансу успорено. У самој Европи рецесија није захватила Пољску, чија је привреда иѕдржала први налет кризе. Генерално, нове чланице ЕУ ће се брже опорављати. Бојим се да ово може да створи једну врсту нелагоде на Западу кад се суоче са чињеницом да губе примат. Тај се примат наравно неће изгубити преко ноћи јер комбиноване привреде САД, ЕУ, Канаде, Аустралије и Јапана чине преко 60% светског БДП-а. БДП земаља чланица БРИК-а чине око 16%. Цифре које сам навео су угрубо. Ни политички систем неће бити лако могуће нарушити, јер основу глобалне миоћи САД чини оно што ми волимо да зовемо коалициони потенцијал. Али, извесно је да време ради у корист других а не првих. Други имају знатно веће стопе раста и у економији и демографски. Изузетак је једино Русија коју је рецесија погодила и која демографски опада...

Клица пропасти садашњег поретка крије се у ствари у гудурама Авганистана, на обалама Тигра и Еуфрата и на висоравнима Ирана. Конфликти у далеко заосталијим, технички инфериорнијим државама и потенцијални нуклеарни успон Ирана упућују западном свету изазове на које како ствари сада стоје он није у стању да одговори. Конфликти се продужавају без икаквог видљивог одлучујућег решења што ствара и трошкове, али што је значајније потресе на домаћем плану. Како дефанзива не долази у обзир, узимајући у обзир логику ко се брани тај се повлачи, да би се прешло у ефикаснији противнапад потребна је консолидација. Она ће наравно ићи на уштрб демократије, јер је јавно мњење, тј. обичан грађанин који од средине 60-тих година 20. века све више показује отпор ауторитету државе, главни противник прекоморских авантура којима не види никакву сврху. Једини начин да се ово постигне је проналажење довољно застрашујућег противника који би утицао на то да масе траже јачу државу. У овом моменту Ал Каида то свакако није, а противник од формата се још увек не назире на хоризонту. Испада да је крах СССР-а био губитак и за капитализам јер не постоји довољно јак и дрчан противник за спаринг, па постоји опасност да систем атрофира. Кина успешно избегава било који вид конфронтације, понајмање идеолошки. Русија је недовољна, а исламски свет преслаб. Иран је једноставно исувише мали. Пјонјанг има дејство само у малом делу света. Тако да се сад иде не одржавање више малих непријатеља и тензија који немају везе један с другим, нпр. Иран, С. Кореја, Балкан, Блиски Исток, Куба, Хуго Чавез... Крах демократије биће и крах система јер ауторитарни или слични режими не могу да коегзистирају. То је крај Европе и атлантског савезништва.
Све ово што наводим сведочи колико је ситуација много компликованија него уочи 1939. Шта ће се у будућности десити тешко је рећи, као и кад. Извесно је да се иза брда нешто ваља. Тим је опасније што не знамо шта.

U dobrom broju komentara na NSPM pojavljuju se komentatori koji zastupaju mišljenje da je sve loše što se dogadja i bude dogadjalo u svetu, posledica zavere svetskih finansijskih moćnika, tj. da ovi proizvode, po utvrdjenom programu i planu svetske krize i ratove, kako bi prigrabili što više svetskih resursa.
Prokapitalistički teoretičari zavere, na temelju nespornih aktivnosti finansijskih moćnika u oba svetska rata (finansiranje ratnih napora svih zaraćenih strana) i u izazivanju dosadašnjih finansijskih i ekonomskih kriza, izvode "nepobitan" zaključak da su isti izazvali sadašnju globalnu finansijsku i ekonomsku krizu, te da će po porebi izazvati i novi svetski rat. Bez ovih bi kapitalizam, kao najbolji ekonomski sistem, pretvorio svet u raj na zemlji.
Na drugoj strani su prokomunistički teoretičari svetske finansijske zavere, usmerene pre svega protiv radnika, seljaka i poštene inteligencije,sa ciljem da iste drži u pokornosti i provodi sveopšti grabež resursa koje su ovo stvorili.
Moj stav o svetskim finansijskim moćnicima je diferenciran u odnosu na teoretičare finansijske zavere, u toliko da su ovi postigavši svoj cilj kontrole svetskih resursa, po realizaciji programa globalizacije, izgubili kontrolu nad dogadjanjima u svetskim finansijama i ekonomiji. Drugim rečima ovi nisu izazvali finansijsku i ekonomsku krizu, jer ove urušavaju temelje njihove kontrole sveta, a i dovode u opasnost njihovu poziciju suštinskih svetskih vladalaca.
Inače imam neodoljivi dojam da se neumitno približuje i kraj njihove vladavine, kao što se topi moć demokratske Imperije.
Vodjama naših suprotstavljenih sekta preporučujem da koordiniraju svoje napade na "bilderberge" tj. da ih napadnu istovremeno u dve kolone.

@Branislave,

Dosta toga sto ste napisali ne odgovara cinjenicama. Idemo redom:

Kriza iz 1929. godine je bila znatno lokalnijeg karaktera nego sto ce biti ova kriza, i to iz vise razloga:

1) U vreme krize iz 1929. USA je bila veliki svetski proizvodjac i veliki poverilac, a sada je zavisnik od uvoza i najveci svetski duznik. Iz tog razloga, u velikoj depresiji je Americi bio interes da sacuva vrednost valute po svaku cenu, dok joj danas ne preostaje nista drugo do da dugove vraca iz nove emisije novca ili da bankrotira.
2) U vreme prosle depresije postojao je i zlatni standard, dakle, postojala je neke mera vrednosti, zdrava valuta, a danas je svet suocen sa time da kapital nema gde da pobegne.
3) U vreme velike depresije baloni su naduvani samo u nekim sektorima (pre svega finansijskom) a danas je sve zivo prenaduvano.
4) Velika depresija je svoje dno dotakla tek 1934 (konacan oporavak je usledio tek nakon drugog svetskog rata), a ova depresija je tek na pocetku, tako da je prerano izvlaciti zakljucke primera “letovanja i automobila”. Jedino do cega sada ne bi trebalo doci je – glad (zbog naprednije tehnologije), mada ni ona nije iskljucena.
5) U velikoj depresiji je konstatovan visak svetskih proizvodnih kapaciteta od oko 30%, a u ovoj depresiji ce nestati barem 40% kapaciteta.
6) U vreme velike depresije nisu postojali finansijski derivati, a sada je upravo u njima “isparilo” na stotine hiljada milijardi dolara. Barata se sa podatkom od preko milion milijardi ali niko sa sigurnoscu ne moze reci kolika je prava cifra (nakon eventualno izvrsene multikompenzacije – neto gubitak).
7) U velikoj depresiji USA nezaposlenost je bila veca od 25%, a danas se ona vec krece od priblizno 20% iako je kriza tek u pocetnoj fazi. Zvanicno podaci nisu merodavni jer se primenjuje drugacija metodologija. Kada kriza udari na zaposlene u javnom sektoru – sva je prilika da ce nezaposlenost preci 30%, a pesimisti idu i do cifre od 40%.

...Oni jednostavno, osim neke visoke tehnologije, prakticno nemaju sta da uvezu. Njima je potrebna samo energija, i zato je veza Kina-Rusija sasvim logicna veza. Rusija ima energente, ali ne samo energente vec i najvece rezerve pitke vide, ogroman poljoprivredni potencijal, relativno veliko trziste, i sto je mozda najvaznije – oruzje. Dzaba svo bogatstvo sveta ako nemate oruzje koje bi vas zastitilo od svetskih pljackasa.

Netacno je da je Kina okruzena neprijateljskim zemljama. Ima tu nekoliko manjih zemalja sa kojima ona ima objektivne probleme, ali sa vecinom drzava Kina ima izuzetno dobre odnose, a Kina se na sve nacine trudi da ti odnosi budu jos bolji jer Kina zna da ce Kini biti dobro samo ako ceo region bude prosperitetan.
Nakon proslogodisnjih izbora u Japanu, Kina i Japan imaju izuzetno dobre odnose, a ima nekoliko godina otkako najveci trgovinski partner Japana nije vise Amerika, vec Kina.

Klica propasti Amerike nije u Avganistanu ili obalama Tigra i Eufrata, jer su tamo dobili sta su hteli (drogu i naftu), vec je klica propasti u prevelikoj nerezonskoj potrosnji. Ne moze 300 miliona stanovnika (manje od 5% od svetskog stanovnistva) da trosi cetvrtinu svetskog dohotka. U tome je problem, da bi oni ziveli onako kako su ziveli do sada, potrebno je da barem pola sveta radi za hjih.
U tom kontekstu bih pomenuo i “depopulaciju”. Lako bi Amerika izazvala svetski rat i pobila polovinu covecanstva, ali je problem u tome sto se time nista ne dobija, jer problem nije u svetskoj sirotinji vec u Americi i EU koje trose daleko vise nego sto stvaraju. Dakle, sami su sebi najveci problem, i ako zele bilo kakvu depopulaciju – onda treba sami sebe da depopulizuju.