Е ово већ има смисла, мада ми, визуелно, а и шире, ипак М. Бобић више прија.

"...pitао bih sе како tо dа sаm tоliко mаlо urаdiо zа Srbе i toliко mnоgо zа strаncе..."
Pitanje svih pitanja, a moze da ga postavi; tako jasno i kratko, da ne citate nista izmedju redova, samo pravi profesionalac, kakav je autor ovog teksta.

Черчил није мера ничему. Черчил је смотани политичар крив за Галипоље и за поновно установљене златног стандарда чиме је упропастио енглеску привреду између два светска рата. У време велике депресије одбацио је идеје енглеског економисте Џона Кејнса, које су инспирисале Рузвелта и биле главни темељ за стварање Њу Дила што је Америку извукло из економске кризе. За време његове владавине(заузимао увек висока места у политичком животу) која је трајала доста дуго ишчезла је велика енглеска империја. Ни Кенеди није био алтруиста и хуманиста каквим се приказује. Био је са својим братом главни заговорник бомбардовања кинеских нуклеарних постројења. А ови наши, пре бих рекао да се ту ради о ``Нека је мени добро, а остали нека се сналазе како знају и умеју``.

Радује ме да се Жељко Цвијановић, из времена када био уредник у представништву СРНЕ у Београду и током рата интензивно сарађивали, није измјенио, сем да га са брадицом и брчичима не бих препознао. Могуће да из Београда може више да учини за нашу заједничку отаџбину с друге стране Дрине. А оцјени Жељке Цвијановића вјеровао бих о ситуацији и односима у нашој заједничкој отаџбини РС и о БиХ уопштено, али и о нашој некадашњој матици, а данас маћехи властитој Србији.

Недавно наиђем на један интересантан и објективан аналитички коментар од њемачког новинара и публицисте Бориса Канцлајтера (нити у роду нити у тазбини са Борисом (не)jаким). Boris Kanzleiter, како му се на њемачком име пише, у једном извјештају из Београда након преврата (Umsturz), како и овај њемачки аутор дефинише „револуцију“ од 5. октобра 2000 године – аутор у завршници свог подугог извјештаја и коментара, цитира "српског новинара Жељка Цвијановића". А како то на оригиналу изгледа, овде од тога један залогај на њемачком, под насловом: "Борба за превласт" (Doppelter Machtkampf):

"Es wird immer deutlicher, dass das Schicksal vieler politischer und wirtschaftlichen Reformen, über die in Serbien viel geredet wird, erst entschieden wird, wenn der Belgrader Machtkampf ausgetragen ist", schrieb der serbische Journalist Zeljko Cvijanovic vergangene Woche.

Невјероватно како тај њемачки слободни новинар и дописник већ давно пре атентата на Ђинђића, и не слутећи лиферовао озбиљне идиције, који фактори би могли да буду умјешани у атентату на Зорана Ђинђића.

Ја бих те идиције свео на једну формулу - (Ђинђић) „својим спољнополитичким учитељима и васпитачима много обечавао. А онда се уозбиљио у своју улогу премијера отаџбине Србије и окренуо лист“.

А ови који после њега дошли и надаље су ту – немају никаква морална права да Ђинђића стилузују у своју икону. Јер немогуће да нису уочили промјене у Ђинђићевој унутрашњој политици према Космету, а тиме неминовно и у спољној политици.