E ovo već ima smisla, mada mi, vizuelno, a i šire, ipak M. Bobić više prija.

"...pitao bih se kako to da sam toliko malo uradio za Srbe i toliko mnogo za strance..."
Pitanje svih pitanja, a moze da ga postavi; tako jasno i kratko, da ne citate nista izmedju redova, samo pravi profesionalac, kakav je autor ovog teksta.

Čerčil nije mera ničemu. Čerčil je smotani političar kriv za Galipolje i za ponovno ustanovljene zlatnog standarda čime je upropastio englesku privredu između dva svetska rata. U vreme velike depresije odbacio je ideje engleskog ekonomiste DŽona Kejnsa, koje su inspirisale Ruzvelta i bile glavni temelj za stvaranje Nju Dila što je Ameriku izvuklo iz ekonomske krize. Za vreme njegove vladavine(zauzimao uvek visoka mesta u političkom životu) koja je trajala dosta dugo iščezla je velika engleska imperija. Ni Kenedi nije bio altruista i humanista kakvim se prikazuje. Bio je sa svojim bratom glavni zagovornik bombardovanja kineskih nuklearnih postrojenja. A ovi naši, pre bih rekao da se tu radi o ``Neka je meni dobro, a ostali neka se snalaze kako znaju i umeju``.

Raduje me da se Željko Cvijanović, iz vremena kada bio urednik u predstavništvu SRNE u Beogradu i tokom rata intenzivno sarađivali, nije izmjenio, sem da ga sa bradicom i brčičima ne bih prepoznao. Moguće da iz Beograda može više da učini za našu zajedničku otadžbinu s druge strane Drine. A ocjeni Željke Cvijanovića vjerovao bih o situaciji i odnosima u našoj zajedničkoj otadžbini RS i o BiH uopšteno, ali i o našoj nekadašnjoj matici, a danas maćehi vlastitoj Srbiji.

Nedavno naiđem na jedan interesantan i objektivan analitički komentar od njemačkog novinara i publiciste Borisa Kanclajtera (niti u rodu niti u tazbini sa Borisom (ne)jakim). Boris Kanzleiter, kako mu se na njemačkom ime piše, u jednom izvještaju iz Beograda nakon prevrata (Umsturz), kako i ovaj njemački autor definiše „revoluciju“ od 5. oktobra 2000 godine – autor u završnici svog podugog izvještaja i komentara, citira "srpskog novinara Željka Cvijanovića". A kako to na originalu izgleda, ovde od toga jedan zalogaj na njemačkom, pod naslovom: "Borba za prevlast" (Doppelter Machtkampf):

"Es wird immer deutlicher, dass das Schicksal vieler politischer und wirtschaftlichen Reformen, über die in Serbien viel geredet wird, erst entschieden wird, wenn der Belgrader Machtkampf ausgetragen ist", schrieb der serbische Journalist Zeljko Cvijanovic vergangene Woche.

Nevjerovatno kako taj njemački slobodni novinar i dopisnik već davno pre atentata na Đinđića, i ne sluteći liferovao ozbiljne idicije, koji faktori bi mogli da budu umješani u atentatu na Zorana Đinđića.

Ja bih te idicije sveo na jednu formulu - (Đinđić) „svojim spoljnopolitičkim učiteljima i vaspitačima mnogo obečavao. A onda se uozbiljio u svoju ulogu premijera otadžbine Srbije i okrenuo list“.

A ovi koji posle njega došli i nadalje su tu – nemaju nikakva moralna prava da Đinđića stiluzuju u svoju ikonu. Jer nemoguće da nisu uočili promjene u Đinđićevoj unutrašnjoj politici prema Kosmetu, a time neminovno i u spoljnoj politici.