Carigradski Patrijarh je ekumenista i kao takav...
Препоруке:
0
0
3
уторак, 15 јун 2010 17:40
зоран
Ако ми не знамо колико можемо да по(д)несемо,
Бог зна.
Према томе, нека само товаре, и товаре, и товаре...
Трагови у песку
Сањаo сам да сам ходам плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани.
Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку.
Један је био мој, други Господњи.
Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана.
Тада сам застао и погледао уназад. На извесним местима видео сам само један траг... А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова...
Онда сам га упитао: Господе, рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота, и ја сам пристао да живим с тобом. Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ ми одговори: Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу никада оставити.
Ја те нисам напуштао. Дани, када си видео само један траг у песку,били су дани када сам те носио.
Препоруке:
0
0
4
уторак, 15 јун 2010 17:59
Милан
Део текста преп. Јустина Ћелијског САБОРНОСТ ЦРКВЕ
У САВРЕМЕНОМ СВЕТЛУ који се може наћи на интернету и који је иако давно писан врло занимљив и актуелан. Тамо се рецимо види да је "васељенски сабор" био планиран у Нишу још 1925.
"У актима последње Женевске "Предсаборске конференције", а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска "црквена делегација" битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора.
За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо "репрезентују" и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним
скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, - кога
претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.
С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те "делегације" изјављују и заступају кад год
изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те
"делегације" претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима (Д.А. 5,29)."
Препоруке:
0
0
5
уторак, 15 јун 2010 18:27
Милан
О Цариградској патријаршији:
У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем "Васељенском Сабору" бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?
О Московској патријаршији или барем о њеном Паријарху:
У књизи професора Лионских католичких факултета и савет-ника конзулата Француске при Ватикану А. Ванже каже се да је „апостолски админстратор" Москве П. Неве добио од Мишела д'Ербињи пуномоћје да онима који из православља прелазе у католицизам одобри да у тајности чувају своју нову конфесионалну припадност..патер Шиман у часопису језуита „Чивилта католика" тврди да је митрополит Никодим отворено подржавао „дружбу Исусову", с чијим је многим члановима имао најприсније пријатељске везе..Митрополит Никодим је превео на руски језик текст „Духовних вежби" Игнација Лојоле -оснивача „Дружбе Исусове..У том католичком часопису „Истина и живот" наводе се карактеристичне успомене свештеника-језуита Мигуела Аранца који је, по благослову митрополита Никодима, служио „литургију источног обреда" у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, причемује прислуживао будући владика Кирил-тада је био у чину ђакона(а сада је патријарх, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да се причешћује са православним клирицима, а умро је изненада у септембру 1978, на аудијенцији код новоизабраног папе Ивана Павла I, у чему се може видети указање одозго на то чему је стремила његова душа.
Препоруке:
0
0
6
уторак, 15 јун 2010 18:32
Милан
О тајним католицима у Православној Цркви и о начину њиховог деловања:
Па ипак, неопходно је уочити да појам „тајни католик" не претпоставља формални раскид с Православном Црквом. Тајни прелаз у католицизам значи нејавно примање духовног лица у крило тзв. „Васеленске цркве", то јест у евхаристијско општење и јерархијску везу са римским епископом-папом; при том се наставља служење у Православној Цркви у постојећем чину и дужности са циљем постепеног развијања међу парохијанима и, ако је могуће, међу свештенством, симпатија према Западној „Мајци-цркви". Још почетком XX века папа Пије X разрешио је да се у унију примају православни свештеници с тим да остану на местима која заузимају при православним храмовима, под јурисдикцијом православних епископа и петроградског Синода; на Литургији је било дозвољено да се не чита „филиокве", да се не помиње папа, могао је да се помиње Синод, итд. (К. Н.Николајев,„Источни обред", Париз,1950,с.62).
Управо Тајно унијатство појединих свештеника или чак епископа по замисли ватиканских аналитичара мора да обезбеди дело уније са тзв. „Римским престолом". Тој унијатској идеји служи и идеја коју широко користе филокатолички настројени православци-идеја „два плућна крила"-Православља и католицизма, који, тобож, чине јединствену Васеленску цркву (један од родоначелника те идеје - руски религиозни философ Владимир Соловјов примио је католицизам 1896.)
Рим због својих мисионарских и унијатских циљева у последње време не настојава на читању Символа вере са додатком „и од Сина", када се служи византијска Литургија (папа Бенедикт XIV још је 1746. рекао да израз „Који од Оца исходи" не значи „само од Оца", него имплицитно значи „и од Сина").
Препоруке:
0
0
7
уторак, 15 јун 2010 18:34
Милан
наставак о тајним католицима:
На тај начин, „источни обред" - нови метод мисије Ватикана -био је пронађен после неуспешних покушаја уније у току протеклих векова, када је црквена свест православног народа пре бирала да се трпи, да се буде гоњено и чак да се умире него да се изда светоотачка православна вера.
У последњим деценијама унионистичка стратегија Рима у односу на Русију састоји се у томе да се не треба бавити отвореним латинским прозелитизмом међу појединим руским „шизматицима" (агресивна мисија и наметање латинства може да иза-зове само узвратна антикатоличка расположења у православној средини, што је веома нецелисходно за идеју „уније" са „Светим престолом"), него да треба ићи на унију по примеру митрополита Исидора: потчинити римском „првосвештенику" одједном целу Руску Цркву, остављајући јој право да не прима било који друш латински догмат и да на тај начин сачува своју источну чистоту.
Увек треба памтити да Ватикан никад није заборављао свој главни, вековни цилљ - да римском престолу потчини „источне шизматике", или, како би рекли данашњи екуменисти, „сестринску цркву".
Препоруке:
0
0
8
уторак, 15 јун 2010 19:08
МАЛИ
Све је браћо , ово што написасте , на корист , али мене занима , има ли простијег начина да се објасни људима искреним и часним , које царство на земљи је од Бога ? Цариградско или Руско ? Хвала Зорану за "Трагове од песка " !
Препоруке:
0
0
9
уторак, 15 јун 2010 20:05
Милан
МАЛИ,
После убиства руског Цара до данас ни једно, а ако Бог да да се остваре пророчанства многих Светитеља биће поново Руски Цар, ал до тада биће много страдања. Читај код старца Гаврила о томе. Христос посреди нас.
Препоруке:
0
0
10
уторак, 15 јун 2010 20:37
мали2
И мени је текст прилично нејасан. Мој први утисак је био да је писац неко ко сам не верује, већ приступа послу механички, ређајући чињенице, анализе, догађаје као да све то има икаквог значаја без оквира у коме се налази. На крају се спомену и вл. Артемије, шта се хтело рећи? Говори брате Српски да те цео свет разуме.
Препоруке:
0
0
11
уторак, 15 јун 2010 20:44
Гашпар
Да ли се иза медијске халабуке против епископа Артемија крило нешто сасвим друго?
Да, крило се! Крило се управо оно о чему овај текст и говори. О вишедеценијској тежњи Васељенске патријаршије да буде доминантан фактор у православном свету, и као такав (фактор) да временом заврши посао око уједињења са римокатоличким отпадницима од Православља. О претходном васељенском патријарху Атинагори и његовим екуменистичким тежњама и поступцима (заједничке молитве са римокатолицима и скидања анатеме са њих) са критичким освртом највише су писали код Срба – Преподобни Јустин Ћелијски, и код заграничних Руса – архиепископ Аверкије Џорданвилски. Обојица су указивали на погубну (по Православље) проекуменистичку политику васељенског патријарха Атинагоре. Чак је и чувени православни Американац, преподобни Серафим Роуз, указивао на штетност Атинагориних поступака. Но, и тада је екуменистичка (=масонска) клика била бројнија од истинских бранитеља православне вере. Код православних Грка знатно раније по том питању оглашавао се Свети Нектарије Егински. Заједничко за све њих је било противљење уједињењу са римокатолицима на начин на који је то хтела (и још увек хоће) да учини Васељенска Патријаршија.
Оно што је, такође, у модерним временима битно за Васељенску Патријаршију је недостатак пастве, то јест број верника који је у односу на друге помесне Православне Цркве занемарљив, чиме је знатно ослабљен утицај Васељенске у односу на Московску Патријаршију. Конкретно, Московска Патријаршија као најбројнија помесна ПЦ је с правом тражила да буде третирана као Трећи Рим, јер је и Цариград својеремено назван Други Рим у временима када је В. Патријаршија била најбројнија православна заједница на свету.
...
Препоруке:
0
0
12
уторак, 15 јун 2010 20:46
Гашпар
... Васељенски патријарх Вартоломеј је доживотно забранио улазак и боравак владики Артемију на Светој Гори, након што је у издању рашко-призренске Епархије светлост дана угледала књига која говори о Вартоломејевом екуменизму и тежњи да као врховни православни поглавар уједини православце са римокатолицима, то јест да их преда римском папи на начин погубан за православну веру. Рашчињење в. Артемија требало је да се деси још 2006. године, када је на мајском Сабору расправљано о неким поступцима в. Артемија који су по оцени проекуменистичке струје у СПЦ били спорни и довољни да га склоне с епископског трона. Тада је васељенски патријарх Вартоломеј направио гаф када му је једне вечери дојављено да ће наредног дана (на Сабору СПЦ) владика Артемије бити рашчињен, па је те вечери пред камерама рекао како је управо сазнао да је у Србији рашчињен један епископ, и додао како је то жалосно, али да се и такве ствари дешавају. То је рекао са дозом цинизма и задовољства што ће се то десило. На његову жалост, мудри патријарх Павле није дозволио екуменистима у редовима српског епископата да тада спроведу жељу васељенског патријарха. Владика Артемије је 2006. године претекао, али не и ове 2010. године, када на челу светосавске СПЦ нема мудрог и светог човека – патријарха Павла, већ главну реч у нашој Цркви воде осведочени љубитељи римског папе и екуменизма.
...
Препоруке:
0
0
13
уторак, 15 јун 2010 20:48
Гашпар
...
Да ли је у досадашњој историји Српске православне цркве икада постојало нешто налик ономе што се сада догађа у Црној Гори?
Да ли се то спрема реорганизација Српске православне цркве на митрополитски систем по коме ће у свакој (југословенској) држави постојати православна црква у рангу митрополије коју ће искључиво (београдски) патријарх представљати према другим црквама?
Свакако да је то крајњи циљ оних који су протеклих неколико месеци радили о глави владики Артемију. У ту сврху ће на неком од наредних Сабора СПЦ доћи до поделе Епархија по републичком, то јест државном кључу. Доћи ће до поделе у Епархијама рашко-призренској, милешевској, нишкој, врањској, жичкој... Прешевска долина и Медвеђа биће припојени новоствореној косовско-метохијској Епархији (=призренској). Од делова рашко-призренске и жичке Епархије биће формирана рашка Митрополија (или Епископија), и то тако што ће у новоформирану Митрополију (Епископију) ући они делови рашко-призренске Епархије од адм. границе (са “независним” Косовом”) на Рудници који се налазе у Србији, као и део жичке Епархије који се географски наслања на Рашку област (околина Ушћа са манастирима Студеницом, Градцом…). Тиме ће се стећи услови да у даљој фази распада СПЦ дође до (неформалног или формалног, свеједно) признавања постојећих граница независне државе Косово од стране великодостојника СПЦ и формирања Косовске Православне Цркве, на чијем челу ће у почетку можда бити и неки епископ пореклом Србин, али ће временом нестати Срба у тој Косовској православној Цркви, што и јесте крајни циљ Албанаца и њихових међународних тутора. По том сценарију и Медвеђа и Прешевска долина виђени су као саставни делови Републике Косово.
...
Препоруке:
0
0
14
уторак, 15 јун 2010 20:50
Гашпар
... Такође, делови милешевске Епархије који се налазе у Црној Гори биће угурани у неку од постојећих Епископија или Митрополију црногорско-приморску, па ћемо у некој од наредних година (врло брзо) имати и Црногорску Православну Цркву. Делегација црногорских политичара већ је имала разговоре са представницима Московске Патријаршије, јер су Црногорци (по традицији) везани за Русију и стало им је до мишљења звничне Москве. Блаженопочивши патријарх руски Алексеј Други је на питање високе црногорске делегације коју Цркву признаје Москва – СПЦ или Дедеићеву ЦПЦ – одговорио да су на територији Црне Горе Епархија будимљанско-никшићка и Митрополија црногорско-приморска једине признате од свих помесних православних Цркава. Тиме је црногорским званичницима јасно стављено до знања да се окану Мираша и да своје тежње за самосталном Црквом траже у дијалогу са Београдом (српском Патријаршијом). Подела постојећих Епархија СПЦ учиниће да и у Црној Гори никне нова православна Црква која ће од СПЦ добити Томос о аутокефалности, а који ће признати и Васељенска и Московска Патријаршија, а самим тим и остале помесне првославне Цркве. На тај начин испуниће се вишегодишња жеља м. Амфилохија да буде поглавар једне помесне Православне Цркве.
Исти или сличан сценарио предвиђен је и за Хрватску, Босну и Војводину, Македонију. Тако ће епископи СПЦ који су данас медијски најекспониранији на најбољи могући начин да заврше започети посао распарчавања СПЦ и свођења исте у оквире мало ширег београдског пашалука. Аферим им било на томе! (сиц!)
Препоруке:
0
0
15
уторак, 15 јун 2010 21:12
Џон Шепард
Ја, као неуки раб Божји Џон, из свега могу да закључим да ће нам Србљима ускоро бити понуђено да бирамо: да ли ћемо постати део Руске Православне Цркве, или ћемо се поклонити Цариграду, што аутоматски значи - Ватикану?
О чему ви то, људи?
Ако смем да кажем, а да ме не "разапнете"... јако ме "боле" обе опције. :)
Одлуке нису само на мом свештенику, или Патријарху, већ и на мени.
Препоруке:
0
0
16
уторак, 15 јун 2010 22:45
neutralni posmatrač
da se ne lažemo gospodo, pošteno ste se svi skupa ovde izbrukali. I levi i desni, i "ziloti" i "ekumenisti", i "artemijevci" i "atanasijvci". Ne tvrdim da su baš svi isti, ali jadno li vam je vaše hrišćanstvo i pravoslavlje. Šta je sa blagošću, smernošću, trpeljivošću? Ja tu vidim samo mržnju, sujetu, borbu za pozicije itd. Jadan li nam je narod sa takvim pastirima.
Препоруке:
0
0
17
уторак, 15 јун 2010 22:52
Манојло
Г. Вељко Ђ. Мишина је историчар који се претежно бави новијом историјом Српске Православне Цркве. У том смислу, први део овог чланка сасвим је у духу његовог заната, дакле, написан на основу изворне грађе, тј. докумената Архива Србије и Архива Југославије, методолошки сасвим исправно. Међутим, други, знатно мањи тј. последњи део текста у најмању руку је, по мом мишљењу, недоречен, нејасан.На шта је конкретно г. Мишина желео да укаже, није ми јасно!Из овог текста, као што нам и сама изворна грађа указује, јасно је да је патријарх Герман био велики дипломата и прегалац за очување целовитости и јединства Српске цркве у доба комунистичке Југославије!То је г. Мишина, ишчитавајући архивске документе изванредно приказао.Само обратимо пажњу на патријархово стражење над слободом српског Хилендара у грчкој Светој Гори и у том смислу опрезност патријархову у односу са "грчким" Црквама и према њиховој црквеној политици у Америци!Са друге стране, опрезност је пројавио и према Московској патријаршији!Не заборавимо да је то време Совјетске владавине над Русима и Руском црквом, када је Московска патријаршија иступала у складу са интересима комунистичке Москве тј. СССР - а.На то управо указује епизода са тзв. Мађарском православном црквом - а Мађарска држава је већ била део Источног блока!Са друге стране, из текста г. Мишине, закључујемо да су се и представници југословенских комунистичких власти, преко секретаријата за верска питања, веома интересовали за дешавања у православној васељени, ван граница Југославије, и у том смислу, из архивских докумената видимо, да су веома држали до патријарховог (Германовог) става и мишљења!Данас су многи псеудозилоти спремни да олако осуде патријарха Германа за сарадњу са југословенским комунистима и за издају православља, али време, и историјске студије тек ће пружити праву слику о истинској величини и заслузи овог српског патријарха!Овај чланак г. Мишине, бар његов први - већи део, представља један значајан прилог у том правцу.
Препоруке:
0
0
18
уторак, 15 јун 2010 23:42
Манојло
Генијалан је онај део када патријарх Герман представницима секретаријата за верска питања одговара да он, као Српски патријарх, нема права да подари аутокефалију МПЦ (коју су de facto основали југословенски комунисти да би ослабили Српску цркву) будући да то право, наводно, има само Васеленска - Цариградска патријаршија. Са друге стране, јасно је да је патријарх Герман у сваком смислу чувао слободу Српске цркве према Цариграду, чак одбијајући да прими миро из Цариграда! На основу само ове епизоде коју нам је пренео г. Мишина, видимо колико је дипломатске вештине требало пројавити и очувати слободу Српске цркве и према комунистима у Југославији, као и према Московској патријаршији - продуженој руци СССР - а, али и Цариградској патријаршији. Што се тиче Цариградске цркве и њеног ондашњег и данашњег екуменизма и тежње ка православном "папизму" треба рећи да је и онда и данас овакав став Цркве у Цариграду био условљен борбом за опстанак у исламској Турској, што, наравно, не оправдава овакву "политику" Фанара. Ако треба, осврнимо се и на доба средњевековне историје Цариградске цркве и историју Византије. И онда је "екуменизам" био више политичко средство и оруђе (а никако догматско уверење и Вјерују православних Византинаца који су увек пројављивали богословску надмоћност у односу на западне Хришћане) ради стицања евентуалне политичке и војне подршке католичког Запада пред одсудни бој са надирућим муслиманским освајачем који је долазио из Азије и полако освајао, део по део, области некада моћне Византијске царевине, док на крају није пао и сам Град - Константинопољ! У том смислу треба посматрати и Лионску унију 13. века, као и Фирентинску 15. века! Ни данас се ништа у положају Цариградског патријарха није променило, па ни у његовом приступу решавању проблема, и даље се верује у помоћ западних Хришћана!
Препоруке:
0
0
19
уторак, 15 јун 2010 23:45
мали2
Хвала Гашпар, сад је мало јасније.
Препоруке:
0
0
20
среда, 16 јун 2010 00:26
Filipin
Neizmerno sam zahvalan za ovako iscrpne komentare koji bi, ako prihvati administracija predlog, mogli integralno biti objavljeni kao jedan ili dva teksta s novim naslovima. Veoma su od koristi, jer svakom dobronamerniku vrlo dobro razjašnjavaju situaciju. Ne treba se zbunjivati, nema šta da pripadamo ovome ili onome, naš zadatak kao pojedinaca je da se saberemo oko Hrista i Sv. Save i da kao narod, iako sa - malo na broj, ali mnogo u istini - preostalim arhijerejima u pravoj veri i sveštenicima pružimo otpor licemernim nastojanjima da nas, slobodne u Hristu, neko tamo podvodi papi ili bilo kome samoproglašenom nesretniku - pohlepniku. Naime njihov cilj je jasan, a i naš - Nikako ne treba biti "neutralan" , po rečima Gospodnjim: "ako si ni hladan ni vruć izbljuvaću te".
@neutralni posmatrač: Prvo da razjasnimo. Napravili ste blanko napad, ovde gore nije bilo ničega za šta ste digli glas i osudili. A druga stvarčica je da postoji vrlo dobar tekst koji se zove "Beseda o neutralnima" a napisan je rukom sv. vladike Nikolaja. Na posletku, ako vas ne zanima ova tema onda nemojte učitavati u nju onog čega, ako ima u Vatikanu, ono sigurno nema u autorima ovih komentara i teksta iznad. Uostalom to je moj predlog. A sloboda volje i izražavanja i dalje je na snazi.
Препоруке:
0
0
21
среда, 16 јун 2010 00:31
Сокенекос
Хвала Г. Гашпар за објашњења. Још кад бисте могли рећи нешто више и о садашњем његовој светости патријарху Московском и Целе Русије, Кирилу.
А благопочињевши Алексеј Други је са нашим свецем Павлом долазио у сред рата у Сарајево да освештају темеље српско-руске цркве. Нажалост, тај део града је после Дејтона припао другој страни. Колико нам је то тада наде улило у боље сутра, речима се неможе описати.
А ове поделе ме све више подсећају на још једног божијег човека послатог целом Православљу, Достојевског, и «Великог Инквизитора» у којем он исмејава тзв. Хришћанство католика у Шпанији у време инквизиције где је «бог ту ради цркве, а не црква ради бога». Тако и ови.
Препоруке:
0
0
22
среда, 16 јун 2010 10:08
б.с.
Хвала Гашпар на исцрпном и јасном разјашњењу.
Добро је ко може да набави књигу оца Саве Јањића из Дечана, под насловом ''Време екуменизма и доба апостасије'', мада чујем да књига није баш омиљена међу свештеним лицима, а не може лако ни да се нађе. Чујем и да је отац Сава сада неки други човек, (ако су гласови истинити?), али је то савршена књига за антиекуменисте јер разобличава улогу три васељенска патријарха заредом, као и екуменску политику Ватикана и папе.
Неће нам као верницима бити лако у времену које долази јер ће бити пуно смутње.
Не заборавимо на сеобе под Патријарсима Арсенијем Чарнојевићем и Арсенијем Шакабентом. Али сада више немамо где да идемо. А не знамо ни какав ће ''зулум ''бити.
Препоруке:
0
0
23
среда, 16 јун 2010 12:52
Петар Јанкетић
Само да се надовежем на Гашпарове одличне коментаре у вези формирања нових Православних цркви у оквиру појединачних међународно признатих држава, које би с временом дошле под управу Васељенске патријаршије (која би затим лакше извршила присаједињење православних Ватикану), а у вези већ формиране Православне Цркве Црне Горе, која се наједном обратила јавности (и то тек након смрти Патријарха Павла) следећим саопштењем:
Саопштење за јавност Епископског Савјета Православне Цркве у Црној Гори 28. фебруар 2010 - 0:51
...
Православну Цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског. Отуда је недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако другачије титулисање и представљање у медијима како Митрополије тако и православних епархија у Црној Гори.
Другим речима, медији који и даље говоре Српска Православна Црква у Црној Гори су "неодговорни" и "противе се црквеној одлуци".
Дакле, коначни циљ је да Православна Црква Црне Горе дође под управу Васељенског патријарха, а интересантна је и чињеница да је Амфилохије замонашен у Грчкој, што може да има и неке везе са захтевом из Шамбезија да новоформираним епископским саветима (еуфемизам за новоформиране Православне Цркве) треба да управљају епископи из Васељенске Патријаршије.
Препоруке:
0
0
24
среда, 16 јун 2010 14:38
Петар Јанкетић
@б.с.
Поменута књига "Екуменизам и време апостасије" може се може прочитати овде:
http://www.kosovo.net/ecumen.pdf
На велику жалост, истина је да је писац те књиге отац Сава Јањић данас на потпуно супротним стајалиштима од оних које је изнео 1994.године у тој заиста феноменалној књизи са благословом в.Артемија. Та књига је, између осталог, утицала и на Васељенског патријарха да доживотно забрани владики Артемију да крочи на Свету Гору и то се може сматрати стварним почетком прогона владике Артемија од стране екумениста.
Препоруке:
0
0
25
четвртак, 17 јун 2010 10:06
bole
Tekst pokazuje elementarno nepoznavanje stvari. Dileme koje su hipoteticki postavljene, a sve da se dovodi u vezu sa ep. Artemijom, lice na najjeftinije clanke o masonskim zaverama. I sta je najgore, autor nema ni gram dobre namere. Pustite SPC na miru! Toboznji dobrozeljatelji su ''vukovi u jagnjecoj kozi''. Da iko od Vas, makar za sekund poprica sa Vaseljenskim Patrijarhom, zacutali biste za sve vekove,od Njegove blagodati i svetosti! Njega Gospod vodi, vise nego li svakog od nas. A izgleda da smo smo mi to i zaboravili odavno,(za razliku od Njegove Svetosti),da pazimo na svoje spasenje, a ne da ''popujemo'' drugima, i to ni manje ni vise nego Vaseljenskom Patrijarhu.
Препоруке:
0
0
26
четвртак, 17 јун 2010 10:12
б.с.
Невероватна је истовременост ''западнобалканисања''наше световне власти и проекуменске ''грознице'' црквених великодостојника! Ми као народ нађосмо се, судећи по брзини догађања скоро пред свршеним чином. Да ли ће наша деца и унуци сутра бити хрвати, албанци или бугари питање је сад! Духовници дигоше руке од Св. Саве (не заборавим да је Станислав Хочевар изјавио да Србија не може са Светим Савом у Европу), дигоше руке од светих, великомученика владика босанских у 2. светском рату, Петра Зимоњића и Платона Јовановића који су остали уз верни народ у најтежим тренуцима и мученички скончали од усташког ножа. Да се не варамо: Хрвати никад неће одустати од Велике Хрватске! Прогутаће полако Републику Српску у наредних десетак година, затим ће испунити ''географски трбух'' Босном, доћи ће до Дрине. Око Војводине ће морати мало повуци-потегни са Мађарима, али договориће се како да Мађари узму део Бачке са Ердељом у Румунији, а Хрвати да се пруже дуж Дунава до Арада, јер забога, тамо живе Хрвати Крашовани (иначе чисти Срби са торлачким нагласком).
Бугари ће повести симултанку са Хрватима и Албанцима што се тиче источне и јужне Србије.
Нишлије већ подижу велики крст латинске основе који носи на себи православни крст (јасна ликовна симболика виђена световним очима, о екуменској доминацији), Албанци насилно одузимају Србији јужну Србију уз свесрдну помоћ Турске и Америке...
Једина непознаница су Румуни који неће дати Ердељ.
Васељенски Патријарх именује Косовску цркву са Амфилохијем као Патријархом, присаједињује јој македонску православну цркву дајући овој успут статус митрополије ...итд.
Само се питам шта би на све ово рекли наши преци који оставише кости у Албанским гудурама? У њихово време Отаџбина се ВОЛЕЛА!
Изгледа да ће у годинама које долазе Европа горети! Не дај Боже да нам желим то, али због Ватиканских апетита за овоземаљском влашћу, наш народ страда кроз векове. Некако смо им се испречили на путу ка Русији.
Препоруке:
0
0
27
четвртак, 17 јун 2010 13:55
Петар Јанкетић
@боле
Papa i patrijarh zajedno služili u Vatikanu 30. jun 2008
Papa Benedikt i vaseljenski patrijarh Vartolomej održali su zajedničku liturgiju na kojoj su iskazali želju da idu napred zajedničkim snagama ka jedinstvu hrišćana. Po zavrsetku službe, u bazilici Svetog Petra u Vatikanu, dvojica verska poglavara zajednički su blagoslovili vernike, prenela je agencija Ansa
http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=101734
Vatikan, 18. 10. 2008. god.
obraćanje vaseljenskog Patrijarha G. Vartolomeja
na Dvanaestoj redovnoj opštoj skupštini Biskuspke sinode:
...Ovaj ljubazni poziv Vaše Svetosti upućen Našoj nedostojnosti sa sobom nosi duboki smisao i značaj – usuđujemo se da kažemo da je to istorijski događaj. Jer, ovo je prvi put u istoriji da se jednom vaseljenskom Patrijarhu pruža mogućnost da se obrati Saboru biskupa rimokatoličke Crkve i tako i u tolikoj meri učestvuje u životu ove sestrinske Crkve...
Дакле, Васељенски патријарх се већ одавно моли и служи литургију (или мису?) заједно са папом и притом римокатолике јавно назива "сестринском Црквом", а ево шта каже Свети Марко Ефески:
Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима (папистима) такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве.
(Св. Марко Ефески)
Препоруке:
0
0
28
четвртак, 17 јун 2010 14:35
Paris-London
Odnosi dveju Patrijarsija u zapadnoj Evropi su veoma kompleksni. Sadasnje stanje je da su skoro sve pravoslavne parohije ruske tradicije pod Carigradskom patrijasijom, u Francuskoj odranije, u UK od pre nekoliklo godina.
http://en.wikipedia.org/wiki/Patriarchal_Exarchate_for_Orthodox_Parishes_of_Russian_Tradition_in_Western_Europe
Препоруке:
0
0
29
четвртак, 17 јун 2010 15:27
Filipini
@bole - Nešto skoro identično je, kao vi za patrijarha Vartolomeja, Irinej Bulović izjavio za PapaBenedikta 16. To je valjda taj stil. Elem, vaš komentar objektivno deluje, iako verovatno iskren, kao izvesna eutanazija na ovo malo preostale volje za interesovanje ovog našeg srpskog pravoslavnog naroda za sopstvenu "sudbinu". Verujem i nadam se da to nesvesno činite.
P.S. U ovo doba uspavanih savesti i uspavljivača iste, više nego ikada odgovori smo kako za činjenje tako i za ne činjenje!
Препоруке:
0
0
30
четвртак, 17 јун 2010 18:46
@Petar Janketic& sl.
Papa i Patrijarh nikada zajedno nisu sluzili LITURGIJU! To sto nepismeni novinari lose prevode strane izvestaje je druga prica. To je isto kao kad kazu SPC i njeni Vernici, pa Vernici su isto SPC?! Da su zajedno blagosiljali vernike, jesu! Dakle, rimokatolici uzimali blagoslov od pravoslavnog patrijarha!!! Zasto se tako ne gleda? A ne samo Pravoslavni od Pape?! Sta je Vaseljenski Patrijarh oduzeo i okrnjio od Pravoslavlja? NIsta, nit ce. Njegova je naprosto pastirska duznost, kao i svih njegovih svetih prethodnika, da razgovara sa Papom. Nekad kada jedno bejasmo, papa i carigradski patrijarh su bili najblizi jedan drugom. Uzgred, procitajte malo sto kaze sv.JOvan Damaskin o rimskom episkopu kao Petrovom nasledniku, a Marka Efeskog neki jos jednom nek procitaju, pa i Palamu, ako hocete(nazalost ne poztoji srpski prevod)gde duboko veruje u pokajanje starog Rima. A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Препоруке:
0
0
31
петак, 18 јун 2010 00:36
Марко
Кад већ споменусте књигу оца Саве Јањића, ево и снимка са промоције те књиге давне '96 године.
Занимљиво је приметити да су различити ставови у погледу екуменизма били видљиви много раније тј. још у оно време. У прилог томе, нарочито сведоче делови осми и десети.
Препоруке:
0
0
32
петак, 18 јун 2010 10:06
Петар Јанкетић
@Bulovic je SVETITELJ
Papa i Patrijarh nikada zajedno nisu sluzili LITURGIJU! To sto nepismeni novinari lose prevode strane izvestaje je druga prica.
У праву сте, пошто је у служби учествовао и папа ипак се то не може назвати ЛИТУРГИЈА, већ је то миса.
sto kaze sv.JOvan Damaskin o rimskom episkopu kao Petrovom nasledniku
Св.Јован Дамаскин живео је од 676.год до 749.год, а римокатолици су отишли у раскол 1054.године, што значи да је у време Св.Јована Дамаскина римски епископ припадао Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви.
Ево још неких мисли Св.Марка Ефеског:
"Ви, пак, Латини, који сте измијенили и искварили не само онако изложено исповиједање Православне Вјере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измијени у Православној Вјери, тај је јеретик и подлијеже казнама одређеним за јеретике"
"Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима"
"Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Претпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса"
Кажете:
A Irinej Bulovic je SVETITELJ... I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje?
Свети Канони јасно говоре да се не сме молити заједно са јеретицима и расколницима, а Св. Теодор Студит каже: "Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву веру, а не руководи се божанским канонима."
Нпр. овде сам Буловић каже да је учествовао у молитвеном сабрању заједно са римокатолицима:
http://www.hrvatskarijec.rs/source/index.php/Korak-blize-u-vrsenju-Bozje-volje.html
Препоруке:
0
0
33
петак, 18 јун 2010 11:22
Filipini
@Petar Janketic& sl.
U slučaju "beskonačne ljubavi"(savremena fraza kojom se neiskreno, mnogo puta naivno, a nekad i s predumišljajem, naziva sentimentalizam)pojedinaca - pomenutih i nepomenutih, treba se setiti poučnih reči iz sv. jevanđelja koje glase: "po plodovioma njihovim poznaće te ih". Posle toga ne treba mnogo pa da čovek razabere istinu od laži. Jasenovac, oficir Racinger, papa Pije 12 i drugi. S druge strane, iskreni sv. Grigorije Palama i mnogi oci koji su se bavili problemom zapadne jeresi su govorili o pokajanju, a pokajnika Gospod ne odbacuje. Samo što ih nema na tom nivou - nivou episkopije rimske. Svi treba da verujemo i da se nadamo tom pokajanju, ali ne i da zavaravamo sebe da ga ima kad ga nema - čime? - sentimentalizmom, češanjem po ušima - kako se veli u Sv. Pismu. Dovoljno je pročitati zakletvu jezuita na pristupanju u njihov red, i da čoveku bude jasno šta je Rim (jošuvek). Nekad su se ljudi pitali kako je moguće da čoveku padnu na pamet zverstva činjena od ustaša a blagosiljana od Rima?! Ali, kad pročitate tu zakletvu - nema više te dileme. Tako ostavimo Rim njemu samom, a ako hoće da se pokaje to će Bog i da ga primi. A ne da gubimo svoju dušu zarad apstraktne ljubavi prema Rimu (treba pročitati i papsku "definiciju" koju je Racinger pročitao javno pri preuzimanju papske dužnosti) i okrenimo se s ljubavlju prema svom narodu. I sam "akademski građanin" i nemam ništa protiv "akademija", ali imam protiv duha nadutosti znanjem i maštarijama. U tom kontekstu da pomenem samo još i jednu pojavu koja se počela od 2000-tih širiti među "akademskim" bogoslovljem sveštenstvom. To je netrpeljivost prema monaštvu, tom biseru pobožnosti, narodne pobočnosti. Ovim posebno treba apelovati na naše novo akademsko bogoslovstvo i sveštenstvo koje, iako ne svo, ali mnogo jeste - preučilo(Pročitati istoimenu pripovetku Mome Kapora "Preučio")
Препоруке:
0
0
34
петак, 18 јун 2010 12:07
Петар Јанкетић
Да ли је у досадашњој историји Српске православне цркве икада постојало нешто налик ономе што се сада догађа у Црној Гори?
Да ли се то спрема реорганизација Српске православне цркве на митрополитски систем по коме ће у свакој (југословенској) држави постојати православна црква у рангу митрополије коју ће искључиво (београдски) патријарх представљати према другим црквама?
Овде су речи м.Амфилохија са јучерашњег скупа Међународног фонда православних народа у Будви на тему аутокефалности ЦПЦ где је "dopustio mogućnost obnove autokefalnosti Mitropolije crnogorsko-primorske, ali, kako je rekao, uz božju pomoć".
"Sve može biti rešeno uz božju pomoć, ali samo saglasno potrebama crkve, nikako države", rekao je Amfilohije, reagujući na nedavnu izjavu crnogorskog premijera Mila Đukanovića da će biti obnovljena autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve.
Prema rečima Amfilohija, "kada bi bilo reči o povratku autokefalnosti, onda bi to bila autokefalnost Cetinjsko-primorske mitropolije, a ne takozvane CPC".
Само да ме неко не схвати погрешно из мог задњег коментара и изјаве м.Амфилохија у вези аутокефалности, тај јучерашњи скуп Међународног фонда православних народа у Будви није био на тему аутокефалности ЦПЦ.
Препоруке:
0
0
36
петак, 18 јун 2010 22:28
Nikola Turajlić
@ Milan
Tvoj komentar o tajnim katolicima me je naveo da prevrednujem iz "novog ugla" svoje stavove, koji se tiču ekumenskog delovanja vrha SPC.
Naime ja sam dosada tvrdio da su njihov gorljivi ekumenizam i "ljubav" prema Svetom ocu uzrokovani, pre svega verovanjem da Katolička crkva može pomoći u zaštiti pravoslavlja na ex-YU prostorima.
Madjutim sada sam spreman ovoj motivaciji dodati i drugi mogući razlog, koji ću obrazložiti u daljem tekstu.
Radi sveobuhvatnog shvaćanja stvari navest ću, da je u realizaciji svetog antikomunističkog rata formiran široki front, koji se sastojao u dva ešalona i to svetovnog, predvodjenog USA i verskog predvodjenog Katoličkom crkvom.
Strategija i taktika svetovnog ešalona je dobro poznata i nesporna, tj. demokratski orijentirani ljudi u komunističkim državama su na sve moguće načine pomagani, da iznutra ruše komunistički režim.
Da bi mogli potpuno se posvetiti protukomunističkoj borbi naši antikomunisti su bili i finansijski podržavani (da oni i porodice ne gladuju). Takodjer su "ofarbane" revolucije, za rušenje nepodesnih režima u postkomunističkim državama, provodjene istom tehnologijom (poznati srpski izvozni brend Otpor).
Kakovi način protukomunističke borbe je koristila Katolička crkva, je manje poznato, ali u slučaju Poljske je obnarodovano da je PKC bila organizator i logističar, dok je finansijer bila rimska kurija na čelu sa Svetim ocom (Poljakom).
Što se tiče pravoslavnih država jasno je, da je Katolička crkva, kao jedina finansijski i logistički moćna hrišćanska crkva, angažirala pravoslavne sveštenike antikomuniste u ekumenističkom protukomunističkom ratu. Ovo se nije moglo obnarodovati ni po padu komunističkih režima, jer ne bi dobro zvučalo medju vernicima i ostalim sveštenstvom.
Šta se dešava 1989 godine, po padu mrskog komunističkog režima, u gotovo celom svetu, a u Srbiji s kašnjenjem od jedne decenije.
Novo uspostavljeni režimi su ustrojili kapitalistički sistem koji je odgovarao njihovim sponzorima.
Препоруке:
0
0
37
петак, 18 јун 2010 23:06
Nikola Turajlić
@ Milan - nastavak
A kakova je sudbina naših protukomunističkih pravoslavnih "krstaša", po padu komunističkih režima u njihovim državama.
Ovi su, svesni presudnog značaja Katoličke crkve u rušenju komunizma, postali gorljivi zagovornici ekumenizma i skriveni podržavaoci ideje o Svetom ocu, kao vrhovniku svih hrišćana i pustili se sa svom snagom u njihovu realizaciju.
SPC je imala problem što je komunizam potrajao deceniju duže i što se na mestu Patrijarha našao kolebljivi Pavle, koji je po jurišu nazadnih eparha i monaha "zilota" povlačio svoje potpise sa ekumenskih dokumenata, što je izazivalo zurivost kod ekumenista.
Kasnije je providjenje "izabralo" izmedju ekumenista Patrijarha i prešlo se na ubrzanu realizaciju zacrtanog programa (za koji je u Sinodu i Saboru stvorena potrebnma većina), sa nemilosrdnim čišćenjem džepova otpora (Vladika Artemije i monasi "ziloti"). Ovi trebaju biti primer i za sve eventualne buduće remetioce.
Javne izjave pripadnika vrha SPC, te čišćenje RP eparhije se uklapaju potpuno u realizaciju projekta Svetog oca kao vrhovnika svih hrišćana.
Moja ranija teza o Svetom ocu kao lobisti srpskog pravoslavlja je nategnuta, jer vodstvo SPC nije toliko naivno da bi moglo poverovati u njegovu dobrohotnost, a što sam ranije mislio.
Na očekivane, otrcane prigovore da sam iskonstruisao teoriju zavere, unapred odgovaram da sam pristalica teorije interesa (u ovom slučaju se radi o sprezi institucionalnog i ličnog interesa).
Interes kao takovi je glavni motiv postupanja čoveka, a čak i životinje zbog njega označuju svoj teritorij.
Препоруке:
0
0
38
субота, 19 јун 2010 00:14
Filipini
@Nikola Turajlić Iako ne-višedimenzionalano, ono — vrlo iskreno i smisleno gledište. Nije sve u ljudskim rukama! To je nadanje koje ne ostavlja one koji se nadaju!
P.S. Oko teorije zavere: Smešan je pokušaj svakog ko pokušava na autentične odgovore mislećih pojedinaca danas nalepiti "etiketu Teorije zavere", upravo s toga što svesno ili ne oni koji to rade — ili su žrtve "zavere koja traje" ili su zaverenici. Dakle, ljudi više vole da veruju da je "svet" uređen idealno i da sve tako treba, pa za takvo mnjenje postoje danas čitave fabrike oblandi u koje se zavija poluistina, nego da razmisle i sami donesu zaključak, udruže se oko minimuma zajedničke ljudskosti i slobodoljubivosti i izbore se za, na primer — odbacivanje novog "zakona o velikom Bratu na svakom koraku" iliti - legalnog državno-policijskog voajerisanja svih i svega! Iskreni narod pravoslavne crkve zna da prepozna vuka u jagnjećoj koži — uvek mu viri crn rep. I ova borba u kojoj nesretnici bukvalno nameću raskol i nekoga guraju u taj raskol, borba je poslednja(jer države faktički više i nema) i borba je narodna, i ako narod istraje u Istini, Istina će se opet pokazati savršenom.
Препоруке:
0
0
39
субота, 19 јун 2010 09:19
Nikola Turajlić
@ Milan - II nastavak
Još bih se osvrnuo i na odnos postkominističkih demokratskih vlasti prema Rusiji, odnosno pravoslavnih ekumenističkih promotera prema Vaseljenskoj patrijaršiji, te Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Novi postkomunistički demokratski režimi su pod uticajem svojih zapadnih uzora otvorili prema Rusiji istočni ekonomski front, iako su njihove privrede bile komplementarne ruskoj. Cilj Zapada je bio slomiti Rusiju i preuzeti gotovo neograničena ruska sirovinska bogatstva (što su delomično i uspeli za Jelcina). Tako je napr. Srbija odbila prodati JAT Aeroflotu i rešiti se gubitnika, kao i ugovora o kupovini Airbusovih aviona.
Kako su u medjuvremenu presušili privatizacioni prihodi i krediti zapadnih banaka, srpsko vodstvo može sada ići i u Moskvu, radi prosiluka.
Što se tiče odnosa ekumenističkih protukomunističkih boraca prema RPC (jedinoj relevantnoj pravoslavnoj crkvi) isti su zauzeli sličan stav kao njihovi svetovni suborci, tj bojkot svake suštinske suradnje. Jasno je da je reakcija ove bila primerena, pa je tako neki zvonar ili slični bio prisutan pri "krunisanju" novog srpskog Patrijarha.
Medjutim odnos prema Vaseljenskoj patrijaršiji, koja, za sada, ima nešto više vernika nego sveštenika, postao je sestrinski, jer su težili istom ekumenističkom cilju, tj. prevazilaženju raskola medju zapadnim i istočnim hrišćanstvom.
Mora se priznati da je i Katolička crkva shvatila da se ognjem i mačem ne može postići jedinstvo, već je prešla na efektivnije metode i sredstva.
Препоруке:
0
0
40
субота, 19 јун 2010 10:06
Милан КГ
@Filipini
A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Светитељ у Православној Цркви постаје нетљеним моштима, исцељењима, благословеним чудима (никако опсенарским и магијским већ оним који спасењу служе) признањем општенародним и, на крају, проглашавањем од стране Светог Сабора СПЦ. Иринеј Буловић је, хвала Богу, још жив. Можда ће и постати светитељ. Што се тиче његове неописиве љубави према католицима која превазилази сваки ум на сајту:
http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=841.0 су дата нека сведочанства о "љубави" Ватикана према Србима. Од те љубави се мрачи ум и леди срце јер таквих ужаса у историји није било. На крају чувена подругљива кованица (мислим епископа Атанасија Јевтића) о "псевдозилотима" је управо то ''raka, i budala'' о којој се говори У Новом завету. На крају, чиме је Бенедикт 16. показао да је благословен? Лепе језуитске речи и њихова реализација су увек далеко као земља и небеса. Од ново-старог папе нисмо чули ни те лепе речи сем да су све цркве кћери римо-католичке материнске цркве. Нигде се није одрекао своје "божанске непогрешивости".
Своју љубав је још владика Иринеј пројавио и према своме брату (како рече) Артемију и армији монаха који избегоше из својих светих манастира са југа Србије не од зулума арнаутског већ од те љубави. Ипак, нека премилостиви Господ да архијереју Иринеју оздрављење и дуг живот. Ја се молим да он што чешће чита своје давнашње писмо (надам се незаборављено) епископу Лаврентију после коленопреклоне посете овога и његових свештеника "светом оцу".
Овај мој коментар је управљен ка улози Цариградске партијаршије и представља мали додатак веома корисном и језгровитом чланку поштованог аутора.
Препоруке:
0
0
41
субота, 19 јун 2010 11:47
Filipini
@Милан КГ
Navodi o svetiteljstvu Irinejevu nisu moji(Filipinovi), no, nema veze! Sa svime izrečenim ispod se slažem u potpunosti.
P.S. Pretpostavljam, da gospodin koji govori o svetiteljstvu Irinejevu možda misli na njegovo episkopstvo, jer drevno "svetitelj"- znači episkop! Mada... i da je samo to izgubio je i te atribute svedočeći svojim prisustvom u oltaru na misi da mu pravoslavlje nije najpreče - a kakav to onda episkop(svetitelj) može biti, ako ne papski.
Препоруке:
0
0
42
субота, 19 јун 2010 13:26
Милан КГ
Опростите, ненамерно сам погрешио. Адреса са које је узет цитат је: @Petar Janketic&sl и била је непосредно испод Вашег одговора господину Болету. Свако добро Вам желим!
Препоруке:
0
0
43
уторак, 22 јун 2010 18:03
Другима
A izgleda da smo smo mi to i zaboravili odavno,(za razliku od Njegove Svetosti),da pazimo na svoje spasenje, a ne da ''popujemo'' drugima
.jpg)
Бог зна.
Према томе, нека само товаре, и товаре, и товаре...
Трагови у песку
Сањаo сам да сам ходам плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани.
Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку.
Један је био мој, други Господњи.
Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана.
Тада сам застао и погледао уназад. На извесним местима видео сам само један траг... А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова...
Онда сам га упитао: Господе, рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота, и ја сам пристао да живим с тобом. Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ ми одговори: Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу никада оставити.
Ја те нисам напуштао. Дани, када си видео само један траг у песку,били су дани када сам те носио.
У САВРЕМЕНОМ СВЕТЛУ који се може наћи на интернету и који је иако давно писан врло занимљив и актуелан. Тамо се рецимо види да је "васељенски сабор" био планиран у Нишу још 1925.
"У актима последње Женевске "Предсаборске конференције", а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска "црквена делегација" битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора.
За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо "репрезентују" и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним
скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, - кога
претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.
С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те "делегације" изјављују и заступају кад год
изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те
"делегације" претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима (Д.А. 5,29)."
У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем "Васељенском Сабору" бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?
О Московској патријаршији или барем о њеном Паријарху:
У књизи професора Лионских католичких факултета и савет-ника конзулата Француске при Ватикану А. Ванже каже се да је „апостолски админстратор" Москве П. Неве добио од Мишела д'Ербињи пуномоћје да онима који из православља прелазе у католицизам одобри да у тајности чувају своју нову конфесионалну припадност..патер Шиман у часопису језуита „Чивилта католика" тврди да је митрополит Никодим отворено подржавао „дружбу Исусову", с чијим је многим члановима имао најприсније пријатељске везе..Митрополит Никодим је превео на руски језик текст „Духовних вежби" Игнација Лојоле -оснивача „Дружбе Исусове..У том католичком часопису „Истина и живот" наводе се карактеристичне успомене свештеника-језуита Мигуела Аранца који је, по благослову митрополита Никодима, служио „литургију источног обреда" у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, причемује прислуживао будући владика Кирил-тада је био у чину ђакона(а сада је патријарх, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да се причешћује са православним клирицима, а умро је изненада у септембру 1978, на аудијенцији код новоизабраног папе Ивана Павла I, у чему се може видети указање одозго на то чему је стремила његова душа.
Па ипак, неопходно је уочити да појам „тајни католик" не претпоставља формални раскид с Православном Црквом. Тајни прелаз у католицизам значи нејавно примање духовног лица у крило тзв. „Васеленске цркве", то јест у евхаристијско општење и јерархијску везу са римским епископом-папом; при том се наставља служење у Православној Цркви у постојећем чину и дужности са циљем постепеног развијања међу парохијанима и, ако је могуће, међу свештенством, симпатија према Западној „Мајци-цркви". Још почетком XX века папа Пије X разрешио је да се у унију примају православни свештеници с тим да остану на местима која заузимају при православним храмовима, под јурисдикцијом православних епископа и петроградског Синода; на Литургији је било дозвољено да се не чита „филиокве", да се не помиње папа, могао је да се помиње Синод, итд. (К. Н.Николајев,„Источни обред", Париз,1950,с.62).
Управо Тајно унијатство појединих свештеника или чак епископа по замисли ватиканских аналитичара мора да обезбеди дело уније са тзв. „Римским престолом". Тој унијатској идеји служи и идеја коју широко користе филокатолички настројени православци-идеја „два плућна крила"-Православља и католицизма, који, тобож, чине јединствену Васеленску цркву (један од родоначелника те идеје - руски религиозни философ Владимир Соловјов примио је католицизам 1896.)
Рим због својих мисионарских и унијатских циљева у последње време не настојава на читању Символа вере са додатком „и од Сина", када се служи византијска Литургија (папа Бенедикт XIV још је 1746. рекао да израз „Који од Оца исходи" не значи „само од Оца", него имплицитно значи „и од Сина").
На тај начин, „источни обред" - нови метод мисије Ватикана -био је пронађен после неуспешних покушаја уније у току протеклих векова, када је црквена свест православног народа пре бирала да се трпи, да се буде гоњено и чак да се умире него да се изда светоотачка православна вера.
У последњим деценијама унионистичка стратегија Рима у односу на Русију састоји се у томе да се не треба бавити отвореним латинским прозелитизмом међу појединим руским „шизматицима" (агресивна мисија и наметање латинства може да иза-зове само узвратна антикатоличка расположења у православној средини, што је веома нецелисходно за идеју „уније" са „Светим престолом"), него да треба ићи на унију по примеру митрополита Исидора: потчинити римском „првосвештенику" одједном целу Руску Цркву, остављајући јој право да не прима било који друш латински догмат и да на тај начин сачува своју источну чистоту.
Увек треба памтити да Ватикан никад није заборављао свој главни, вековни цилљ - да римском престолу потчини „источне шизматике", или, како би рекли данашњи екуменисти, „сестринску цркву".
После убиства руског Цара до данас ни једно, а ако Бог да да се остваре пророчанства многих Светитеља биће поново Руски Цар, ал до тада биће много страдања. Читај код старца Гаврила о томе. Христос посреди нас.
Да, крило се! Крило се управо оно о чему овај текст и говори. О вишедеценијској тежњи Васељенске патријаршије да буде доминантан фактор у православном свету, и као такав (фактор) да временом заврши посао око уједињења са римокатоличким отпадницима од Православља. О претходном васељенском патријарху Атинагори и његовим екуменистичким тежњама и поступцима (заједничке молитве са римокатолицима и скидања анатеме са њих) са критичким освртом највише су писали код Срба – Преподобни Јустин Ћелијски, и код заграничних Руса – архиепископ Аверкије Џорданвилски. Обојица су указивали на погубну (по Православље) проекуменистичку политику васељенског патријарха Атинагоре. Чак је и чувени православни Американац, преподобни Серафим Роуз, указивао на штетност Атинагориних поступака. Но, и тада је екуменистичка (=масонска) клика била бројнија од истинских бранитеља православне вере. Код православних Грка знатно раније по том питању оглашавао се Свети Нектарије Егински. Заједничко за све њих је било противљење уједињењу са римокатолицима на начин на који је то хтела (и још увек хоће) да учини Васељенска Патријаршија.
Оно што је, такође, у модерним временима битно за Васељенску Патријаршију је недостатак пастве, то јест број верника који је у односу на друге помесне Православне Цркве занемарљив, чиме је знатно ослабљен утицај Васељенске у односу на Московску Патријаршију. Конкретно, Московска Патријаршија као најбројнија помесна ПЦ је с правом тражила да буде третирана као Трећи Рим, јер је и Цариград својеремено назван Други Рим у временима када је В. Патријаршија била најбројнија православна заједница на свету.
...
Васељенски патријарх Вартоломеј је доживотно забранио улазак и боравак владики Артемију на Светој Гори, након што је у издању рашко-призренске Епархије светлост дана угледала књига која говори о Вартоломејевом екуменизму и тежњи да као врховни православни поглавар уједини православце са римокатолицима, то јест да их преда римском папи на начин погубан за православну веру. Рашчињење в. Артемија требало је да се деси још 2006. године, када је на мајском Сабору расправљано о неким поступцима в. Артемија који су по оцени проекуменистичке струје у СПЦ били спорни и довољни да га склоне с епископског трона. Тада је васељенски патријарх Вартоломеј направио гаф када му је једне вечери дојављено да ће наредног дана (на Сабору СПЦ) владика Артемије бити рашчињен, па је те вечери пред камерама рекао како је управо сазнао да је у Србији рашчињен један епископ, и додао како је то жалосно, али да се и такве ствари дешавају. То је рекао са дозом цинизма и задовољства што ће се то десило. На његову жалост, мудри патријарх Павле није дозволио екуменистима у редовима српског епископата да тада спроведу жељу васељенског патријарха. Владика Артемије је 2006. године претекао, али не и ове 2010. године, када на челу светосавске СПЦ нема мудрог и светог човека – патријарха Павла, већ главну реч у нашој Цркви воде осведочени љубитељи римског папе и екуменизма.
...
Да ли се то спрема реорганизација Српске православне цркве на митрополитски систем по коме ће у свакој (југословенској) држави постојати православна црква у рангу митрополије коју ће искључиво (београдски) патријарх представљати према другим црквама?
Свакако да је то крајњи циљ оних који су протеклих неколико месеци радили о глави владики Артемију. У ту сврху ће на неком од наредних Сабора СПЦ доћи до поделе Епархија по републичком, то јест државном кључу. Доћи ће до поделе у Епархијама рашко-призренској, милешевској, нишкој, врањској, жичкој... Прешевска долина и Медвеђа биће припојени новоствореној косовско-метохијској Епархији (=призренској). Од делова рашко-призренске и жичке Епархије биће формирана рашка Митрополија (или Епископија), и то тако што ће у новоформирану Митрополију (Епископију) ући они делови рашко-призренске Епархије од адм. границе (са “независним” Косовом”) на Рудници који се налазе у Србији, као и део жичке Епархије који се географски наслања на Рашку област (околина Ушћа са манастирима Студеницом, Градцом…). Тиме ће се стећи услови да у даљој фази распада СПЦ дође до (неформалног или формалног, свеједно) признавања постојећих граница независне државе Косово од стране великодостојника СПЦ и формирања Косовске Православне Цркве, на чијем челу ће у почетку можда бити и неки епископ пореклом Србин, али ће временом нестати Срба у тој Косовској православној Цркви, што и јесте крајни циљ Албанаца и њихових међународних тутора. По том сценарију и Медвеђа и Прешевска долина виђени су као саставни делови Републике Косово.
...
Такође, делови милешевске Епархије који се налазе у Црној Гори биће угурани у неку од постојећих Епископија или Митрополију црногорско-приморску, па ћемо у некој од наредних година (врло брзо) имати и Црногорску Православну Цркву. Делегација црногорских политичара већ је имала разговоре са представницима Московске Патријаршије, јер су Црногорци (по традицији) везани за Русију и стало им је до мишљења звничне Москве. Блаженопочивши патријарх руски Алексеј Други је на питање високе црногорске делегације коју Цркву признаје Москва – СПЦ или Дедеићеву ЦПЦ – одговорио да су на територији Црне Горе Епархија будимљанско-никшићка и Митрополија црногорско-приморска једине признате од свих помесних православних Цркава. Тиме је црногорским званичницима јасно стављено до знања да се окану Мираша и да своје тежње за самосталном Црквом траже у дијалогу са Београдом (српском Патријаршијом). Подела постојећих Епархија СПЦ учиниће да и у Црној Гори никне нова православна Црква која ће од СПЦ добити Томос о аутокефалности, а који ће признати и Васељенска и Московска Патријаршија, а самим тим и остале помесне првославне Цркве. На тај начин испуниће се вишегодишња жеља м. Амфилохија да буде поглавар једне помесне Православне Цркве.
Исти или сличан сценарио предвиђен је и за Хрватску, Босну и Војводину, Македонију. Тако ће епископи СПЦ који су данас медијски најекспониранији на најбољи могући начин да заврше започети посао распарчавања СПЦ и свођења исте у оквире мало ширег београдског пашалука. Аферим им било на томе! (сиц!)
О чему ви то, људи?
Ако смем да кажем, а да ме не "разапнете"... јако ме "боле" обе опције. :)
Одлуке нису само на мом свештенику, или Патријарху, већ и на мени.
@neutralni posmatrač: Prvo da razjasnimo. Napravili ste blanko napad, ovde gore nije bilo ničega za šta ste digli glas i osudili. A druga stvarčica je da postoji vrlo dobar tekst koji se zove "Beseda o neutralnima" a napisan je rukom sv. vladike Nikolaja. Na posletku, ako vas ne zanima ova tema onda nemojte učitavati u nju onog čega, ako ima u Vatikanu, ono sigurno nema u autorima ovih komentara i teksta iznad. Uostalom to je moj predlog. A sloboda volje i izražavanja i dalje je na snazi.
А благопочињевши Алексеј Други је са нашим свецем Павлом долазио у сред рата у Сарајево да освештају темеље српско-руске цркве. Нажалост, тај део града је после Дејтона припао другој страни. Колико нам је то тада наде улило у боље сутра, речима се неможе описати.
А ове поделе ме све више подсећају на још једног божијег човека послатог целом Православљу, Достојевског, и «Великог Инквизитора» у којем он исмејава тзв. Хришћанство католика у Шпанији у време инквизиције где је «бог ту ради цркве, а не црква ради бога». Тако и ови.
Добро је ко може да набави књигу оца Саве Јањића из Дечана, под насловом ''Време екуменизма и доба апостасије'', мада чујем да књига није баш омиљена међу свештеним лицима, а не може лако ни да се нађе. Чујем и да је отац Сава сада неки други човек, (ако су гласови истинити?), али је то савршена књига за антиекуменисте јер разобличава улогу три васељенска патријарха заредом, као и екуменску политику Ватикана и папе.
Неће нам као верницима бити лако у времену које долази јер ће бити пуно смутње.
Не заборавимо на сеобе под Патријарсима Арсенијем Чарнојевићем и Арсенијем Шакабентом. Али сада више немамо где да идемо. А не знамо ни какав ће ''зулум ''бити.
28. фебруар 2010 - 0:51
...
Православну Цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског. Отуда је недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако другачије титулисање и представљање у медијима како Митрополије тако и православних епархија у Црној Гори.
http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori
Другим речима, медији који и даље говоре Српска Православна Црква у Црној Гори су "неодговорни" и "противе се црквеној одлуци".
Дакле, коначни циљ је да Православна Црква Црне Горе дође под управу Васељенског патријарха, а интересантна је и чињеница да је Амфилохије замонашен у Грчкој, што може да има и неке везе са захтевом из Шамбезија да новоформираним епископским саветима (еуфемизам за новоформиране Православне Цркве) треба да управљају епископи из Васељенске Патријаршије.
Поменута књига "Екуменизам и време апостасије" може се може прочитати овде:
http://www.kosovo.net/ecumen.pdf
На велику жалост, истина је да је писац те књиге отац Сава Јањић данас на потпуно супротним стајалиштима од оних које је изнео 1994.године у тој заиста феноменалној књизи са благословом в.Артемија. Та књига је, између осталог, утицала и на Васељенског патријарха да доживотно забрани владики Артемију да крочи на Свету Гору и то се може сматрати стварним почетком прогона владике Артемија од стране екумениста.
Бугари ће повести симултанку са Хрватима и Албанцима што се тиче источне и јужне Србије.
Нишлије већ подижу велики крст латинске основе који носи на себи православни крст (јасна ликовна симболика виђена световним очима, о екуменској доминацији), Албанци насилно одузимају Србији јужну Србију уз свесрдну помоћ Турске и Америке...
Једина непознаница су Румуни који неће дати Ердељ.
Васељенски Патријарх именује Косовску цркву са Амфилохијем као Патријархом, присаједињује јој македонску православну цркву дајући овој успут статус митрополије ...итд.
Само се питам шта би на све ово рекли наши преци који оставише кости у Албанским гудурама? У њихово време Отаџбина се ВОЛЕЛА!
Изгледа да ће у годинама које долазе Европа горети! Не дај Боже да нам желим то, али због Ватиканских апетита за овоземаљском влашћу, наш народ страда кроз векове. Некако смо им се испречили на путу ка Русији.
30. jun 2008
Papa Benedikt i vaseljenski patrijarh Vartolomej održali su zajedničku liturgiju na kojoj su iskazali želju da idu napred zajedničkim snagama ka jedinstvu hrišćana. Po zavrsetku službe, u bazilici Svetog Petra u Vatikanu, dvojica verska poglavara zajednički su blagoslovili vernike, prenela je agencija Ansa
Vatikan, 18. 10. 2008. god.
obraćanje vaseljenskog Patrijarha G. Vartolomeja
na Dvanaestoj redovnoj opštoj skupštini Biskuspke sinode:
Дакле, Васељенски патријарх се већ одавно моли и служи литургију (или мису?) заједно са папом и притом римокатолике јавно назива "сестринском Црквом", а ево шта каже Свети Марко Ефески:
(Св. Марко Ефески)
http://en.wikipedia.org/wiki/Patriarchal_Exarchate_for_Orthodox_Parishes_of_Russian_Tradition_in_Western_Europe
P.S. U ovo doba uspavanih savesti i uspavljivača iste, više nego ikada odgovori smo kako za činjenje tako i za ne činjenje!
http://www.youtube.com/view_play_list?p=7F34B29FC7D71089&playnext=1&playnext_from=PL&v=Zwdej-Q0SCM
Занимљиво је приметити да су различити ставови у погледу екуменизма били видљиви много раније тј. још у оно време. У прилог томе, нарочито сведоче делови осми и десети.
У праву сте, пошто је у служби учествовао и папа ипак се то не може назвати ЛИТУРГИЈА, већ је то миса.
Св.Јован Дамаскин живео је од 676.год до 749.год, а римокатолици су отишли у раскол 1054.године, што значи да је у време Св.Јована Дамаскина римски епископ припадао Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви.
Ево још неких мисли Св.Марка Ефеског:
Кажете:
Нпр. овде сам Буловић каже да је учествовао у молитвеном сабрању заједно са римокатолицима:
http://www.hrvatskarijec.rs/source/index.php/Korak-blize-u-vrsenju-Bozje-volje.html
U slučaju "beskonačne ljubavi"(savremena fraza kojom se neiskreno, mnogo puta naivno, a nekad i s predumišljajem, naziva sentimentalizam)pojedinaca - pomenutih i nepomenutih, treba se setiti poučnih reči iz sv. jevanđelja koje glase: "po plodovioma njihovim poznaće te ih". Posle toga ne treba mnogo pa da čovek razabere istinu od laži. Jasenovac, oficir Racinger, papa Pije 12 i drugi. S druge strane, iskreni sv. Grigorije Palama i mnogi oci koji su se bavili problemom zapadne jeresi su govorili o pokajanju, a pokajnika Gospod ne odbacuje. Samo što ih nema na tom nivou - nivou episkopije rimske. Svi treba da verujemo i da se nadamo tom pokajanju, ali ne i da zavaravamo sebe da ga ima kad ga nema - čime? - sentimentalizmom, češanjem po ušima - kako se veli u Sv. Pismu. Dovoljno je pročitati zakletvu jezuita na pristupanju u njihov red, i da čoveku bude jasno šta je Rim (jošuvek). Nekad su se ljudi pitali kako je moguće da čoveku padnu na pamet zverstva činjena od ustaša a blagosiljana od Rima?! Ali, kad pročitate tu zakletvu - nema više te dileme. Tako ostavimo Rim njemu samom, a ako hoće da se pokaje to će Bog i da ga primi. A ne da gubimo svoju dušu zarad apstraktne ljubavi prema Rimu (treba pročitati i papsku "definiciju" koju je Racinger pročitao javno pri preuzimanju papske dužnosti) i okrenimo se s ljubavlju prema svom narodu. I sam "akademski građanin" i nemam ništa protiv "akademija", ali imam protiv duha nadutosti znanjem i maštarijama. U tom kontekstu da pomenem samo još i jednu pojavu koja se počela od 2000-tih širiti među "akademskim" bogoslovljem sveštenstvom. To je netrpeljivost prema monaštvu, tom biseru pobožnosti, narodne pobočnosti. Ovim posebno treba apelovati na naše novo akademsko bogoslovstvo i sveštenstvo koje, iako ne svo, ali mnogo jeste - preučilo(Pročitati istoimenu pripovetku Mome Kapora "Preučio")
Да ли се то спрема реорганизација Српске православне цркве на митрополитски систем по коме ће у свакој (југословенској) држави постојати православна црква у рангу митрополије коју ће искључиво (београдски) патријарх представљати према другим црквама?
Овде су речи м.Амфилохија са јучерашњег скупа Међународног фонда православних народа у Будви на тему аутокефалности ЦПЦ где је "dopustio mogućnost obnove autokefalnosti Mitropolije crnogorsko-primorske, ali, kako je rekao, uz božju pomoć".
Prema rečima Amfilohija, "kada bi bilo reči o povratku autokefalnosti, onda bi to bila autokefalnost Cetinjsko-primorske mitropolije, a ne takozvane CPC".
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:289042-Amfilohije-Autokefalnost-uz-bozju-pomoc
Tvoj komentar o tajnim katolicima me je naveo da prevrednujem iz "novog ugla" svoje stavove, koji se tiču ekumenskog delovanja vrha SPC.
Naime ja sam dosada tvrdio da su njihov gorljivi ekumenizam i "ljubav" prema Svetom ocu uzrokovani, pre svega verovanjem da Katolička crkva može pomoći u zaštiti pravoslavlja na ex-YU prostorima.
Madjutim sada sam spreman ovoj motivaciji dodati i drugi mogući razlog, koji ću obrazložiti u daljem tekstu.
Radi sveobuhvatnog shvaćanja stvari navest ću, da je u realizaciji svetog antikomunističkog rata formiran široki front, koji se sastojao u dva ešalona i to svetovnog, predvodjenog USA i verskog predvodjenog Katoličkom crkvom.
Strategija i taktika svetovnog ešalona je dobro poznata i nesporna, tj. demokratski orijentirani ljudi u komunističkim državama su na sve moguće načine pomagani, da iznutra ruše komunistički režim.
Da bi mogli potpuno se posvetiti protukomunističkoj borbi naši antikomunisti su bili i finansijski podržavani (da oni i porodice ne gladuju). Takodjer su "ofarbane" revolucije, za rušenje nepodesnih režima u postkomunističkim državama, provodjene istom tehnologijom (poznati srpski izvozni brend Otpor).
Kakovi način protukomunističke borbe je koristila Katolička crkva, je manje poznato, ali u slučaju Poljske je obnarodovano da je PKC bila organizator i logističar, dok je finansijer bila rimska kurija na čelu sa Svetim ocom (Poljakom).
Što se tiče pravoslavnih država jasno je, da je Katolička crkva, kao jedina finansijski i logistički moćna hrišćanska crkva, angažirala pravoslavne sveštenike antikomuniste u ekumenističkom protukomunističkom ratu. Ovo se nije moglo obnarodovati ni po padu komunističkih režima, jer ne bi dobro zvučalo medju vernicima i ostalim sveštenstvom.
Šta se dešava 1989 godine, po padu mrskog komunističkog režima, u gotovo celom svetu, a u Srbiji s kašnjenjem od jedne decenije.
Novo uspostavljeni režimi su ustrojili kapitalistički sistem koji je odgovarao njihovim sponzorima.
A kakova je sudbina naših protukomunističkih pravoslavnih "krstaša", po padu komunističkih režima u njihovim državama.
Ovi su, svesni presudnog značaja Katoličke crkve u rušenju komunizma, postali gorljivi zagovornici ekumenizma i skriveni podržavaoci ideje o Svetom ocu, kao vrhovniku svih hrišćana i pustili se sa svom snagom u njihovu realizaciju.
SPC je imala problem što je komunizam potrajao deceniju duže i što se na mestu Patrijarha našao kolebljivi Pavle, koji je po jurišu nazadnih eparha i monaha "zilota" povlačio svoje potpise sa ekumenskih dokumenata, što je izazivalo zurivost kod ekumenista.
Kasnije je providjenje "izabralo" izmedju ekumenista Patrijarha i prešlo se na ubrzanu realizaciju zacrtanog programa (za koji je u Sinodu i Saboru stvorena potrebnma većina), sa nemilosrdnim čišćenjem džepova otpora (Vladika Artemije i monasi "ziloti"). Ovi trebaju biti primer i za sve eventualne buduće remetioce.
Javne izjave pripadnika vrha SPC, te čišćenje RP eparhije se uklapaju potpuno u realizaciju projekta Svetog oca kao vrhovnika svih hrišćana.
Moja ranija teza o Svetom ocu kao lobisti srpskog pravoslavlja je nategnuta, jer vodstvo SPC nije toliko naivno da bi moglo poverovati u njegovu dobrohotnost, a što sam ranije mislio.
Na očekivane, otrcane prigovore da sam iskonstruisao teoriju zavere, unapred odgovaram da sam pristalica teorije interesa (u ovom slučaju se radi o sprezi institucionalnog i ličnog interesa).
Interes kao takovi je glavni motiv postupanja čoveka, a čak i životinje zbog njega označuju svoj teritorij.
Iako ne-višedimenzionalano, ono — vrlo iskreno i smisleno gledište. Nije sve u ljudskim rukama! To je nadanje koje ne ostavlja one koji se nadaju!
P.S. Oko teorije zavere: Smešan je pokušaj svakog ko pokušava na autentične odgovore mislećih pojedinaca danas nalepiti "etiketu Teorije zavere", upravo s toga što svesno ili ne oni koji to rade — ili su žrtve "zavere koja traje" ili su zaverenici. Dakle, ljudi više vole da veruju da je "svet" uređen idealno i da sve tako treba, pa za takvo mnjenje postoje danas čitave fabrike oblandi u koje se zavija poluistina, nego da razmisle i sami donesu zaključak, udruže se oko minimuma zajedničke ljudskosti i slobodoljubivosti i izbore se za, na primer — odbacivanje novog "zakona o velikom Bratu na svakom koraku" iliti - legalnog državno-policijskog voajerisanja svih i svega! Iskreni narod pravoslavne crkve zna da prepozna vuka u jagnjećoj koži — uvek mu viri crn rep. I ova borba u kojoj nesretnici bukvalno nameću raskol i nekoga guraju u taj raskol, borba je poslednja(jer države faktički više i nema) i borba je narodna, i ako narod istraje u Istini, Istina će se opet pokazati savršenom.
Još bih se osvrnuo i na odnos postkominističkih demokratskih vlasti prema Rusiji, odnosno pravoslavnih ekumenističkih promotera prema Vaseljenskoj patrijaršiji, te Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Novi postkomunistički demokratski režimi su pod uticajem svojih zapadnih uzora otvorili prema Rusiji istočni ekonomski front, iako su njihove privrede bile komplementarne ruskoj. Cilj Zapada je bio slomiti Rusiju i preuzeti gotovo neograničena ruska sirovinska bogatstva (što su delomično i uspeli za Jelcina). Tako je napr. Srbija odbila prodati JAT Aeroflotu i rešiti se gubitnika, kao i ugovora o kupovini Airbusovih aviona.
Kako su u medjuvremenu presušili privatizacioni prihodi i krediti zapadnih banaka, srpsko vodstvo može sada ići i u Moskvu, radi prosiluka.
Što se tiče odnosa ekumenističkih protukomunističkih boraca prema RPC (jedinoj relevantnoj pravoslavnoj crkvi) isti su zauzeli sličan stav kao njihovi svetovni suborci, tj bojkot svake suštinske suradnje. Jasno je da je reakcija ove bila primerena, pa je tako neki zvonar ili slični bio prisutan pri "krunisanju" novog srpskog Patrijarha.
Medjutim odnos prema Vaseljenskoj patrijaršiji, koja, za sada, ima nešto više vernika nego sveštenika, postao je sestrinski, jer su težili istom ekumenističkom cilju, tj. prevazilaženju raskola medju zapadnim i istočnim hrišćanstvom.
Mora se priznati da je i Katolička crkva shvatila da se ognjem i mačem ne može postići jedinstvo, već je prešla na efektivnije metode i sredstva.
A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Светитељ у Православној Цркви постаје нетљеним моштима, исцељењима, благословеним чудима (никако опсенарским и магијским већ оним који спасењу служе) признањем општенародним и, на крају, проглашавањем од стране Светог Сабора СПЦ. Иринеј Буловић је, хвала Богу, још жив. Можда ће и постати светитељ. Што се тиче његове неописиве љубави према католицима која превазилази сваки ум на сајту:
http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=841.0 су дата нека сведочанства о "љубави" Ватикана према Србима. Од те љубави се мрачи ум и леди срце јер таквих ужаса у историји није било. На крају чувена подругљива кованица (мислим епископа Атанасија Јевтића) о "псевдозилотима" је управо то ''raka, i budala'' о којој се говори У Новом завету. На крају, чиме је Бенедикт 16. показао да је благословен? Лепе језуитске речи и њихова реализација су увек далеко као земља и небеса. Од ново-старог папе нисмо чули ни те лепе речи сем да су све цркве кћери римо-католичке материнске цркве. Нигде се није одрекао своје "божанске непогрешивости".
Своју љубав је још владика Иринеј пројавио и према своме брату (како рече) Артемију и армији монаха који избегоше из својих светих манастира са југа Србије не од зулума арнаутског већ од те љубави. Ипак, нека премилостиви Господ да архијереју Иринеју оздрављење и дуг живот. Ја се молим да он што чешће чита своје давнашње писмо (надам се незаборављено) епископу Лаврентију после коленопреклоне посете овога и његових свештеника "светом оцу".
Овај мој коментар је управљен ка улози Цариградске партијаршије и представља мали додатак веома корисном и језгровитом чланку поштованог аутора.
Navodi o svetiteljstvu Irinejevu nisu moji(Filipinovi), no, nema veze! Sa svime izrečenim ispod se slažem u potpunosti.
P.S. Pretpostavljam, da gospodin koji govori o svetiteljstvu Irinejevu možda misli na njegovo episkopstvo, jer drevno "svetitelj"- znači episkop! Mada... i da je samo to izgubio je i te atribute svedočeći svojim prisustvom u oltaru na misi da mu pravoslavlje nije najpreče - a kakav to onda episkop(svetitelj) može biti, ako ne papski.
Па, шта би @bole?!